Mane online distribucije sadržaja

Opasnosti seljenja sadržaja na internet i transfera na princip servisa i kupovine pristupa

Tokom svoje istorije internet je svakako mnogo doprineo proliferaciji umetničke ekspresije, ukinuo brojne prostorne i institucionalne barijere. Međutim, kako trendovi razvoja internet poslovanja napreduju u svim domenima, a posebno u segmentu distribucije sadržaja, polako se uočavaju negativne posledice sve većeg oslanjanja na digitalnu distribuciju, princip sadržaja kao servisa i srodan princip kupovine pristupa umesto kupovine jedinice sadržaja.

Username i password neophodni

Kada kupite igru, vi u stvari ne posedujete kopiju igre, već licencu za pristup igri pod ugovorom definisanim pravilima. Ovo sad važi i za veliki deo igara na disku, jer morate registrovati kopiju igre kod izdavača. Ovo je uvođeno kako bi se suzbila prodaja korišćenih igara, što je antipotrošački potez i stav koji ilustruje spremnost igračkih korporacija da učine sve kako bi izvukle koji cent iz savesnih kupaca.

Ugovori o licenciranju igra (EULA) su namerno tako sastavljeni da izdavač može da vam legalno uskrati pristup igri iz bilo kog razloga i, dok se ne iskristališe sudska praksa, tako će i ostati. Efektivno zbog malog prestupa ili hira nekog zaposlenog možete nepovratno izgubiti pristup igri koju ste platili. Sa diskom, bez obzira na to šta radili i kome se u zajednici ili korporaciji zamerili, imali ste pristup igri, najveća kazna je da vam onemoguće pristup zvaničnom serveru. A generalno možete naći nezvanični, kao što su WoW privatni serveri bili popularni u jednom periodu. Sada je internet prepun ispovesti o tome kako je izdavač nekom oduzeo pristup igri za trivijalne ili apsurdne gluposti koje jeste ili nije učinio.

Nalog kod digitalnog distributera je još gora stvar, to je efektivno ugovor o pretplati na pretplatu, pošto ni vaš npr. Steam nalog nije vaš. Potpuna suspenzija na Steamu je efektivno kao kada bi vam iz radnje gde kupujete igre zbog nepristojnog ponašanja ne samo zabranili ulaz u radnju već i došli kući i konfiskovali sve igre koje ste kod njih kupili. Pride su iz Steama krajnje zatvoreni, često ne pružaju jasno objašnjenje za uskraćivanje pristupa i ne postoji druga instanca na koju se možete žaliti. Najstrože je zabranjeno dati drugom pristup vašem Steam nalogu, pošto je to ugovor o pretplati na vaše ime. Igre na diskovima (ako nije neophodna registracija sa ličim nalogom kod izdavača) uvek možete da prodate, poklonite ili zaveštate unucima, a to je sa Steam nalogom nemoguće. Situacija je još gora kod muzike i e-knjiga, recimo na iTunesu i Kindlu, pošto nosače zvuka i knjige ne morate registrovati, pa više gubite prelaskom na digitalnu distribuciju.

Važno je napomenuti da npr. Netflix i konkurencija za filmove i serije ili pojedini servisi za muziku nisu moralno loši i antikorisnički na ovaj način pošto ne kupujete jedinicu sadržaja, već samo pristup servisu. Definitivno se isplati po više parametara za neobaveznu zabavu (posebno u odnosu na kablovsku), ali opet nosi svoje nedostatke pošto ništa od sadržaja ne posedujete i prepušteni ste hirovima servisa. Svojim Kindle Unlimited Amazon i tržište e-knjiga polako prevodi na „Netflix model”, što rade i gaming korporacije koje ulaze na tržište cloud gaminga, iako i dalje sa zadrškama (koje postoje i kod video-sadržaja pošto su blokbasteri ekskluzivni za bioskope neko vreme).

Velika gužva u maloj Koreji

Treba pomenuti da su ovi trendovi i pretnja slobodi, pošto je moguć daleko veći stepen cenzure i sami servisi, države i internet megakorporacije mogu sadržajem da manipulišu na dosad neviđenoj skali. Setimo se kako je Amazon „greškom” obrisao primerke Orvelove „1984” iz miliona Kindle naloga (SK 3/2017).

