Dinamična co-op platformska makljaža za maksimalno četiri igrača, u vrcavom orijentalno-fantazijskom okruženju, uvijena u grafički stil Ori and the Blind Foresta ili serijala Rayman, na papiru je ljudima iz Magic Designa verovatno izgledala kao siguran hit. Posle nebrojenih meseci rada na projektu, buljuka promo materijala kojim su zasipali društvene mreže u tom periodu i pomeranja izdavanja igre sa početka pa na kraj prošle, a zatim na nedefinisani početak ove godine, tačan datum izlaska Unruly Heroesa je još uvek nepoznanica za sve zainteresovane (mi smo od izdavača dobili „ranu verziju koja je kao gotova igra” i obećanje da će igra „svaki čas”).

Postavka priče je jednostavna kao iz crtanog filma i predstavlja funkcionalni okvir za ono što vas očekuje u igri. Izvesni pergament Harmonije koji je na okupu držao dalekoistočna kraljevstva rascepkan je na komadiće razbacane po gomili tematskih nivoa, puštajući u isto vreme na slobodu raznorazne demonske i zaposednute živuljke, kojima bi na rep trebalo da stane četvoročlana ekipa junoša koje ćete voditi. Monahinja Sanzeng, prasac Kihong, grubijan nežnog srca Sendmonk i majmunski kralj Vukong, kao i pomenuti milje u kojem se igra odvija, upućenijim čitaocima će odmah upaliti lampicu i asocirati na klasik kineske literature iz XVI veka, „Putovanje na Zapad”, kojim je igra labavo inspirisana. Doduše, sve vreme ćete se kretati sa leve na desnu stranu ekrana, što jeste normalno u igrama, ali „tehnički” predstavlja kretanje ka istoku.

Zamisao autora očito nije bila da previše komplikuju oko zapleta i priče u igri, već da igračima podare jednostavnu, brzu i grafički lepu zanimaciju za gustiranje u solo varijanti ili u lokalu sa društvom. Samo izvođenje je prilično bazično i svodi se na jurcanje, skakanje, povremeno aktiviranje određenih prekidača ili checkpoint krajputaša i minimalnu interakciju sa okruženjem. Dodatak koji malo odskače od svega pomenutog tiče se momenata (odnosno manjih ili većih delova nivoa) u kojima možete da zaposednete telo i um neke od prisutnih živuljki, pa da njihove sposobnosti iskoristite za dalje napredovanje.

Osim bazne veštine monahinje Sanzeng i pomenutog krmka da lagano jedre nakon izvedenog skoka, kao i duplog skoka za druga dva lika, svaki od junaka kojeg budete vodili na tačno predefinisanim mestima (kraj totema svakog od njih) može da aktivira određenu specijalnu sposobnost: eteričnu motku koja premošćava veće ponore, Kihongovo lebdenje nakon što se naduva kao balon, lansiranje odbijajućih projektila za aktivaciju udaljenih prekidača i razvaljivanje kamenih prepreka. Osim toga, distinkcija postoji i po pitanju efektivnosti borbenog repertoara koji svaki lik donosi (brzina, jačina udarca, domet, frekvencija napada i slično). Nakon svake pojedinačne pogibije ostali likovi unesrećenog kolegu mogu lako i brzo da vrate u borbeni stroj (aktiviranjem njegovog duha koji ostaje da lebdi po ekranu), tako da imate puno fore i lufta kako ne biste brzo popili restart nivoa.

To je, u principu, sve što Unruly Heroes ima da ponudi. Nivoi su bolno praznjikavi i skrojeni baš bazično, bez mnogo dodatnog sadržaja kojim biste mogli da se zanimate. Istina, postoji skupljanje razbacanih novčića (oni služe za kupovinu različitih skinova za kvartet likova koje vodite), odnosno fragmenata pomenutog pergamenta kojim otvarate mršavi artwork igre, ali te aktivnosti nisu preterano zabavne. Sve je nekako pusto u ravni u kojoj se odvija igranje, i cela stvar više deluje kao neki bazični konstrukt za testiranje grafike i enginea, na koji bi naknadno trebalo da bude nabacano daleko više sadržaja (kao što je to bio slučaj sa pomenutim Orijem i poslednje dve Rayman igre, na primer). Kao da ovo nije bio dovoljno, igra pati i od akutno loše izvedenog kontrolnog mehanizma, koji u sadejstvu sa animacijom likova zna da bude zavidan trening za živce.

Kontrole često znaju da budu neprecizne, likovi ponekad izvode poteze koje im niste zadali, pojedine borbene i/ili skakačke sekvence se ne mogu prekinuti (kako biste, na primer, izbegli protivnički napad). Skakanje često zna da bude naporno, tromo i neprecizno, likovi su po pravilu živahno animirani i nekad je teško pozicionirati ih tačno na određeno mesto na terenu na kojem su vam potrebni. Odbijanje od zidova duplim skokom se sporadično ne detektuje, pojedini napadi nepotrebno teraju likove da naprave dodatni korak ili dva (pravo u propast) i slično.

Igru krasi blistava i raznovrsna grafika, kao i odlične, kako pozadinske, tako i animacije svih aktera na ekranu, ali sve to deluje kao nešto što neupečatljivo promiče kraj igrača zbog previše uprošćenog, osnovnog gejmpleja. Nivoi se linearno ređaju kao na traci, svaki sa jasnim početkom i krajem – juri, trči, skači, lemaj, skupljaj, reši po neku uprošćenu prostornu zagonetku, nerviraj se, i tako sve ukrug, uz utisak da bi neka open world forma sa Metroidvania vraćanjem na prethodne deonice daleko bolje funkcionisala (opet, kao u spomenutom Oriju). Retka pohvala ide činjenici da ćete na većini nivoa oružja ukrstiti sa manjim ili većim bossovima, uz nekoliko efektnih susreta sa konkretnim glavonjama povećih gabarita, na kraju određene serije tematskih nivoa.

Previše uprošćena mehanika igranja, mali i beznačajni dodatni sadržaji koji ne mogu da nateraju na pasioniranije igranje, nedostatak raznovrsnijih režima igranja ili dodatnih aktivnosti u ovom trenutku i ovakvom obliku Unruly Heroes svrstavaju pre u grupu standardnih demoa, nego gotovih proizvoda. Ukoliko autori misle da ih ovaj prvenac zaista proslavi, Heroesi moraju da porade na ubacivanju daleko više toga, jer su trenutni bang koji igra pruža, i buck koji igra traži, u prilično lošem disbalansu.

Aleksandar DINIĆ