Opasni internet zakoni evropskih zemalja

Kako evropske zemlje, Švedska i Velika Britanija, postaju poprište sve više zakona i odredbi koje ugrožavaju lične slobode i negativne posledice na evropsko i naše zakonodavstvo

Evropski regulatorni okvir svakako ima svojih prednosti u oblasti interneta i digitalnih tehnologija. GDPR predstavlja odličan početak i dobru osnovu za dalje regulisanje privatnosti (SK 8/18). I pored brojnih brljotina, nejasnoća i do sad nekonzistentne primene, smatramo da Evropska unija prednjači u borbi protiv bahatosti internet megakorporacija. Kao što i sam GDPR u nekim svojim segmentima ilustruje, ipak evropsko zakonodavstvo nije uvek u korist pojedinaca i njihove privatnosti. Situacija je još gora kada se pogleda stanje u nekim evropskim zemljama, u prvom redu Velike Britanije (još nije izašla iz EU pa ćemo je tamo svrstavati do daljnjeg) i Švedske. Zakonodavstvo evropskih zemalja, posebno onih koje su članice EU, za nas je važno pošto naše vlade već par decenija imaju tendenciju da kopiraju zakonodavstvo evropskih država čak i onda kada to nije uslovljeno pregovorima o priključenju EU. Veliki broj zakona koje su vlade od 2000. godine predložile je preuzeto iz zakonodavstva nekih evropskih zemalja ili makar žestoko njima inspirisano, što je u nekoliko prilika navelo čak i evropske pravne stručnjake da praksu okarakterišu kao nekritičko prepisivanje. Iako su pojedini zakoni nejasni, a njihovo sprovođenje nekonzistentno ili nepostojeće, ova praksa nije nužno loša niti su ti zakoni loši. Međutim, ova praksa zabrinjava, jer ako se tako bude radilo sa zakonima i odredbama na koje ćemo sada skrenuti pažnju, to bi bilo katastrofalno po našu državu (iako mi mislimo na Srbiju, čitaoci iz regiona komotno mogu da zamisle svoju jer je situacija vrlo slična). Zbog toga je važno pratiti zakonodavstvo evropskih država, posebno u savremenim aspektima kao što je privatnost na internetu. Iako je američko zakonodavstvo za ceo svet veoma značajno jer ono najviše može da ograniči negativne prakse internet megakorporacija koje su bazirane gotovo isključivo u SAD, sa ovog aspekta je daleko manje bitno (bez šale, nikad nećemo biti toliko slobodni).

Paket u braon hartiji

Pored toga što ne znaju šta će sa sobom, Brexitom, Škotima, Ircima, migrantima, azilantima, ekonomijom i brojnim drugim stvarima, britanski vlastodršci definitivno ne znaju šta će sa internetom i to vodi opasnim, apsurdnim i, da se ne lažemo, urnebesnim zakonima i izvršnim odlukama, o čemu smo već pisali (SK 10/2018), ali se nakupilo za opet.

Trijumf britanskog zakonodavstva o kome se najviše pričalo ovih dana je svakako zakon o obaveznoj proveri starosti pre ulaska na pornografske sajtove. Britanci će od 15. jula, ako se primena ne odloži, prilikom ulaska na porno sajt biti preusmereni na državnu stranicu Age-ID, koja od njih zahteva da unesu svoje podatke i potvrde ih nekom zvaničnom ispravom. Pornografija je svakako pošast savremenog društva i nosi ogromne negativne posledice po produktivnost, društvene veze i mentalno zdravlje redovnih korisnika, te je proklamovana intencija britanske vlade o zaštiti dece od ove vrste sadržaja dobra stvar. Međutim, kako ulazimo u detalje ovog zakona, vidimo zjapeće praznine i neverovatnu mogućnost zloupotrebe, na koju već mesecima ukazuju stručnjaci i političari iz svih ideoloških grupacija. Neki su čak otišli toliko daleko da kažu da je prava namera iza ovog zakona državna špijunaža i prikupljanje po prirodi stvari inkriminišućih podataka o građanima, a da se bezbednost dece koristi isključivo kao izgovor. Dotični su, naravno, u pravu.