Ako je verovati zapadnim političarima i medijima, Severna Koreja je apsolutni vrhunac totalitarizma, gde je građanima uskraćen bilo koji način informisanja osim državne propagande kojom im je temeljno ispran mozak. Ne tvrdimo da u Severnoj Koreji nije tako, ali postoji mogućnost da je u pitanju psihološki fenomen refleksije iliti „rekla vrana gavranu da je crn”. Između ostalih stvari koje smo pročitali o Severnoj Koreji, imali smo priliku da saznamo za aktivno crno tržište piratskih filmova. Kupcima se kineskim ostvarenjima testiraju poverenje i posvećenost kinematografiji koja, pošto dolazi iz uzorne narodne republike, valjda nije toliki prekršaj, da bi najodlučnijim u kršenju zakona ponudili i holivudska ostvarenja. Prema navodima autora tog teksta, to je jedini način da neko iz Severne Koreje dođe u kontakt sa zapadnom kulturom. Nije nam bitna istina o stanju u Severnoj Koreji, jer ova priča ima neverovatno bitnu pouku.

Probijanje izolacije se ostvaruje DVD-evima, zato što se oni mogu posedovati, sakriti i preneti. Ne znamo kakvo je stanje na tržištu DVD plejera Severne Koreje i naravno da se narodu može uskratiti i struja, ali uporedimo DVD sa nalogom streaming servisa. Država može bez problema da filtrira ne samo servis u celosti, već može parcijalno da onemogući pristup neželjenom materijalu, dajući vam iluziju slobode koju nemate. Nije vrhunac cenzure proklamovati da je nešto nelegalno i surovo kažnjavati, već uspešno sakriti svaku indiciju da neželjeno ostvarenje postoji. Cenzurisati, izmeniti ili obrisati nešto sa interneta je neuporedivo lakše nego sprovoditi racije zarad oduzimanja nelegalnih DVD-eva. Odličan primer je nedavni skandal kada je Netflix nakon žalbe zvaničnika Saudijske Arabije u toj zemlji onemogućio pristup jednoj epizodi Patriot Act šoua komičara Hasana Minhadža, na veoma elegantan način tako da gledaoci iz te zemlje nisu nikako mogli da provale da su uskraćeni. Čak se i sadržajem u sklopu nekog dela može manipulisati na neverovatno jednostavan način. Zaboravite Orvelovu „rupu sećanja”, nema potrebe mukotrpno sakupljati, uništavati, pa preštampavati, knjiga ili članak se jednim klikom mogu urediti da govore nešto drugačije na svim primercima kod svih korisnika.

Znam šta ste igrali prošlog leta

Kod diskusije o špijunaži treba imati u vidu dve stvari. Prvo, svako normalan preferira da ga ne špijuniraju (ako ste u „šta me briga, ne radim ništa loše” taboru apologeta konstantne prismotre, ne brinite, postoje lekari za taj nivo kognitivnih poteškoća). Drugo, države (čitaj SAD) gotovo uvek mogu da vas nadziru ako baš hoće. Poenta nije u potpunom sprečavanju CIA, BIA, FSB ekipe da rade svoj posao jer, da bi svoju super tehnologiju obaveštajne agencije upotrebile, moraju da imaju motiv da baš vas gledaju. Sa druge strane, ako državama ili korporacijama date elegantan i jednostavan način da prikupe sve zamislive podatke o vama bez iole truda, naravno da će to i uraditi. Ti podaci im ne trebaju, države ih verovatno neće koristiti (ako ih korumpirani službenik ne proda), a korporacije će ih verovatno samo utopiti u neke klastere advertising metapodataka, ali šta god ko god sa njima radio ili ne radio, vama nije u interesu da se ti podaci skupljaju. Samo postojanje podataka neumitno vodi njihovoj zloupotrebi, bilo direktnim nezakonitim radnjama zaposlenih, lažnim pozitivnim rezultatima, blaćenjem ličnosti i sličnim posledicama koje mogu proizići kada se sve što gledate, čitate, slušate ili igrate analizira i iz toga izvode zaključci. Ako se zanimate za kontroverzne teme, inkriminišuće liste vaše aktivnosti mogu voditi interesovanju organa reda, a u trenutnoj klimi paranoje od islamskog terorizma, čak vas i činjenica da ste musliman i čitate određena dela verske literature mogu staviti na liste zapadnih obaveštajaca. Sloboda da konzumirate sadržaj će vam biti drastično ugrožena, samom činjenicom da znate da vas gledaju.

