Da bi se neka nova tehnologija što pre spustila među „"normalan” svet i omasovila na tržištu potrebno je da bude i cenovno pristupna širokom auditorijumu. Kako bi ubrzali njeno omasovljivanje, proizvođači monitora su se odlučili da „secnu” prve pulene UHD monitora na određenim mestima ne bi li ih napravili cenovno prihvatljivijim. Upravo se danas srećemo sa takva dva monitora, od kojih nam jedan dolazi iz Dellovih, a drugi iz Asusovih proizvodnih pogona. Čega su to ovi modeli morali da se odreknu u odnosu na „prave” UHD monitore?

Dve stvari su odmah uočljive. Prva je njihova veličina. Dijagonala je sada 28 naspram 34 inča, kolika je bila kod prvih UHD monitora koji su se pojavili na tržištu, a tu je i panel... Recite doviđenja bilo kojoj izvedbi IPS panela i dobar dan TN matrici. To samo po sebi i nije loše rešenje, jer ne trebaju svima monitori da bi na njima radili poslove kod kojih je bitna što vernija reprodukcija boja, a za prostor na desktopu važi isto pravilo kao i za mesto na stolu - nikad ga nema dovoljno. Izmena ima još, ali su one ispod haube i o njima ćemo u nastavku.

Za sada ćemo reći da je Dell tipičan Dell. Dizajn je prošlogodišnji, klasične zaobljene tanke ivice oko panela, tasteri na prednjoj strani... Ceo je taman i bio bi skoro neprimetan da nije veličine. Moguće ga je rotirati po horizontalnoj i vertikalnoj osi, pored klasične promene nagiba, a ujedno je tu i podešavanje visine. Sve ono na šta smo navikli od Della u višim klasama. Broj konektora na poleđini ekrana je takođe bogat: pored HDMI 1.4 porta stoje dva DisplayPorta, jedan Mini DP, Audio in/out, a tu su i četiri USB 3.0 porta. Drago nam je da vidimo da uštede nisu uticale na sve aspekte P2815Q.

Preko puta njega nalazi se Asusov PB287Q koji izgleda dosta robusnije zbog svojih oštrih linija, naspram Dellovih zaobljenih. Ako smo za Dell rekli da ima prošlogodišnji dizajn, Asusov je još stariji. U potpunosti je crn, nema nijednog detalja koji bi razbio monotoniju pravih linija, a komande za kontrolu monitora se nalaze sa njegove zadnje strane i ima čak sedam tastera. I dok Asus na polju egzibicionih vežbi (rotiranje po X i Y osi, podešavanje visine i nagiba) ne zaostaje za Dellom, broj konekcija je daleko manji. Dva HDMI porta, jedan DisplayPort i Audio in/out konektor, dakle samo najosnovije. No, nije zlato sve što sija...

Izrada je kod oba monitora veoma dobra, tj. u rangu onoga na šta su nas proizvođači navikli. Ima tu mesta da se plastika utegne još malo, ali sve je solidno čvrsto i nijedan ni drugi nisu klimavi na svojim nogama zahvaljujući dobro određenoj veličini svojih postolja.

Softverski deo Della je jednostavan, u skladu sa celom njihovom gamom. Podeljen u nekoliko logičnih celina u kojima nema naprednih opcija koje bi vam omogućile preciznija podešavanja reprodukcije slike. Na raspolaganju su vam samo najosnovnije opcije i to u prvi mah izgleda skroz OK. Kod Asusa je dijametralno suprotna priča. Meni je ogroman sa, čini nam se, prevelikim brojem opcija, ali vam PB287Q zapravo nudi sve opcije koje su vam potrebne, kao i sitnija podešavanja kako biste dobili što verniji prikaz. Pored predefinisanih (Splendid) kolornih profila, u Color podmeniju možete podešavati Saturation, Color Temperature i Skin tone, a u Image meniju su vam na raspolaganju Sharpness, TraceFree (Asusova verzija Overdrive tehnologije koja softverskim putem pomaže da odziv bude „bolji”), Vivid Pixel (izoštrava ivice objekata na slici, lično nam je više smetalo nego što je pomoglo) i ASCR (iliti dinamički kontrast koji ne radi baš idealno). Još jedna interesantna (?) opcija je GamePlus, koja preko softvera monitora postavlja nišan na sredinu ekrana, a postoji i opcija koja vam prikazuje tajmer koji odbrojava od 30, 40, 50, 60 tj. 90 minuta.

