Prošlogodišnji decembarski broj poznatog britanskog časopisa Mag Pi svojim čitaocima donosio je poklon u vidu malog računara pod nazivom Raspberry Pi Zero. To je ujedno bio i prvi put u istoriji da svi čitaoci uz kupljeni časopis na poklon dobijaju pravi pravcati kompjuter! Stvari postaju jasnije kada se zna da je cena tog uređaja čitavih pet dolara (tačnije, četiri britanske funte). Skoro da nije bilo internet portala koji jedan takav događaj nije propratio sa bombastičnim naslovima u kojima je akcenat bio na neverovatno maloj sumi novca koju je potrebno izdvojiti za računar.

Iako je cela priča na početku obećavala revoluciju ona se u stvarnosti nije desila, a glavni krivac za to je sam proizvođač. Ni do današnjeg dana nije moguće na jednostavan način doći do bar jednog primerka modela Zero. Samo pet firmi koje se bave prodajom računarske opreme ima na lageru manje količine ovih uređaja i pri tome imaju pravilo da jedan kupac može da naruči jedan primerak. Isporuka se obavlja poštom pa se tako početna cena penje sa pet na bar nekih sedam ili osam dolara za narudžbine u SAD i Velikoj Britaniji. Da stvar bude još gora, prodavci odbijaju da šalju robu u treće zemlje. Pitamo se, a i vi verovatno, u čemu je problem? Pa, problem je upravo u njegovoj neverovatno niskoj ceni koja proizvođačima i prodavcima praktično ne ostavlja nikakav profit, a istovremeno bi masovna proizvodnja modela Zero značila oduzimanje proizvodnih kapaciteta za model Raspberry Pi 3 na kojem je zarada znatno opipljivija. Nešto ga je lakše nabaviti u kompletu sa pratećom opremom, ali je cena tada nekoliko puta veća od one koja je prvobitno saopštena.

Devet grama malina

Da nije četrdeset nepopunjenih pinova GPIO konektora koji zauzimaju čitavu uzdužnu stranicu ovog „računarčića”, njegove dimenzije bi zasigurno bile bar za trećinu manje. Ovako je reč o uređaju dimenzija 65 sa 30 milimetara, debljinom od pet milimetara i težinom od devet grama, koji po mogućnostima kontrole hardverskih projekata ni za dlaku ne zaostaje za trenutno najmoćnijim članom porodice, Raspberry Pi 3, o kome smo pisali u prošlom broju. Zato zaostaje po mogućnostima priključenja periferija putem USB portova i to vidno, pošto ovde na raspolaganju imamo samo dva, od kojih je jedan namenjen napajanju uređaja. Za normalan rad (tastatura, miš, mreža) je potrebno nabaviti kvalitetan USB hab. Inače, priključci za USB su tipa OTG, tako da će vam za korišćenje standardnih periferija biti potreban odgovarajući adapter, kao i u slučaju priključivanja na TV ili monitor pošto je HDMI konektor tipa mini.

Najuočljiviji element na štampanoj pločici je crni čip u kome je smeštena praktično sva elektronika. Pogonski motor uređaja je mikroprocesor Broadcom BCM2835 (ARM1176), baziran na arhitekturi ARMv6 koji radi na brzini od jednog gigaherca. U pitanju je isti mikroprocesor kao u modelima iz prve generacije, samo što je brzina tamo bila 700 megaherca. Mesta se našlo i za 512 megabajta DDR2 memorije koja deli svoje resurse sa grafičkim koprocesorom. Što se tiče mogućnosti grafičkog podsistema, one su praktično jednake na svim dosadašnjim modelima Raspberry Pi, pošto svi oni koriste isto grafičko jezgro VideoCore IV. To opet znači da bi ovaj mališan trebalo da ima slične performanse kao i model Pi3. Ipak, zbog dosta manje brzine mikroprocesora i drugih ograničenja, Zero će češće „štucati” tokom reprodukcije videa, naročito onog sa interneta. Hardverski je podržano dekodiranje HD videa. Na uređaju ne postoji priključak za analogni izlaz zvuka, tako da je jedina varijanta oslanjanje na zvuk preko HDMI priključka. Isto tako, ne postoji ni konektor za kompozitni video izlaz, ali na pločici postoje dva nezalemljena pina preko kojih je uz malo truda moguće priključiti ovaj računar i na stare televizore.

Revizija uređaja 1.3 sa sobom donosi CSI (Camera Serial Interface) konektor za priključivanje video kamere. To je jedna od stvari koje su dosta kontradiktorne kada je u pitanju uređaj na kome su se pravile maksimalne uštede. Cena kamere je višestruko veća od cene samog računara i neće biti tako čest slučaj da neko uz Zero pazari i kameru. Korisnici bi se definitivno mnogo više obradovali dodatnom USB portu, ali šta je tu je.

Rekli smo da na štampanoj pločici nedostaju iglice za priključivanje hardverskih uređaja. Međutim, nedostatak GPIO konektora u suštini i nije tako loša stvar. Ovako imamo mogućnost da biramo kakav tip gnezda želimo da koristimo. Recimo, neko može preferirati gnezdo pod uglom od 90 stepeni, dok nekome više odgovaraju „ženski” konektori, kao u slučaju Arduina.

Potrošnja i brzina

Jedan od vrlo važnih aspekata, s obzirom na potencijalnu namenu uređaja, odnosi se na potrošnju električne energije. U stanju mirovanja, Zero bez dodatnih periferija troši 80 do 100 miliampera ili 0,4 do 0,7 vati energije, što je za nekih tri puta manje od potrošnje modela Pi3, ali isto tako i preko tri puta više od onoga što potroši Arduino. Ukoliko isključimo sve one potrošače koji nam nisu potrebni prilikom rada u embedded režimu (LED svetlo, HDMI port, aktivni programski servisi), potrošnja se može spustiti do 30 miliampera. Iako proizvođač na svom sajtu nigde ne precizira preporučenu jačinu struje bloka za napajanje, iz ponude trgovaca koji prodaju Zero zajedno sa napajanjem se može zaključiti da je u pitanju jedan Amper.

Što se tiče sirove brzine procesora, ona je u odnosu na model Pi3 manja za nekih pet do šest puta, dok je rad sa memorijom po rezultatima testiranja sporiji za 2,5 puta. Tu još treba dodati i dvostruko sporiji rad sa mikro SD karticama. Iz toga svega se lepo da zaključiti da Raspberry Pi Zero nije računar za upotrebu u ulozi desktop sistema. Moguće je i sa njim obaviti dosta poslova počevši od pisanja dokumenata pa do surfovanja po internetu, ali svakako uz određene kompromise po pitanju udobnosti. Sa dimenzijama koje su znatno manje nego u snažnije braće, njegova glavna funkcija bi trebalo da bude vezana za realizaciju hardverskih projekata u kojima je potrebno mnogo više memorije i procesorske snage nego što to nudi platforma Arduino. Sa neverovatno niskom cenom koja je četiri puta niža od cene originalnog Arduina Uno, Zero postaje vrlo ozbiljan pretendent za lidera na polju elektronike za edukaciju i samogradnju. Da ne govorimo o tome da sa njim dobijamo podršku za mnoštvo operativnih sistema, HDMI grafiku, drastično veće memorijske kapacitete, kao i skoro stotinjak puta brži procesor (1250 DMIPS). Međutim, ovo još ne znači da će se to u stvarnosti i desiti pošto je Arduino i dalje praktičnije rešenje za veliki broj jednostavnijih projekata. Tim pre što se i godinu dana nakon pojavljivanja Zero proizvodi i prodaje „na kašičicu”.