Pitanje je još vrelije kada se dotakne telemetrija u video-igrama, posebno onim gde igrač ima slobodu izbora. Igračke navike i ponašanje u virtualnim svetovima su već neko vreme odličan data mining izvor za podatke koji mogu služiti u marketinške svrhe. Agregacija igračevih odluka i ponašanja mogu poslužiti kao osnova za veoma dobro (ili vrlo pogrešno) razumevanje psihologije korisnika. Ne kažemo nužno da će vas neko prijaviti kao sociopatu ako furate paragon stil, već pre mislimo da će se ovaj pristup okrenuti na neposrednu finansijsku dobit, putem personalizovanih ili surge cena u određenim igrama i određenim situacijama, koje mogu značajno oštetiti korisnika (da, da, sam je kriv, ali bismo preferirali da se takav manipulativni pristup zaradi ne koristi).

Ovacije inovacijama

Niko se ne zalaže za vraćanje na tablice od gline, iako je neizbežno da se stav sličan našem za to optuži. Za ovo je kriva pozamašna grupa tehnološki i generalno pismenih ljudi koji su utuvili u glavu dve smrtonosno pogrešne premise. Prva premisa je da je nova tehnologija, zbog toga što je nova, efikasnija, bolja i moralno pozitivnija od stvari koje su joj prethodile. Druga je da je tehnološki napredak linearan i unapred zacrtan, te da ako se držimo diskova, knjiga i keša, nikad nećemo stići do intergalaktičke federacije. U suštini je suprotno, stare tehnologije su daleko pouzdanije od novih jer se tokom njihovog korišćenja pokazalo da li imaju i kakve negativne nuspojave na pojedince, društvo ili prirodu, dok je kod novih to i dalje nepoznanica. Svako ko tvrdi da nije tako, laže, jer ne postoji način da sazna osim ako ne tvrdi da je doputovao iz budućnosti, u kom slučaju dotični ima i većih problema od ignorisanja efekata drugog reda. Tehnologije od kojih se odustalo kada se prava cena pokazala, mogu napuniti nekoliko tomova (DDT pada na pamet). Sa druge strane, razvoj tehnologije je ekstremno haotičan, nasumičan i podložan hirovima birokratija, javnosti ili tržišta (Betamax je bio tehnički superiorniji od VHS-a), a drugačiji može izgledati samo manje inteligentnim individuama bez mašte, koje su pritom ubeđene da poseduju obilje oba kvaliteta i posežu za apsurdnim post hoc objašnjenima. Ako se dobro potrudimo, moguće je zamisliti hiljade scenarija u kojima je tehnologija krenula drugačijim putem i postoji hiljade istorijskih primera kada revolucionarni proboji u određenim tehnološkim sferama nisu praćeni usvajanjem, niti civilizacijskim napretkom, za šta je najpoznatiji primer nacistička Nemačka.

Pomenuta grupa ljudi, zvaćemo ih tehno-progresisti, često fetišizuju efikasnost kao moralno tehnološku vrlinu do te mere da preteranom optimizacijom čine sistem nestabilnim i sklonim katastrofalnim ishodima u slučaju greške. Pouzdanost je naravno uvek bolja, nešto što je daleko efikasnije, ali jedan odsto šanse za katastrofalni kolaps se nikad ne isplati jer, ako postoji šansa, do kolapsa će jednom morati da dođe, što briše sve dobiti produktivnosti koje su prethodile. Koncept suvišnosti (redundancy) sve je popularniji u poslovnom okruženju i sledi da je poželjno koristiti više paralelnih i različitih sistema za istu stvar, čak i kada su neki sistemi stariji, skuplji i manje „efikasni”, kako bi se rizik katastrofalne greške izbegao. Lokalni, autonomni i mali sistemi uvek imaju manje šanse da njihova greška izazove kolaps, bili ti sistemi pojedinačni hard-diskovi ili knjige. Tako kod digitalnog servisa usled bilo kakvog problema na internet infrastrukturi ili elektromreži, kod vas ili kod pružaoca usluge sadržaja na zahtev, ne možete pristupiti nečem što ste platili. A gde je veća šteta ako dođe do greške, kad vam se ošteti disk ili kad ne radi servis na kom su kompletni nalozi miliona ljudi.

