Sećate li se poklona Hilari Klinton za šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova pre nekih pet godina? Plastična kutijica sa crvenim dugmetom i natpisom „Peregruzka/Restart”, simbolički je trebala da predstavlja novu eru odnosa između SAD i Rusije ali je umesto reči „perezagruzka” (rus. ponovno zapuštanje, restart), na kutiji bila napisana reč „peregruzka” (rus. preopterećenje). Za neke je to bio simpatični gaf u prevodu, dok su ga drugi okarakterisali kao tajni signal da se nešto golemo iza brda valja. Nešto stariji čitaoci se sećaju vremena „pravog” Hladnog rata koji je trajao do rušenja Berlinskog zida. Bilo je to vreme napetosti u odnosima između istoka i zapada kada je svet dugoročno bio blizu ivice rata ali je strah od nuklearnog Armagedona sprečavao izbijanje otvorenih sukoba. Kao što znamo, istok je na kraju posustao i došlo je do rasformiranja Varšavskog vojnog saveza, pa i do rasformiranja nosioca tog saveza, SSSR-a. Niko u tom trenutku više nije mogao da parira SAD u dominaciji nad zbivanjima u svetu. Međutim, u poslednjih desetak godina došlo je do delimične promene odnosa jer su se pojavile nove snage koje predstavljaju pretnju američkoj hegemoniji. Sve je kulminiralo poslednjim događajima vezanim za Ukrajinu i svet se ponovo našao tamo gde je bio pre 25 godina- na ivici novog Hladnog rata.

Rivalstvo zapada i Rusije započinje negde početkom XIX veka, kada su Englezi u strahu da bi Rusija mogla da zauzme njihovu zlatnu koku - Indiju, započeli sveobuhvatnu operaciju podrivanja ruske moći na svim područjima. Naravno, ni Rusija nije ostajala dužna u svemu tome i stvoren je rivalitet koji traje do današnjeg dana. Ta geopolitička borba Rusa sa zapadom je poznata kao Velika igra (eng. The Great Game). Vrlo važnu ulogu u tim geopolitičkim smicalicama je odigrao Avganistan, za koji se vezuju ratovi u kojima su okupatori redovno izlazili kao poraženi: sa Britancima (1839-1842 i 1878-1881). Sovjetima (1979-1989) i SAD (2001-). Svi događaji koji se dešavaju u toj geopolitičkoj borbi su geografski smešteni na prostoru od Balkana na zapadu, preko Kavkaza pa sve do zapada Kine i od roga Afrike na jugu do južnog Sibira na severu. Kao što reče Zbignjev Bžežinski, jedan od glavnih kreatora američke politike, ko vlada srcem Evroazije, taj vlada celim svetom.

Ako ste na trenutak pomislili da je u štampariji „Politike” došlo do zabune i da je tekst Miroslava Lazanskog završio u „Svetu kompjutera”, prevarili ste se. Ratovi se vode svim raspoloživim sredstvima, a jedno od vrlo moćnih je i internet.

Odbrana…

Krajem jula je po naređenju Vladimira Putina održana vežba koja je imala za cilj sprečavanje prekida u internet komunikacijama na teritoriji Rusije. U vežbu su bili uključeni kadrovi iz svih državnih struktura zaduženih za bezbednost zemlje. Tokom provere su simulirane različite situacije koje bi mogle da prouzrokuju prekide u prenosu informacija i utvrđene kritične tačke zavisne od globalne internet infrastrukture. Drugim rečima, tamošnji rukovodioci smatraju da je realno očekivati da određene snage spolja pokušaju da paralizuju upotrebu ruskog domena interneta. Celom vežbom je rukovodio lično ministar veza i komunikacija RF, Igor Nikiforov. Upravo je Nikiforov u aprilu ove godine na konferenciji NETmundial-2014, održanoj u brazilskom Sao Paulu izjavio da internet treba ravnopravno da pripada svim zemljama sveta. Niz zemalja je nezadovoljan time što kontrolu nad internetom drži organizacija ICANN koju je formirala američka vlast. Ovu inicijativu su Amerikanci ignorisali, što je posle izazvalo oštru kritičku reakciju ruskog ministarstva. Iako je planirano da ICANN sve nadležnosti decentralizuje do oktobra sledeće godine, u američkim konzervativnim krugovima su sve jači oni koji se protive ispuštanju američke kontrole nad ovim resursom.

