VLC media player 3.0

Pod sloganom „Besplatna multimedijalna solucija za sve operativne sisteme”, devetog februara tekuće godine na softverskoj pijaci pojavila se dugo očekivana, treća revizija čuvenog multimedijalnog plejera – VLC. Hype je ogroman, pa u naredna dva dana program preuzima gotovo 800.000 ljudi, koji se pored iteracije za Windows nudi i u izvedbama za Linux, Mac OS X, ali i mobilne platforme. Važno je napomenuti da je VLC za krajnjeg korisnika ostao besplatan, ali i veran originalnoj doktrini da svaka nova verzija na meni stavlja pregršt novina i poboljšanja. Krenimo redom...

Na prvi pogled, nije se mnogo toga promenilo u odnosu na prošlo izdanje. Upravljački interfejs je prepoznatljivo sveden, pa se na osnovnoj radnoj formi, sem komandi za kontrolu toka reprodukcije, nalazi još malo toga. Interfejs je „jednoglavi”, i dalje se forsiraju padajući meniji kao baza operacija, a tu je i mogućnost pokretanja sadržaja sa bilo koje lokacije koja može da vam padne na pamet. VLC media player koketira sa lokalno uskladištenim fajlovima, direktorijumima, materijalom na bilo kom tipu optičkih medija, mrežnim lokacijama, streamovanim sadržajem, pa čak i sa TV tunerom i ostalim vrstama kartica koje podržavaju capture video-sadržaja (naravno, snimak je moguće „uhvatiti” i sa web kamere). Šlag na torti je mogućnost reprodukcije materijala iz clipboarda, a ne treba zaboraviti ni da program lokalni sadržaj može da streamuje ka drugim klijentima u mreži. Kada se govori o VLC-u, neizbežno je napomenuti da nije u pitanju samo plejer video-sadržaja, već da se može iskoristiti i kao čistokrvni audio-plejer koji donosi mogućnost prikaza vizuelizacija. Program dolazi sa ugrađenim multimedijalnim konverterom i ima fantastične mogućnosti kada je u pitanju transformacija zvuka i slike u realnom vremenu. Pri tome, ne misli se samo na obično pojačavanje intenziteta zvuka i tweakovanje osvetljenja, kontrasta i zasićenosti bojama, već i na grafički ekvilajzer, alatke za transformaciju geometrije prikaza, mogućnost ubacivanja logoa (ali i njegovog „brisanja"/zamućivanja) na sliku i još mnogo toga. Tu je i mogućnost snimanja slika reprodukovanog sadržaja, opcija da se reprodukcija vrši sa pozicije wallpapera na desktopu, sekcija koja se bavi rearanžiranjem upravljačkog interfejsa tako da bude prilagodljiv svakoj potrebi i tako dalje.

S obzirom na to da su promene na vizuelnom polju suptilne i gotovo neprimetne, prosečan korisnik može pogrešno da zaključi da je Vetinari samo još jedna iznuđena verzija starog, dobrog VLC-a. Takvo stanovište je opasan previd, jer se u sekciji What’s New nalazi toliko toga da će vam se samo od letimičnog čitanja zavrteti u glavi. Autori su pustili mašti na volju, pa VLC 3.0 ispod haube raspolaže V8 motorom spremnim za Grand Prix u Kneževini. Očekivano, stigla je podrška za 4K/8K reprodukciju koja se obavlja uz sve blagodeti hardverske akceleracije, i to automatski. Korisnik ne mora da uradi ama baš ništa jer će Vetinari, čim „oseti” da je od njega zatraženo da „pusti” UHD sadržaj, aktivirati hardver. 4K se vezuje za HDR i 10-bitnu paletu boja, pa VLC sada i to podržava (zapravo, podržana je 12-bitna paleta boja), što u kombinaciji sa displejima odgovarajućih karakteristika daje besprekorne rezultate. Reprodukcija Blu-ray sadržaja moguća je i sa BD-J komplemenata, odnosno diskova „upakovanih” u Java menije. Na spisku mogućnosti nalazi se i opcija reprodukcije 360^o video-snimaka visoke rezolucije, baš kao i podrška za reprodukciju 3D audio-komponenti. Browsovanje mrežnog sadržaja ne završava se sa hard-diskovima, jer je tu sada i NAS, a sve može da se streamuje na neki Chromecast uređaj, čak i u formatima koji nisu nativno podržani. O podršci za različite tipove kodeka i nosećih datoteka jednostavno ne vredi trošiti prostor, jer VLC 3.0 podržava sve, čak je ubačena i eksperimentalna podrška za AV1 i Daala video-dekodere.

Iako pogonjen moćnom V8 mašinom, VLC 3.0 troši kao trocilindraš od 1000 kubika. Na primer, reprodukcija MKV datoteke u 1080p rezoluciji „pojede” svega jedan procenat procesorskog vremena i nepunih 100 megabajta radne memorije. S druge strane, reprodukcija FLAC numere troši 0,1 procenat procesorskog vremena i tek nešto više od 40 megabajta memorije. Ovi rezultati postignuti su zahvaljujući korišćenju takozvane Zero-copy (0-copy) operacije, koja ne koristi procesorske resurse prilikom manipulacije podacima. Ukoliko iz nekog razloga dođe do problema, bez intervencije „sa strane”, VLC se prebacuje u softverski režim i omogućava nesmetan rad. Program je zategnut kao struna i naštimovan da štedi resurse gde god je to moguće i izbori se sa zadacima čak i na slabijim mašinama. Zanimljivo je da je sve to postignuto korišćenjem samo 32-bitnog koda. Inače, kvalitet slike i zvuka je vrhunski – maksimalan, i to po defaultu, bez „pipanja” naprednih podešavanja ili korišćenja plug-inova.

Prostor nam ne dozvoljava da se razmašemo i pomenemo sve novine koje Vetinari donosi. Ipak, jedno je sigurno, VLC je postao još bolji i njegovi autori zadali su težak domaći zadatak svojim oponentima. Da li je Trojka savršena? Nije! Još uvek ima prostora za poboljšanja, pa čak i na nekim mestima na kojima to nije moglo da se pretpostavi. Recimo, po defaultu nije moguće automatski preuzimati tekstualne titlove iz dedicated online baza, a iako možete da pomislite da izvor video-materijala može da bude bilo šta, nije podržana famozna reprodukcija sa torrenata. Činjenica je i da program vizuelno kaska za konkurencijom, ali to je sada već traženje dlake u jajetu.

Vladimir PISODOROV