Postoji i gomila primera nevezanih za pristup sadržaju koji su bili izvor problema za korisnike. Digitalizacija finansija je svakako generalno najveći problem, o tome smo pisali već nekoliko puta, a planiramo opet. Prelazak na cloud poslovanje i softver kao servis ima za posledicu brojne rizike po bezbednost i autonomiju poslovnih dokumenata pošto stavljanje bilo kakvog međukoraka između operacija dovodi do potencijalnog privremenog, a nekad, nažalost, i trajnog zastoja, u ovom slučaju gubitka pristupa podacima ili servisu koji vam je baš u tom trenutku neophodan. U zdravstvu se učestalo dešava da doktori ne mogu da primaju pacijente jer „ne radi sistem” i samim tim doktori, iako su nekad pregledali i bez „sistema”, sad ne mogu jer su kartoni, recepti, izveštaji i sve drugo u sistemu. Možete čuti sijaset priča o nepovratno izgubljenim neprocenjivim momentima zabeleženim kamerom usled kuršlusa na nekom od photo storing servisa, od kojih većina pride vrši povremene čistke fotografija korisnika koji ne plaćaju premium paket, tako da možete ostati bez vašeg digitalnog albuma ukoliko preskočite koju uplatu iz bilo kog razloga.

Pride, digitalni repozitorijumi beskonačne količine sadržaja su nas umrtvili za zadovoljstva koja fizički nosači sadržaja donose. Knjige i časopisi pružaju nezamenjivu taktilnu senzaciju i doživljaj za sva čula dok ih koristite, a velikoj većini ljudi je slično i dok barataju diskovima. Takođe, vizuelno uživanje u složenoj kolekciji, osećaj postignuća dok je proširujete nema taj efekat u digitalnim bibliotekama. I kod uživanja u sadržaju nije sve u destinaciji, ima nešto i u putovanju. Kada vam dođu posetioci, često pohrle da razgledaju vašu biblioteku, kolekciju ploča ili diskova sa muzikom, filmovima, igrama, što vodi ugodnim momentima diskusije i povezivanja, dok vam niko neće tražiti da skroluje kroz vaš Steam ili iTunes nalog.

Bog, car i nacija nam je korporacija

Generalno, iako se sa stanovišta bezbednosti, autonomije i pukog uživanja u iskustvu mogu uputiti neke kritike trendovima online konzumacije sadržaja, glavna linija kritike nije tehnologija kao takva, koja omogućava brojne pogodnosti u sferi lakoće pristupa, već način na koji megakorporacije koje rukovode svakim delom lanca plasiranja sadržaja koriste tehnološke trendove kako bi pod velom inovacija i pogodnosti korisnike navukli na šablone ponašanja koji su njima veoma finansijski isplativi i koji erodiraju korisnička prava i odbrambene mehanizme ka eksploativnim praksama prikupljanja ekstremne količine podataka, surge pricinga, drip pricinga, prikrivene eskalacije koštanja, mikrotransakcija, proizvoljnog ukidanja pristupa i sličnih dubinski antipotrošačkih praksi koje su u naletu kako se sve više kupovine i pristupa sadržaju seli online. Živimo u svetu u kom interesne grupe, oličene u internacionalnim korporacijama i njihovim propagandistima, mogu i hoće da protiv vas i vašeg budžeta iskoriste svaki ustupak koji im učinite, dok su države nesposobne da im adekvatno stanu na put ma koliko mi želeli da je drugačije. Ne kažemo da digitalnu distribuciju, internet servise i cloud usluge ne treba koristiti, već da treba biti svestan loših strana, mana i potencijalnih negativnih efekata. U današnjem korporativnom okruženju dobra heuristika je da ako korporacije mogu da učine nešto iz čega će izvući profit, ljudi koji njima upravljaju će to i učiniti (epizode 1-4 izvrsne HBO dokumentarne serije Dirty Money bi vam ovo lepo ilustrovale) ma koliko to bilo pogrešno ili ilegalno. Opreza nikad dosta, pogotovo sa novim stvarima koje mogu imati nesagledive i nepredvidive posledice, a to važi desetostruko kada iz novotarija stoje korporacije i stostruko kad postoji kredibilna, efikasna i oprobana alternativa (čak i u slučaju da iz alternative stoje iste te korporacije). Kapacitet i brzina kako NAND fleš tako i elektromehaničke/magnetne memorije napreduju neslućenom brzinom, a tehnologija proizvodnje i reciklaže papira takođe doživljava stalna unapređenja. Zato se nemojte zaletati, ne odbacujte analogne interakcije, knjige, optičke medije, papirni novac i slične pouzdane stvari radi srljanja u „napredak”, pošto je to baš ono što oligarsi u upravnim odborima žele da učinite.

Srđan BRDAR