Današnji život, barem što se tiče naših elektronskih sokoćala, uglavnom znači da su slike, dokumenta i fajlovi rasuti svuda redom, po nekoliko uređaja. Ukoliko niste poslednjih godina živeli životom pustinjaka, vrlo je verovatno da i vi sami imate više uređaja kojima „dokumentujete” svoje fizičko prisustvo u digitalnom obliku. Pojava cloud platformi je to sve nekako pokušalo (a i dalje pokušava) da stavi „pod jednu kapu”. Međutim, ostaje pitanje kako ćete slike i klipove preneti na neku veću platformu, poput TV-a u dnevnoj sobi, kada želite da se pohvalite prijateljima najnovijim dostignućima koje ste zabeležili?

Ukoliko već imate neku od gotovih platformi poput Home Theater PC-a u dnevnoj sobi, puštanje ovakvog sadržaja se svodi na kopiranje materijala na neku zajednički dostupnu lokaciju na mreži. Ukoliko niste tako koncipirali svoj digitalni kutak u dnevnoj sobi, onda uobičajeni put predstavlja nešto nalik ciklusu gde sa mobilnog telefona kopiramo sadržaj na laptop, pa laptop povezujemo VGA ili HDMI kablom sa televizorom, ili ako na TV-u postoji USB konektor, kopiramo sadržaj na neki slobodan USB drajv, pa njega ubacujemo u TV. Ako je pri tome TV postavljen na nosač ili je teško prići konekcijama sa zadnje strane, sve su šanse da će gosti ostati ili uskraćeni projekcije, ili zbijeni pored malog ekrana mobilnog telefona (ko kaže da tehnologija ne zbližava ljude!?).

Proizvođači su ubrzo shvatili nedostatke koje ove situacije stavljaju pred nas i počeli su da nude svoja rešenja. Najpre se pojavio na tržištu Apple koji je ljubiteljima ponudio Air Play. Sa druge strane, pojavio se standard pod nazivom Miracast, Intelov WiDi i Googleov Chromcast. Svaki od njih je obećavao lako prenošenje slike i zvuka kroz etar na male daljine, ali su se tehnologije razlikovale međusobno.

Začeci

Preteča svih ovih bežičnih tehnologija je Appleovo čedo, pod nazivom AirTunes. U svetu korišćen, kod nas praktično nedostupan, ovaj standard je omogućavao prenos muzike sa mobilnih uređaja kao što su iPhone i iPod na specijalizovane risivere koji su komunicirali preko ovog protokola. Ujedno, tako je i urađena podela svih uređaja na one koji šalju signal i na one koje primaju i interpretiraju signal pošiljaoca. Kako bi celokupna platforma dobila na zamahu, Apple se pobrinuo da vodeća imena audio tehnike budu uključena u njegovu praktičnu implementaciju, pa i ne čudi da su među ovim imenima i brendovi kao što su Bose, Philips, Marantz, Sony...

AirPlay

AirTunes je kasnije porastao u funkcionalnosti, pa je tako dobio i novo ime AirPlay. Inače, sam AirTunes protokol se služio UDP protokolom, a sam protokol je baziran na RTSP mrežnom protokolu. Apple ne bi bio to što jeste da čak i ovakav protokol nije enkriptovao pomoću AES-a, što je u prevodu značilo da je i risiver morao da ima pristup odgovarajućem ključu kako bi mogao da dekriptuje audio signal, što je za posledicu imalo kašnjenje od nekih dve sekunde od trenutka slanja do trenutka reprodukcije. Sam audio-signal je bio enkodovan Applovom implentacijom lossless kodeka na 44,1 KHz, na dva kanala.

Da bismo shvatili donekle korene odakle je ponikao sam AirTunes moramo da se vratimo na pomenuti RTSP (Real Time Streaming Protocol). Kompjuterski veterani se svakako sećaju firme RealNetworks i njihovog čudovišta RealTime Playera. Reč je o preteči svih protokola koji su za cilj imale strimovanje bilo kakvog audio/video materijala, a sam protokol je prihvatao komande poput starih video rekordera - play, pause, record... Iako je sam protokol bio sličan HTTP protokolu, za razliku od njega je mogao da prosledi i status u kome se nalazi. Komande su išle preko TCP protokola po portu 554, ali za razliku od drugih server-client protokola, kontrolne poruke koje je generisao sam protokol nisu išle samo od servera ka klijentu, već u nekim slučajevima i u kontra smeru. Prvi nacrt protokola je urađen još 1996. godine, a prvu standardizaciju je doživeo dve godine kasnije. U njegovom razvoju su pored pomenutog RealNetworksa učestvovali i Netscape, kao i Columbia Univerzitet.

No, vratimo se na AirTunes. Protokol je omogućavao da uz sam stream idu i podaci o jačini zvuka na prijemnom kraju. Ovo je za posledicu imalo da je bilo moguće poslati neprocesiran audio-signal na maksimalnoj jačini zvuka, što drastično smanjuje distorziju u zvuku ukoliko bismo sam signal procesirali na izlaznoj strani. Druga opcija je bila mogućnost slanja signala na više risivera istovremeno, svaka sa svojim podešavanjima za jačinu zvuka.