Prvo pogledajmo koliko su rešenja ustanovljena ovim zakonom falična i koliko ih je lako zaobići. U zakonu kaže da će Age-ID verifikacija biti nešto što se odradi jednom i nakon toga vaš „nalog” ili šta već (ovaj deo nije jasno definisan) postoji u bazi te nije potrebno potvrđivati starost i identitet prilikom sledećih poseta porno sajtovima. Ako je ovo slučaj u praksi, ništa ne sprečava decu da porno sajtovima pristupaju sa roditeljskih naloga. Baza podataka posetilaca porno sajtova, koju su neki lingvistički nesputaniji komentatori nazvali wanker database (nećemo prevoditi), prava je noćna mora za privatnost korisnika, pogotovo zato što je direktno vezana za pravo ime i prezime. Pojedini britanski stručnjaci navode da je situacija utoliko gora pošto su ovi podaci u posedu države koja je kod njih poznata po nonšalantnom odnosu prema ličnim podacima građana. Ne pominje se da li će se sakupljati podaci o posećenim stranicama, pa pretpostavljamo da hoće, pošto je to vrlo lako implementirati i već neophodno kada se sortiraju stranice koje su ograničene. Još veće pitanje je da li će i koliko pristupa ličnim podacima korisnika imati porno sajtovi od kojih je ogroman broj veoma sumnjiv. Svako deljenje ovakvih informacija između državnih organa ili države i porno sajtova povećava bezbednosni problem jer je verovatnije da će neko provaliti u baze podataka kojima pristupaju sumnjivi sajtovi.

Cenimo da niko istovremeno uračunljiv i elementarno informatički pismen neće pristati na ovakav vid prismotre, posebno imajući u vidu da je komično lako zaobići identifikaciju. Recimo, upotrebom VPN-a kojih ima i besplatnih, među kojima nekoliko skroz ozbiljnih. A pošto su od obaveze prijavjivanja izuzeti neprofitni porno sajtovi i sajtovi gde je manje od trećine sadržaja pornografija, sami vlasnici porno sajtova će vrlo brzo naći načina da ove rupe iskoriste. Pošto je zakonski mehanizam ekstremno manjkav i krajnje loš u svojoj osnovnoj funkciji, sprečavanju maloletnika da gledaju pornografiju, možemo zaključiti da je njegova jedina svrha špijuniranje naivnih uživalaca pornografije.

Trolorizam

U sklopu obimne vladine inicijative o suzbijanju štetnih stvari na internetu dolazi i predlog o uređenju društvenih mreža koji predviđa nove obaveze za ove internet servise (obaveze se nameću pretnjom drakonskih kazni i direktne zabrane) i osnivanje vladinog tela koje nadgleda sadržaj na internetu. S obzirom na to da su fake news, dezinformacije i trolovanje smešteni u isti rang sa dečijom pornografijom i terorističkom propagandom, jasno je da je ovo klasičan totalitarni gest ograničavanja javnog diskursa u traci koju određuju vladajući političari i ukorenjene birokrate iz administrativnih i obaveštajnih struktura. To dolazi iz zemlje čiji mediji, pa i državni BBC već 15 godina ne mogu da ućute o Velikom Firewallu, Tjananmenu i sistemu društvenog kredita, te perverzno i perfidno filuju građane o stvarnim i izmišljenim kineskim ograničavanjima slobode i privatnosti. Ipak, licemerje je već vekovima „britanskije” od fish and chipsa, te to ne treba da nas čudi.

Cenzura po ovakvom zakonu će biti neminovna, posebno imajući u vidu snažne pritiske koje kojekakve NVO interesne grupacije svakodnevno vrše na administraciju. Iako je izgledna distopijska budućnost gde će pod izgovorom lažnih vesti, govora mržnje ili nečeg trećeg biti uklonjeno sve što ne odgovara vladajućim strukturama, najveća žrtva ipak neće biti istina, pa ni internet platforme, pogotovo one manje koje će imati enormne troškove moderacije i suđenja. Najveća žrtva će svakako biti obični građani kojih u UK svake godine bude privedeno nekoliko hiljada zbog misaonih zločina na internetu. Kao što je francuski predsednik Makron (Macron) nedavno najavio da će se boriti da se osobama osuđenim za govor mržnje doživotno zabrani pristup društvenim mrežama, to je verovatno pravac u kom ide i Britanija. Nasuprot tome, kada su pojedine jurisdikcije u Sjedinjenim Državama pokušale da doživotno zabrane društvene mreže seksualnim predatorima koji su vrebali decu na internetu, sud je odlučio da je to neustavno oduzimanje slobode, dok će uskoro u Francuskoj pomen migranata u negativnom kontekstu nositi ekvivalentnu zabranu. Možda nas to uteši, jer izgleda da ni Francuzi ni Britanci nikada neće biti toliko slobodni.

