Zvuči kao priča iz neke bajke braće Grim – za okruglo 1500 dinara bićete u prilici da stavite šapu na 2D platformsku igru koja odiše aromom 16-bitne ere. A onda, tu je i zaplet koji u centar pažnje stavlja druide, grifine, elfove, hrabre vitezove, elementale... Ipak, zvezda večeri je mladić po imenu Feniks koji je od lokalnog druida zatražio da mu rastumači snove i vizije koje ima. Saznaje da su elementalne magije davno proterane iz njegovog sveta, zajedno sa čarobnjakom koji je hteo da ih „usisa” sve i tako u stilu generala Zoda podjarmi svoje neistomišljenike. Ispostaviće se da Feniks nije vičan samo u baratanju sečivom, već da njegovim venama teče DNK njegovih predaka piromansera, što znači da kada se fokusira može da ispaljuje vatrene kugle. Njegova avantura čini se veličanstvenom...

Na prvi pogled, The Forbidden Arts je klasična 2D platformska igra u kojoj se ekran, mahom, skroluje horizontalno. Na raspolaganju su vam (dupli)skok, vitlanje sečivom i ispaljivanje vatrenih kugli, akcija koja troši manu, koja potom može da se nadoknadi crpljenjem energije iz logorske vatre ili bilo kojeg plamena na koji nailazite na svom putešestviju. Iako akciju krasi pogled „sa strane”, igra zapravo fercera u 3D okruženju, koje koristi prave 3D objekte, a to će vam postati jasno kada se budete šetali između dostupnih oblasti, s obzirom na to da se tada igra transformiše u third person mlataraljku. Možda ćete smatrati da je ovaj segment nepotreban, ali tu srećete NPC-ove koji će vam omogućiti pristup sporednim misijama. Ove oblasti su sićušne i ne možemo da ih smestimo u open world milje, ali imate punu slobodu prilikom kretanja po njima. Što se tiče samih nivoa, nisu kratki – naprotiv, i donose manje-više klasične platformske elemente: skakanje, veranje po živicama, povremeno šaketanje sa neprijateljima... Neprijatelji su posebna priča – pojavljuju se na ekranu kao da ih neko ugura „na šinama”, ponašanje im je krajnje predvidivo i, uzevši sve u obzir, ne predstavljaju značajniji izazov (osim kada vam jednim udarcem „popiju” više od pola energije). Stvar koja donekle pegla situaciju je što ih je relativno puno – srešćete se sa preko 30 različitih spadala, a tu je i šest šefova oblasti da dodatno zaprže čorbu. Inače, putešestvije je podeljeno na pet segmenata, zapravo pet različitih oblasti za čije će vam bistrenje biti potrebno oko 12 sati provedenih ispred monitora.

Pojavljivanje i ponašanje neprijatelja nije jedina stvar koja se čini out of space and time. Feniks se kreće kao da mu je neko vezao dasku za leđa, a prilikom skokova i ostalih akcija krut je kao da je noć proveo u kadi punoj štirka. To je urađeno namerno kako bi se igri ubrizgali dalekoistočni začini i to se neće svideti svima. Nivoi su pomalo prazni, ali ne u stilu God of Wara, gde svaka nova lokacija mami uzdahe i samo čekate kada će iza ugla da se pojavi grupa nasilnika ili će biti potrebno da rešite neku zagonetku. Ovde prazno ume da znači dosadno, pa dosadu leči izbor puta kretanja i potraga za zlatnim polugama koje se nalaze na teško dostupnim mestima. Povremeni, skriptovani razgovor sa NPC-ovima osvežiće vas posle akcionih segmenata i prava je šteta što nisu podvučeni voiceoverom. Već smo nagovestili da su borbe relativno lake, a još lakšim ih čini to što se dijapazon akcija svodi na button mashing i „bacanje” vatrene magije. Na raspolaganju vam je i omanji inventar, tako da možete da obavite i upgradeovanje oklopa i oružja, ali ne očekujte spektakularne stvari. Zamerka svakako ostaje na tome što nije moguće izvoditi kompleksne komboe koji će protivnicima lediti krv u žilama.

The Forbidden Arts na momente može da bude sterilna kao apoteka, ali to znači da ste od igre previše očekivali u samom startu. Autori se hvale različitim oblastima i njihovim drugačijim izgledom, te ručno „farbanim” elementima – grafička rešenja ih sasvim lepo dočaravaju i možemo da ih svrstamo iznad prosečne.

Iako potencijal postoji, autori nisu do kraja ideju sa papira prebacili na monitor i na tom putu su čak nekoliko puta pogrešno skrenuli. Igra može da bude zanimljiva mlađim naraštajima koji tek uplovljavaju u igrački svet i potrebno im je šareno ostvarenje čije savladavanje im neće predstavljati naročiti izazov, a opet će moći da kažu kako su nešto iz njega izvukli i naučili. Nabošće na kolac po kojeg pobesnelog vuka, šiljiće mač na drugim ratnicima i medvedima, bacaće vatrene kugle na sve što se po ekranu kreće a deluje neprijateljski. Uz to će koji put skočiti, nikad se neće izgubiti, a uživaće u odmotavanju priče koja je, ma kako trivijalna, ipak priča. Tu su i ljubitelji retro arome koji će naprosto uživati u dogodovštinama mladog Feniksa. Osim moderne grafike i zvučnih efekata, igra ostavlja utisak starog akcionog role-playa u kojem su avanturistički elementi naročito naglašeni. Razlika je što se ovde akcija, umesto iz poluptičije perspektive, prati „sa strane” i što su role-play zamenili platformski elementi.

Naravno da The Forbidden Arts nije novi Prince of Persia, a nije ni nova Zelda, ali to ne znači da u igri nećete uživati. Ukoliko cvilite za retro akcijom ovog tipa, evo vam jedinstvene prilike da potrošite desetak slobodnih sati na kvalitetnu zabavu. Igra je sazdana na dobrim osnovama, nije idealna, ali bolju (u ovom segmentu) trenutno nemamo. Na kraju, šteta je što je toliko kratka, ali koliko para, toliko i muzike.

Vladimir PISODOROV