AirPlay je za nijansu drugačiji protokol koji omogućava da se određeni video materijal šalje preko bežične mreže sa Applovih uređaja koji uglavnom datiraju od 2011. godine, naovamo. Sa druge strane, za prijem je zadužen Apple TV uređaj minumum druge generacije. Tačna kulinarska mešavina protokola nije do sada obnarodovana, mada je na netu moguće pronaći nezvaničnu verziju standarda. Poznato je da protokol koristi RAOP (Remote Audio Output Protocol), Appleovu implementaciju RTSP protokola. Za uspostavljanje konektivnosti, koristi WDS bežični standard koji u svom okruženju „trpi” do deset bežičnih i veći broj žičano umreženih uređaja.

Kako Apple nije bio voljan da sa ostatkom sveta podeli svoja rešenja upakovana u open standard, inženjerska internet zajednica je uspela da procesom obrnutog inženjeringa dođu do saznanja kako je protokol spakovan, i da naprave ključ potreban za dekriptovanje samog signala, pa je sada potpuno moguće dekriptovati ono što izvor šalje po ovim standardima i reprodukovati uz pomoć besplatnih alata.

Miracast

U drugom uglu, kao znatno mlađi standard nalazi se Miracast. Reč je o peer-to-peer bežičnom protokolu koji se ostvaruju uz pomoć Wi-Fi Direct konekcija, što je standard koji najviše podseća na Bluetooth. Wi-Fi Direct je jednostavan Wi-Fi standard koji omogućava konekciju dva uređaja na jednostavan način, bez obzira na to ko je njihov proizvođač. Dovoljno je da samo jedan od dva uređaja podržava Wi-Fi Direct standard kako bi ovakav vid komunikacije bio uspešan. Pri inicijaciji povezivanja, jedan od uređaja ulazi u status limitiranog Access Pointa, a uparivanje, tj samo povezivanje se može inicirati na nekoliko načina. Standard je u prvim revizijama bio poznat i kao Wi-Fi P2P, a iako je veoma jednostavan, može donekle zameniti čak i klasični ruter u bežičnim mrežama.

Miracast je dodatak na ovaj standard. Koristi standardnu bežičnu infrastrukturu vaših računara, tableta, mobilnih telefona i drugih uređaja za prebacivanje slike na ekrane drugih uređaja. Na primer, sam standard omogućava da klonirate ekran svog uređaja i da ono što je na displeju vašeg telefona u realnom vremenu vidite (i) preko projektora ili televizora, ili da, na primer, sa set top boxa gledate televizijske kanale na svom laptopu, iako na njemu nemate TV tjuner. Da bi ovo radilo u realnom svetu, obe strane moraju da podržavaju Miracast standard. Mada, ukoliko to nije slučaj, može se nabaviti i dodatni mali uređaj koji se povezuje, recimo, na HDMI port vašeg televizora, i koji preuzima na sebe komunikaciju i isporučuje sliku.

Miracast kao standard postavlja mogućnost slanja 1080p video signala uz 5.1 zvuk spakovan u kodeku poput AAC ii AC3. Sam standard je uspostavljen 2012. godine, a njegov tvorac, „WiFi Alliance”, ujedno vodi računa i o izdavanju sertifikata uređaja koji su sposobni da ovakav standard podrže. Trenutno je na listi nekih stotinak uređaja, ali ono što ohrabruje jeste to što je veliki broj krupnih igrača već uskočio na ovaj voz, poput Nvidije, Googlea, Microsofta i Intela. Google je dodao podršku za Miracast od Android platforme 4.2, a Windows 8.1 je prvi Microsoftov operativni sistem sa nativnom podrškom za Miracast.

Glavne prednosti su svakako podrška koja ne zavisi samo od jednog proizvođača opreme, već je moguće uvezati uređaje različitih proizvođača. Ujedno, sama implementacija standarda bi u neku ruku mogla da se podvede kao uspešna implementacija bežičnog HDMI-a, jer se sami uređaji staraju oko parametara konekcije, pa korisnik više ne mora da brine o kodecima ili sitnim podešavanjima ako je na rubu brzinskog limita veze.

Sa druge strane, glavne mane su svakako nivo kompatibilnosti među uređajima različitih proizvođača koje se mogu vremenom razviti. Iako je razvijen na osnovama Wi-Fi Directa, nije u toj meri fleksibilan u pogledu prenosa informacija. Glavna mana je svakako nepostojanja gornje granice u kašnjenju signala, pa je ponekad slabo upotrebljiv. Da je pred ovim protokolom ipak dobra budućnost, govori i činjenica da je predviđeno da će do 2016. godine biti preko milijardu uređaja kompatibilnih sa ovim standardima.

Budućnost

Iako postoje i drugi standardi sa kojima je moguće u realnom vremenu strimovati sliku i zvuk, oni naspram ova dva opisana predstavljaju pre statističku grešku, nego neku realnost da će u budućnosti zaživeti. U svakom slučaju, oba standarda obećavaju i imaju puno potencijala za dalju nadogradnju. Iako je platforma uglavnom okrenuta mobilnim uređajima, svakako nisu zapostavljeni ni desktop računari, gde Intel gura svoj WiDi (Wireless Display) standard koji je od revizije 3.5 kompletno u skladu sa Miracast standardom, a čak je i kod nas moguće naći modele matičnih ploča, laptopa, televizora i ostalih uređaja koje već sada podržavaju Miracast standard.