Vas posmatra

Šta bi tekst u čijem se naslovu nalazi Veliki brat dvaput bio bez osvrtanja na trend konstantnog video-nadzora u Pisti Jedan. A pride i proslavljamo postavljanje hiljadu kamera za nadzor u Beogradu, koji će sad bar po nečemu biti kao London. U gradovima širom Ujedinjenog Kraljevstva policija sprovodi pilot projekat u kom se lica prolaznika na ulicama skeniraju najsavremenijim kamerama koje su povezane na računare sa sofisticiranim facial recognition algoritmima. Iako blatantni napad na privatnost ljudi, koji ih zauvek ostavlja u bazi naprednih biometrijskih fotografija, nadležni se brane podatkom da su tokom akcije koja je koštala 200 hiljada funti uhapsili trojicu kriminalaca (od stotine hiljada skeniranih prolaznika). Projekat je došao u centar pažnje kada je prolaznik upozoren na kameru prekrio lice da bi prisutni bobiji (bez pištolja) to protumačili kao maliciozan gest, ščepali čoveka, metnuli ga pred kameru i napisali mu kaznu za kršenje javnog reda od 90 funti. Pošto i građani imaju kamere, uskoro je objavljen video u kome se vidi da prolaznik ništa nije uradio osim što je ušao u kraću raspravu sa bobijima o opravdanosti tretiranja njega kao kriminalca. Iako iz policije kažu da poštuju pravo na privatnost i da nije nelegalno prekriti lice pred kamerom, jasno je da će svako ko to pokuša biti smatran sumnjivim, nateran da se pokaže i kažnjen kako to drugima ne bi padalo na pamet.

Konstantan facial recognition video-nadzor je svakako velika pretnja po privatnost i slobodu, te ne čudi da su ga pojedine američke jurisdikcije, npr. grad San Francisko, zabranile. Za sve nas koji ne živimo u „zemlji slobodnih, domu hrabrih” to je mala uteha, ali potvrđuje osnovnu tezu o opštem video-nadzoru kao kršenju ljudskih prava, protiv čega se moramo boriti svim sredstvima.

Nešto je trulo u državi Švedskoj

Nakon što smo jedan deo teksta posvetili tematici „švedskih akcionih”, red je da se dotaknemo i njihove postojbine. Šveđani nisu videli loš trend na čije se čelo ne bi stavili, od nekontrolisane imigracije, preko ukidanja gotovine, do apsurdne rasprostranjenosti čipovanja ljudi (implantiranje RFID čipova pod kožu je vrlo popularno u Švedskoj, koja ubedljivo prednjači u tom fenomenu), a taj pristup se preneo i na mnoge stvari vezane za internet. Švedska ima jedan od najrigoroznijih zakona za govor mržnje na svetu, koji policija i sudovi do apsurda fanatično sprovode, često pribegavajući nategnutim tumačenjima odredbi, u čemu im pomaže razgranata mreža NVO saradnika. U jeku migrantske krize, zakon je dopunjen zabranom negativnog izražavanja o imigrantima, imigraciji, pa čak i o potezima vlade na tom polju. De facto je zabranjena kritika Vlade u demokratskoj državi. Do kojih apsurda to ide govori odredba da je zabranjeno je stavljanje reči „izbeglica” i „azilant” u navodnike kada se govori o imigrantima, jer se time izražava mržnja i negira njihov status. Kazne se kreću do godinu dana zatvora. Jedna švedska bakica od 70 godina je uhapšena 2017. godine i odvučena na sud zato što je pomenula vandalizam migranata u njenom gradu, tj. navela činjenicu na prilično neutralan način bez uvredljivih termina. Ipak, izgleda da je u Švedskoj samo povezivanje migranata sa bilo čim negativnim uvredljivo. Istovremeno švedska država radi na aboliranju dokazanih džihadista i finansira iz budžeta muslimanske organizacije koje otvoreno propagiraju mizoginiju, antisemitizam i versku netoleranciju – tako vam je to kad ste povlašćena manjina. Izgleda da Britanci nisu patentirali licemerje.