Ruska Duma je krajem jula donela zakon koji obavezuje strane kompanije da, do septembra 2015. godine, sve baze podataka koje se odnose na građane Rusije morati da drže na teritoriji Ruske Federacije. I ne samo što će morati biti smešteni u Rusiji, već bi po ideji bili razmešteni u tzv. zatvorenim gradovima gde bi im mogli pristupiti samo lica sa posebnim ovlašćenjima. Zatvoreni gradovi su pojam nasleđen iz doba SSSR-a i odnose se na naselja gde žive ljudi koji se bave poslovima od velike važnosti za državu. Takvi su recimo gradovi gde se proizvodi nuklearno oružje. Pristup takvim mestima imaju samo oni koji su prošli kroz sve moguće bezbednosne provere. Iako pojam zatvorenog grada zvuči prilično staljinistički, istina je da slične strukture postoje i u mnogim drugim državama, uključujući i zapadne demokratije.

Svako iznošenje podataka sa teritorije Rusije će se smatrati krivičnim delom. Ovo praktično znači da će firme kao Google, Facebook ili Twitter morati sve zahteve ruskih građana obrađivati na serverima smeštenim u Rusiji i da njihove podatke neće smeti da koriste van teritorije te države. Međutim, biće pogođene i ruske IT kompanije koje dosta često drže podatke na inostranim serverima. Nešto pre toga je izglasan još jedan zakon koji obavezuje sve kompanije da sadržaje šifruju sa algoritmima koji su razvijeni od strane ruskih specijalista. To opet znači da će takvi sadržaji biti mnogo jednostavniji službi FSB za analizu i istovremeno mnogo složeniji za službe kao što je američki NSA koji igra veliku ulogu u donošenju kriptografskih standarda u SAD. Videćemo kakva će biti reakcija američkih kompanija na ove novosti, ali se ovakve mere tumače kao kažnjavanje američkog biznisa zbog sankcija prema Rusiji. Amerikance čekaju još veće muke ukoliko se i druge zemlje ugledaju na Rusiju i donesu slične zakone.

Na sajtu ministarstva unutrašnjih poslova RF (MVD) se 11. jula pojavio tender za razvoj tehnologije koja bi omogućila lociranje anonimnih korisnika mreže Tor (o njoj smo pisali u SK 3/2014). Programerima je predložena suma od nepunih četiri miliona rubalja (oko 82.000 evra) za najbolje ponuđeno rešenje. Kao osnovni razlog za pokretanje ove akcije se navodi sprečavanje kriminalnih aktivnosti u tzv. „undernetu”, skrivenom delu interneta koji se koristi za trgovinu nedozvoljenim sadržajima gde spadaju dečija pornografija, narkotici, oružje, ukradene kreditne kartice i sl. Koliko god dobronamerno izgledao povod za ovaj tender, svakako će predstavljati pretnju za slobodu govora onih koji se ne slažu sa stavovima zvaničnog Kremlja.

