Saradnik „Sveta kompjutera” od 1993. godine, urednik od 1998. godine. Rođen 1973. na beogradskom asfaltu sa koga se ubrzo preselio pred monitor, a pravu slobodu osetio je dolaskom interneta u naše krajeve. Danas kao dipl. inž. elektrotehnike više voli da se druži sa računarima nego sa drugim korisnicima. Ne bloguje (mada je razmišljao o tome), ne postuje, ne tweetuje, sve svoje frustracije iznosi u „Svetu kompjutera”.

Još sam bio sasvim mlad neke lopte i školu sam jurio tad, kad je došao prvi kompjuter u moj beli grad.

Bilo je to tačno sto godina nakon uvođenja železnice u Srbiju. Ovoga puta nismo mnogo kasnili za svetom. Naravno pričam o kućnim osmobitnim računarima. Prvi na kome sam radio bio je u osnovnoj školi a ubrzo mi je u kuću stigao jedan ZX Spectrum. Tri decenije su prošle od tada.

Kao klinac, osim što sam štrebao, počeo sam da se igram sa malenim crnim kompjuterom. Maleni kasetofon služio je za učitavanje igara čuvenom LOAD komandom. Uporedo sam sticao još poneko saznanje o komandama BASIC-a i skrivenim mogućnostima računara. No, ipak su igre uzimale veći deo vremena. Pitanje je šta bi bilo od mene da nisam naišao na peh sa kasetofonom. Igre više nisu htele da se učitavaju, ali je kasetofon uspevao da snimi programe koje sam ja prekucavao iz časopisa i da ih kasnije učita.

Virus programiranja me je zahvatio u potpunosti pre nego što sam naučio kako da štelujem azimut glave na kasetofonu da bih mogao da učitam igre. Svašta je u to vreme čovek mogao da nauči od azimut majstora koji su sve vreme držali omaleni šrafciger u ruci i štelovali svoje kasetofone, primarno na C64.

Sa prelaskom na 16-bitne računare prešao sam u klub Amigista. Već sam bio u srednjoj školi gde sam učio raznorazna programiranja i sve je govorilo da ću jednog dana za život zarađivati buljeći u monitor i kuckajući po tastaturi.

Pre tri decenije, tačno kada sam počeo da se družim sa računarima, nastao je i „Svet kompjutera”. Iako su se, u duhu tradicije, u mojoj kući čitala Politikina izdanja moj susret sa „SK” je usledio znatno kasnije, a u međuvremenu sam čitao jedan drugi časopis posvećen računarima (ugašen poodavno). Sudbine su počele da nam se ukrštaju iz prostog razloga jer je „SK” aktivno pratio 16-bitne kućne računare pa sam i ja počeo da pratim „SK”.

Jednom sam poslao tekst i bio odbijen (nisam prošao Dedin filter, kasnije mi je postalo jasno zbog čega). Nekoliko meseci kasnije, objavljen mi je jedan ozbiljan tekst. Duplerica, jeste da su ispali programski primeri u PostScriptu, ali bio sam veoma ponosan. Posle toga - zatišje. Sve dok jedne večeri kod mene na slavu nije dosao veći deo dueta Rom & Ram. Čist sticaj okolnosti, koleginica moje sestre sa fakulteta je dovela svog dečka. U priči se ispostavi da ima problema da zatvori „Test Run” za naredni broj (bio je već 21. ili 22. u mesecu), a ja sam imao svežih programa za Amigu koje je moj drug iz zgrade valjao u to vreme... I tako je pao dogovor. Danas, kao urednik sa dugogodišnjim stažom, potpuno razumem Smajin očaj te novembarske večeri...

Malo po malo, puštao sam korenje u redakciji. Svašta smo preživeli zajedno „SK” i ja. Rat u komšiluku, hiperinflaciju, studentske proteste, bombardovanje, moje služenje vojnog roka, izradu prve Politikine web stranice, privatizaciju Politike, moju ženidbu, povratak iz privatizacije, rođenje moje dece... Dogurao sam do urednika rubrike i nisam imao većih ambicija. Vremenom sam se čak odlučio na dobrovoljnu razdvojenost, ali sam se ipak vratio.

Za sve ove godine, mogu da kažem da se nisam mnogo ogrešio o „SK”. Sve ukupno doveo sam dva svoja poznanika (u Srbiji se kumovske veze ne računaju u rodbinu). Đoleta sam vrbovao da piše pre svega za Amigu. Zadržao se nekoliko godina, no s obzirom na to da je vodio računa o svojoj edukaciji danas je faca u onoj svetski poznatoj firmi koju voli Mile u prepevu poznate Brenine pesme.

Što se tiče Aškovića, on je u redakciji ostavio mnogo dublji trag, posebno kod tadašnje lektorke Bobe. Kada je nekoliko godina kasnije prestala da radi honorarno za SK, navodno zbog nekih administrativnih ograničenja, ja sam bio ubeđen da je to ipak bilo zbog lektorisanja Aškovićevih tekstova. S obzirom na to da mi je on rođak s ženine strane, jednom prilikom, dok sam još bio momak, Vasa me je začudio sa jednim pitanjem: „Je l’ Dingo, je l’ hoćeš ti da ženiš ovu tvoju ili mi sve vreme uzaludno trpimo Aškovića?”. Definitivno, Kojot nikoga nikada u redakciji nije ostavljao ravnodušnim.

Kada se osvrnem na prethodne tri decenije i svoje bavljenje računarima izdvojio bih tri faze. Prva, dok su računari bili stvar hobija i, ma koliko se vi upinjali da pokažete njih kao korisne naprave, niko sa strane ih nije tako shvatao. Druga faza, kada je PC već počeo da dominira, kada su računari bili privilegija mudrijih ljudi, avangarde, inteligencije. Tada je umeće sa mašinama bilo cenjeno. Čovek je mogao da uzme koju marku ili dinar, a nije bilo ni loše ako ste morali da se žrtvujete i da popravljate računar nekoj koleginici s faksa...

Treća faza, društvena, traje već neko vreme. Računare i srodne uređaje koristi i staro i mlado. Svi kao znaju da ih koriste, što je veoma daleko od istine. Međutim, novac se teško može zaraditi, a podrazumeva se da kao znalac treba da pomognete makar svojim najbližima. Eto, tako sam ja zadužen za desetak računara i neodređenu količinu tableta i raznoraznih telefona u užoj familiji. S obzirom na to da sam na poslu odgovoran za više od 250 uređaja, ovi „uže-rodbinski” mi dođu kao kamen oko vrata, koji pri tome pojede ono malo slobodnog vremena. No dobro, čudak bio, čudak ostao.

Kakva će biti budućnost računara to niko sa sigurnošću ne zna. No, i pored mnogih nedaća do sada, „Svet kompjutera” je opstao. Ja sam siguran da će još dugo postojati, jer u redakciji uvek postoji kritična masa zaluđenika kojima je dovoljno dati igre. Hleba ako bude, bude.