Kada smo čuli da nam ruski indie developer Aurum Dust donosi kompleksnu interaktivnu priču sa turn-based borbom čiji je autor ruski pisac fantastike (u čijem se opusu od desetak romana nalazi nekoliko knjiga smeštenih u svet ove igre), vilica nam je pala na patos. Nažalost, prilikom igranja Ash of Godsa, vilica se prvo vratila u prirodan položaj, da bi zatim usta počela da se krive dok lice nije poprimilo tužan izraz.

Priča igre nije baš najoriginalnija. Njena tema su apokalipsa i odnos ljudi prema fantasy panteonu koji je okrenuo svetu leđa. Taj okvir prožet je pričama o nekoliko grupa ljudi, kao što su porodica predanih ratnih veterana i zavađeni vladari koji i pored smaka sveta spletkare. Dok je sve pomenuto osmišljeno načelno kompetentno, lore je nepodnošljivo loše prezentovan. U svakom dijalogu pojavljuje se nekoliko ličnosti, koncepata i geografskih lokacija koje treba zapamtiti. Reaperi, koji su inače Umbre, a sebe zovu Ense, napadaju grad × u regionu Y kraljevstva Z, koje je jedno od tri kraljevstva koja se nalaze tamo i onde... Količina podataka sama po sebi nije problem, nego ovako baražni način prezentacije. Autor ovih redova bez problema može da izrecituje većinu plemićkih porodica iz Vesterosa, jer je s njima upoznavan organski, kroz veoma zanimljivu radnju više knjiga i priča, a ne kroz nabacane reference u loše napisanom dijalogu. Information dumping ne posustaje i zaista je teško održati nivo pažnje koji je neophodan za praćenje dosadnih i često konfuznih dijaloga. Stil pisanja je neinspirativan i bez veće vrednosti čak i kada nije ekvivalentan čitanju telefonskog imenika ovog fantasy okruženja, a prilagođavanje na engleski izvedeno je veoma loše. Da li je ruski fantasy autor precenio kvalitet svog pisanja na engleskom (ili uopšte) ili je on bio odgovoran samo za generalni tok radnje igre, dok su hiljade strana dijaloga pisali sami developeri koji engleskim barataju tek funkcionalno, ali su daleko od Bukerove nagrade, možemo samo nagađati.

Priča igre bi sigurno valjala da nije unakažena neukom prezentacijom, dok je roguelike storytelling kojim su se autori dičili doprineo daljoj konfuziji. Iako nije tačno da svaki lik može da umre (game over postoji, iako su autori tvrdili suprotno), mnogo bitnih individua zaista može da ode bogovima na istinu, što čini da njihove priče ostaju nedorečene. Tu je još i pregršt manje smrtonosnih račvanja, pa je moguće da igru završite, a da ne shvatite mnogo, dok je za potpuno razumevanje cele stvari neophodno igru preći bar dvaput, uz pažljivo čitanje dosadnih dijaloga i oslanjanje na znanje od prethodnog igranja da ne biste ubili nekog važnog.

Sistem borbi kao da se takmiči sa dijalozima za titulu najdosadnijeg elementa igre – prespor je, a balans ne postoji. Nakon nekoliko pipavih sukoba u prvom delu igre, sve se svodi na zamorno brisanje protivnika OP potezima glavnih likova, izuzimajući dva-tri encountera koji su bili toliko nepravedni da su kasnije ispravljani u pečevima. Sistem karata u borbi je nepotreban, traljavo implementiran i još traljavije objašnjen in-game, dok je razvoj likova rudimentaran i daleko od punokrvnog RPG iskustva. Putovanje po mapi sveta je katastrofalno loše, jer ste zbog potrošnje posebnog resursa (strix) obeshrabreni da istražujete, a lako se može desiti da zbog pogrešnog skretanja dva sata kasnije dođete u bezizlaznu poziciju.

Vizuelno, AoG izgleda lepo, kao što je i obećavano na promotivnom materijalu. Ručno crtana grafika obogaćena sa nekoliko lepih efekata predstavlja jednu od svetlijih tačaka igre. Set kompozicija sa klasičnim uzorima uz upliv slovenskih, srednjoazijskih i dalekoistočnih melodija predstavlja efektivnu i prigodnu muzičku podlogu, koja prati grafiku u umetničkim dometima. Narator nije loš, iako je daleko od standarda na koji smo navikli u indie ostvarenjima od Bastiona pa nadalje. Glasovne glume nema, osim izrazito iritantnog stenjanja i uzdaha koji prate pisane dijaloge, ali i potpuno uništavaju atmosferu i remete koncentraciju za čitanje, koju je ionako teško održati zbog suvoparnog i nepotrebnim podacima krcatog teksta. Stenjanje se može isključiti u menijima, ali zašto je uopšte ubačeno, a kamoli uključeno po defaultu, nikada nam neće biti jasno.

Kritika da je ova igra zapravo bezočni klon Banner Sage uopšte ne stoji. Izvođenje borbi i vizuelni stil su zaista slični, ali nema govora o nekoj krađi art asseta ili sličnog, dok postoje znatne razlike u drugim segmentima. Po takvoj nakaradnoj logici Tahira i Great Whale Road su isto kopije Banner Sage zbog taktičke borbe i ručno crtane grafike.

Nakon salvi kritika na račun raznih aspekata igre, razvojni tim se bacio na rad bez predaha kako bi izvukao stvar. Bagovi su brzo ispravljani, balans borbe i putovanja popravljan, dok je za preradu kompletnih dijaloga na engleskom angažovana profesionalna firma za lokalizaciju. Kako je već izašlo nekoliko pečeva, situacija je znatno bolja nego što je bila, ali izreka našeg naroda: „Što se grbo rodi ni vreme ne ispravi” potpuno važi za ovu igru, pogotovo za dijaloge, koji su nama (koji nismo puritanski snobovi) smetali prvenstveno zbog lošeg stila i neadekvatnih pojmovima, što ni Hemingvej ne bi mogao da ispravi, a kamoli prevodilac.

Bilo bi vrlo pogrešno reći da je AoG katastrofalan ili neigriv, ali i pored sveg truda developera nakon izdavanja igre, ne možemo da je preporučimo jer je u pitanju na momente manjkava i sveukupno prosečna iteracija ideje koja je već viđena pregršt puta. Bilo bi nam lakše da je igra kompletno đubre, pa da je slatko napljujemo. Ovako, želeli bismo da preporukom potpomognemo developere kako bi u budućnosti na osnovu postavljenih temelja izgradili nešto bolje, ali to objektivno ne možemo učiniti.

Srđan BRDAR