U gornjem domu ruskog parlamenta, Savetu Federacije, poslanici lobiraju za zabranu korišćenja telefona strane proizvodnje u službene svrhe. A sve je počelo nakon sugestije američkih bezbedonosnih službi Baraku Obami da prestane sa korišćenjem Blackberrya (što je ovaj naravno i učinio). Ideja je da umesto njega činovnici koriste telefon ruske proizvodnje pod nazivom Yotaphone (doduše, telefon se sklapa u Kini, samo je softver ruski), koji poseduju funkciju šifrovanja razgovora. Ista stvar se desila i u Nemačkoj gde je poslanicima zabranjeno korišćenje iPhonea. Ovde treba dodati i informaciju od 3. jula da su ruski stručnjaci kreirali novi mobilni operativni sistem pod nazivom RoMOS (Ruski Mobilni OS) koji je po rečima njegovih tvoraca potpuno zaštićen od špijuniranja. Očekuje se da će biti korišćen u okviru državnih i vojnih službi.

… i napad

Petog avgusta, američka kompanija Hold Security izveštava javnost da su razotkrili kriminalnu grupu ruskih hakera u kojoj se nalazi do deset mladića uzrasta do 25 godina. Prema izjavama zvaničnika kompanije, u njihovim rukama se nalaze podaci sa preko 420.000 sajtova i 1,2 milijarde šifri za korisničke naloge. Osnivač kompanije Hold Security, Aleks Holden, kaže da se hakeri nalaze u južnom delu centralnog Sibira i da su osim američkih sajtova hakovali i velike ruske sajtove. Rekao je i to da ne postoji veza kriminalaca sa ruskim državnim organima. Napadi su izvođeni metodom SQL injection, koja je očigledno dala izuzetno dobre rezultate. Provaliti toliki broj sajtova nije uopšte naivna stvar i postavlja se pitanje kakav bi strašni udar Rusi mogli naneti ekonomijama neprijateljski nastrojenih država angažujući iste te hakere? Napadi na strateške finansijske, elektrodistribucione i komunikacione čvorove bi zasigurno doveli do ekonomskih šteta ekvivalentnih delovanju nuklearnog oružja. Zamislite samo kako je veštom akcijom moguće paralisati jedno visokotehnološko društvo kao što je SAD? Naravno, SAD bi zasigurno odgovorili istom merom i jedino je pitanje čiji su specijalisti bolje obučeni i organizovaniji.

Amerikanci već nekoliko godina strahuju od velikog ruskog napada koji bi za cilj imao finansijske institucije i banke u SAD. Još 2012. godine je kompanija McAfee izdala upozorenje da je nešto takvo vrlo moguće i da bi šteta bila merena desetinama miliona dolara. Oni su taj potencijali poduhvat krstili imenom „Projekat Blickrig” (Project Blitzkrieg), ali do njega nikada nije došlo. Međutim, u slučaju da se politička situacija i dalje bude zaoštravala, sasvim je moguće da se ova pretnja pretoči u stvarnost.

Agencija Blumberg je krajem jula javila da su ruski hakeri još 2010. godine uspeli da se infiltriraju u kompjuterski sistem američke berze NASDAQ, ali da tempirana bomba nikada nije aktivirana. Doduše, FBI je rekao da nije jasno da li je iza svega stajala neka država, ali Blumberg nedvosmisleno upire prstom u Rusiju. Može samo da se nagađa kolika bi šteta po američku ekonomiju usledila u slučaju pada ovog računarskog sistema, ali bi se vrlo verovatno računala u desetinama milijardi dolara. I ovde je infiltracija urađena preko namenski napravljenog malwarea, ali je zanimljivo da vrhunski bezbedonosni stručnjaci koji rade za NASDAQ nisu cele četiri godine uspeli da lociraju problem.

Što se tiče angažovanja hakera u politički motivisane napade, Rusi imaju veoma veliki potencijal. Opšte je poznato da u toj državi postoji mnoštvo znalaca poznatih po svojim sposobnostima da probiju u snažno zaštićene sisteme. Treba se setiti proleća 2007. godine kada su estonske vlasti namerile da sruše spomenik sovjetskom vojniku u Talinu. Pošto se Rusi gorde sa slavom Crvene armije, to je izazvalo veliki gnev u društvu i usledio je snažan i organizovan DDoS napad na Estoniju koji je prouzrokovao velike poteškoće u korišćenju interneta. Taj napad se smatra jednim od najprefinjenijih i najbolje organizovanih DDoS napada do sada. Estonski ministar inostranih poslova je za napad optužio Kremlj, ali je istina da je napad organizovan samostalno od strane patriotski obojenih ruskih hakera.

