Suprotno navodima autora, odrednica „remastered” u nazivu ove igre ne znači da je u pitanju ispeglana verzija igre iz 1987. godine, koja je zaista postojala, već je ovo samo marketinški trik koji su autori upotrebili kako bi skrenuli pažnju na svoje delo. Bez zalaženja u diskusiju koliko je ovakav marketinški potez zaista doprineo popularnosti ove igre, on svakako ukazuje na to šta potencijalni kupci mogu da očekuju od ovog naslova – delo koje je nastalo kao „ljubavno pismo” upućeno starim klasicima, konkretno pionirima žanra takozvanih „sinematičnih side-scrollera”, a posebno igrama Another World i Prince of Persia.

Upravo je Prince of Persia prva asocijacija koja se javlja kada prvi put pokrenete glavnog lika ove igre. Naime, animacije kretanja, skakanja i drugih pokreta koje naš junak može da izvede izuzetno podsećaju na prvu igru iz serijala o slavnom princu. To znači da možete da zaboravite na superdinamično i responzivno upravljanje na koje su nas navikli uobičajeni platformeri. Protagonista ove igre se kreće realistično, animacije dugo traju i, naspram nekih novijih sinematičnih 2D igara, kretanje kroz svet u ovoj igri deluje prilično tromo. Ipak, to samo po sebi nije loše i samo znači da će vam biti potrebno malo vremena da se naviknete na specifičnu animaciju ovog naslova. Već posle prvih pola sata igre sve dolazi na svoje mesto i spremni ste na košmarno putovanje kroz distopijski svet budućnosti. Pored platformisanja, tokom igre očekuje vas i solidno rešena borba, bilo prsa u prsa, bilo na daljinu. Kao i platformisanje, i borba je uglavnom jednostavna, ali zabavna. Nažalost, stiče se utisak da je na borbi hladnim oružjem trebalo još da se poradi, jer se ona previše često svodi na spamovanje levog klika miša dok protivnici ne pređu u neku drugu ravan postojanja. Mnogo će se češće dešavati da poginete tokom platformisanja ili prilikom napucavanja sa brojnim protivnicima. Srećom, checkpoint monoliti su veoma liberalno raspoređeni, čime je eliminisana frustracija bez gubitka u težini moment-to-moment gameplaya.

Ipak, mehanika ove igre, iako sasvim solidna, nije glavni razlog da odigrate ovaj naslov, već je to minimalistička, ali krajnje efektna estetika. Grafika je jednostavna, ali to ne umanjuje utisak da je svaka peta scena na koju naiđete pravo malo umetničko delo. Kombinacijom grafike sa najviše četiri boje, među kojima se, u zavisnosti od nivoa, pre svih uvek ističe jedna jarka boja (ljubičasta, crvena...) i synth muzike koja podseća na soundtrack za neki savremeni cyberpunk film, autori su izgradili upečatljivi distopijski svet sa danas popularnom „synthwave estetikom”. Naravno, tu su i povremeni set-pieceovi, kao i mnoštvo zanimljivih scena u okruženju, zbog kojih ovaj svet ostavlja utisak stvarnog mesta i tera vas da se stalno pitate šta vas očekuje na sledećem ekranu...

Aleksandar ĐURIĆ