Najbitniji deo: kako se ponašaju na testovima i u realnoj upotrebi? Početna podešavanja kod Della su takva da je slika presvetla i sa dosta kontrasta, što se veoma brzo podešava na zadovoljavajuće vrednosti, ali se i dalje primećuje primesa zelene boje u svim tonovima. Anomalija koju smo uspeli da saniramo, ali ne u potpunosti, jer se u testovima i dalje primećivalo, dok u samom radu i nije bilo toliko primetno. Test uniformnosti nam prikazuje relativno uniformno pozadinsko osvetljenje, bez delova ekrana koji su više ili manje svetli od ostatka u meri u kojoj bi vas ometalo u radu. Sa druge strane, crna nije idealno duboka, ali je rezultat veoma dobar, obzirom da je reč o TN panelu. Test bele pokazuje da ni bela nije idealno reprodukovana, već da ima sivkast ton. Interesantno je to da, i uz ove nedostatke, P2815Q ima jako dobre rezultate u gradijent testu u kome se svi tonovi, od najsvetlijih do najtamnijih, razlikuju bez ikakvih problema, iako se naziru blagi „stepenici” između tonova, a na rezultate „2% testa” nemamo nikakve zamerke. Reprodukcija boja je veoma dobra za TN panel i fotografije ne izgledaju isprano, što je donedavno bila jedna od najvećih boljki TN panela. Uglovi gledanja i dalje ostaju kamen spoticanja, pa se, pri većim uglovima, javlja distorzija slike. Vreme odziva je više nego korektno za panel ove veličine i rezolucije. Ipak, moguće je primetiti artefakte kod objekata koji se brzo kreću, naravno, sve u granicama normale.

Asus PB287Q se hvali vremenom odziva od 1 ms, ali naš subjektivan osećaj je da u realnosti daje tek nešto bolje rezultate od Dellovog pulena. Ali ta prednost se prenosi i na ostale rezultate pri testiranju. Fabrička podešavanja su preterano odmerena, presvetla, prekontrastna i sa prezasićenim bojama. Smanjivanjem Brightness i Contrast opcija, i prebacivanje kolornog profila na Standard dobijamo dobra početna podešavanja. Boje je trebalo tek malo podesiti i smanjiti zasićenost zelene i crvene (karakteristika TN panela), kako bi prikaz boja bio prirodan i dovoljno zasićen. Reprodukcija je, štaviše, toliko verno izgledala da je u normalnim uslovima upotrebe bilo teško razlikovati da li je reč o IPS ili TN panelu. Sve to zahvaljujući upotrebi pravog 10-bitnog panela, koji može da prikaže preko milijardu boja. Naravno, detaljnom inspekcijom sa paralelno postavljenim IPS ekranom, razlike je moguće uočiti, ali nisu toliko drastično velike da „”.bismo rekli da se vidi „iz aviona”. Uniformnost panela je na visokom nivou, primetno iznad konkurenta, a i reprodukcija crne je nešto dublja. Doduše, bele su im skoro identične. Kao i kod Della, gradijent test ne otkriva bitne skrivene mane i rezultati koje prikazuju bilo u standardnom ili „2% testu” su približno slični. Teško je dati prednost jednom ili drugom. Situacija sa uglovima gledanja je, pretpostavljate, ista.

Kroz tekst ste možda naslutili da preko Dellovog modela prelazimo malo brže, za to postoji i dobar razlog. Da li se sećate kada ste se zadnji put interesovali za vreme osvežavanja (refresh rate) kod monitora? Davno. Ta stavka se gledala kod monitora sa katodnom cevi poslednji put, a sa pojavom LCD ekrana je iščezla... Do ove godine i do UHD displeja. U Dellu su se odlučili da iskoriste UHD panel sa vremenom osvežavanja od 30 Hz (standardno je 60 Hz) kako bi napravili priuštiv monitor. Nuspojava panela koji se osvežava ovom brzinom je „seckanje” tokom rada „” . Ovu nuspojavu bismo vam najlakše opisali kao „nepreciznost miša”. Jednostavno, potrebno je 60 FPS ili 60 Hz kako bi rad u desktop okruženju izgledao glatko. Ovo je fazon koji se koristi kod televizora, ali kako se TV signal reprodukuje sa 24 FPS, niste u mogućnosti da tek tako primetite tu razliku. Analogno tome, razliku nećete primetiti kada pustite film na računaru na kom je Dell P2815Q. Jedini način da dobijete osveženje od 60Hz je da spustite rezoluciju na 1920 x 1080 px, ali onda se postavlja pitanje zašto se kupili UHD ekran? Mada, ako vam treba za video nadzor...

Asus sebi nije dopustio taj luksuz, već su stavili pravi UHD panel sa vremenom osvežavanja od 60 Hz, ali morate da imate grafičku kartu koja podržava DisplayPort 1.2 standard, u suprotnom je osvežavanje 30 Hz isto kao i da ste ga povezali HDMI kablom. To je upravo najveći razlog, ako svi drugi već nisu bili dovoljni, zbog kog Asus ima našu preporuku na kraju ovog uporednog testa.