Sa zaoštravanjem situacije oko Ukrajine, krenuli su i cyber napadi sa teritorije Rusije u pravcu zapadnih gasnih i naftnih kompanija. Prema izveštaju koji je uradio Symantec, najviše su napadane mete u SAD i Španiji, dok su nešto manje na meti napada bile ostale zapadnoevropske kompanije. Kao glavno sredstvo infiltracije služe malware programi, dok je krajnji cilj definisan kao prodiranje u dubinu sistema, pronalaženje važnih informacija i eventualno preuzimanje komande sa namerom sabotiranja celog sistema. Pre par godina je američka analitička kompanija Crowdstrike optužila Gazprom da stoji iza pokušaja infiltracije u naftne kompanije, ali oni nikada nisu odgovorili na iznesene sumnje. Prema izveštajima kompanija koje se bave bezbednošću, Rusi osim naftnih kompanija vrlo često atakuju i firme koje se bave proizvodnjom naoružanja.

Još neki igrači

Logično je špijunirati svog neprijatelja, ali kada počnete da špijunirate svoje saveznike, to vam može stvoriti mnogo problema. Posle otkrića Snoudena da su Amerikanci špijunirali 34 šefa država i da je u tom spisku bila i nemačka kancelarka Angela Merkel, Nemci su (BND) najavili da otpočinju sa praćenjem špijunskih operacija svojih engleskih i američkih kolega. Naime, od završetka Drugog svetskog rata, Nemci su vojske država sa zapada smatrali prijateljima i nisu obraćali pažnju na njihov obaveštajni rad. Očigledno ih je Snoudenovo otkriće dobrano šokiralo te je Merkelova lično zatražila opoziv šefa CIA za Nemačku. Kako je zaključio američki časopis „Time”, skandal sa špijuniranjem nije mogao doći u nezgodnijem trenutku za SAD i NATO i boljem za Rusiju.

U junu ove godine, deputati ukrajinske Rade su doneli odluku da se zabrani upotreba aplikativnih programa kreiranih u Rusiji, ruskih servisa za elektronsku poštu, kao i upotreba antivirusnih programa koji su proizvedeni u toj zemlji. Nije nikakva tajna da su Ukrajinci znatno orijentisani prema korišćenju gore pobrojanih proizvoda, pošto je u toj zemlji ruski jezik veoma raširen. Iako je logično da visoki političari jedne zemlje ne koriste resurse zemlje sa kojom se nalaze u sukobu, u ovoj odluci ima i nečeg što spada u klasični nacionalizam. Nije velika tajna da na zapadu te zemlje ruski jezik smatraju nepoželjnim i na sve načine pokušavaju da ga istisnu iz upotrebe. Aktuelna situacija im je dala odličan alibi za sprovođenje takve ideje.

• • •

U tekstu nismo obuhvatili Kinu koja poseduje velike kapacitete za vojnu i industrijsku špijunažu, već smo se orijentisali na aktuelne odnose SAD i Rusije. Kinezi su još 2011. godine oformili vojne jedinice specijalizovane za cyber ratovanje, što su uradile i SAD preko famozne NSA. Za sada nije poznato da u Rusiji postoje jedinice specijalizovane za ovaj vid ratnog dejstva, već se internet operativci nalaze u redovima FSB i MVD. Nama ostaje da se nadamo da će na kraju pobediti razum i da će internet nastaviti da se koristi isključivo u mirnodopske svrhe kao jedna od najvećih tekovina savremene civilizacije.