Međutim, švedski policajci očigledno ne mogu da se nose sa ovom epidemijom „mržnje” pa im već par meseci pomaže Hatomat, algoritam koji detektuje govor mržnje na internetu. Caka je u tome što je bot obučavan da detektuje govor mržnje tako što su mu korisnici interneta slali primere za njih uvredljivog sadržaja, što je iskreno uvredljivo za mozak. Kao i flaggovanje na društvenim mrežama, ova – da podsetimo – državna inicijativa, sigurno je bila meta horde profesionalnih žrtava koji su kao govor mržnje obeležavali sve i svašta. Ovakvo rastezanje, razvodnjavanje i apstraktovanje pravne kategorije govora mržnje predstavlja ekstremnu društvenu opasnost koja izjeda društvo, hrani kulturu glorifikovanja viktimizacije i u krajnjoj liniji marginalizuje žrtve pravog govora mržnje. Švedskim policajcima je izgleda i sa robotom mnogo posla, pa je švedski policijski komesar predložio revolucionarnu ideju, da se zabrani anonimno korišćenje interneta. Eto, ako neko govori mržnju online, treba naći IP adresu, pa ako koristi proxy, pa ako je više ljudi na istoj mreži, posla preko glave, cirkus. Zato lepo ovako sve što je rečeno ide pod imenom i prezimenom (nije pominjao verifikaciju ličnom kartom, ali očekujemo da je i to zamislio). Da nam je neko pre deset godina govorio da ćemo pisati o totalitarnim trendovima u Švedskoj, baš bismo se smejali, ali ovo je klasičan totalitarni potez: pozove se na patnju marginalizovane grupe (žrtve govora mržnje) i onda se uvede neproporcionalna i dalekosežna mera koja će tu patnju navodno preduprediti. Ne rade oni to zbog žrtava, nego koriste žrtve kako bi sproveli svoje krajnje namere, u ovom slučaju – veću količinu nadzora građana koja nužno vodi samocenzuri i ograničavanju javne rasprave na teme o kojima se vlastodršcima ne raspravlja.

Nered i zakon

Likovati nad stanjem u ovim i drugim zapadnim državama naravno nema smisla, pošto je teško sporiti da je kod nas i dalje gore. Zbog endemske korupcije, nonšalantnosti i nesposobnosti svih službi i institucija naše policijske države (Srbija od zemalja sa preko milion stanovnika ima najviše policajaca po glavi stanovnika), kao i tradicije liberalizma i nedovoljne obrazovanosti po pitanju privatnosti, ne možemo reći da je naša privatnost bezbednija. Međutim, treba imati u vidu da će današnja situacija biti bleštavi grad na brdu u poređenju sa budućnošću u kojoj se zakoni slični pomenutim uvedu u primenu u našim uslovima. Bez reforme društva i institucija apsurdno je insistirati na daljoj informatičkoj centralizaciji pošto su centralizovane i digitalne baze podataka daleko ranjivije i lakše za zloupotrebu. Apsurdno je insistirati na većem nadzoru kada građani nemaju poverenja u nadzirače. I na kraju, apsurdno je preuzimati zakonodavstvo evropskih zemalja ako to nije neophodno za pristupne pregovore, a čak i tad je imperativ da se to radi postepeno, pažljivo i u skladu sa stanjem na terenu. Moramo obratiti pažnju na zakonodavnu delatnost organa koji u krajnjoj liniji postoje samo da služe narodu, da se ne bismo iznenadili kad neko završi u zatvoru jer je stavio azilante pod navodnike u statusu na Facebooku.

Srđan BRDAR