Ukleti grad u pustinji, duhovi iz lampi, jatagani i... bičevi? Nezavisni australijski studio Uppercut Games, čiju postavu čine likovi koji su radili na Biošokovima, odlučio je da igranoj rekreaciji jedne legende iz kompilacije priča iz 1001 noći pristupi na nadasve alternativan način...

Glavni junak se ne zove Indijana Ahmed, a trebalo bi jer je bič koji nosi u levoj ruci mnogo bitniji od jatagana koji ima u desnoj. Mladac je čuo legendu o ukletom gradu koji pliva u zlatu i naprasno odlučio da zaigra na sve ili ništa i pokuša da se uhlebi tamo gde niko drugi nije uspeo. Ubrzo je saznao da „ukletost” nema uvijeno i preneseno značenje, već indikuje vrlo eksplicitno stanje koje podrazumeva hodajuće kosture, besne duhove i smrtonosne zamke. Legenda kaže da su gospodari pustinjskog grada, halapljivi srebroljupci kojima nikad nije bilo dosta kadife i kadaifa, zarobili nekoliko moćnih đinija i eksploatisali njihovu moć ispunjavanja želja. To im se, naravno, obilo o lobanju, a i vama će, s obzirom na to da vas je identično srebroljublje stavilo u potpuno istu situaciju. Ako ne želite da se pridružite undeadima koji bauljaju gradskim ulicama, moraćete da se probijete do centra i glavnog zloduha vratite u flašu.

City of Brass je akcioni FPS roguelike koji je toliko surovo izazovan da boli. Koristim reč „izazovan” ne zato što sam odjednom usvojio užasni korporacijski lingo koji se kloni termina kao što su „problem” i „težina”, već zato što bi bilo nefer igru nazvati „teškom”. CoB može da bude veoma lak ako ste vežbali i znate šta radite jer su sistemi u okviru igre toliko precizno utegnuti da dozvoljavaju individualnoj veštini da apsolutno zablista.

Igra se sastoji od tuceta nivoa čije su mape proceduralno generisane, što podrazumeva da nikada nećete igrati dve iste partije. Cilj svakog nivoa jeste da nađete izlaz pre nego što vam istekne vreme, a na nekim nivoima morate da smaknete i mini-bossa da bi vam se prolaz otvorio. Vremensko ograničenje podrazumeva da su bilo kakvi pokušaji stealth pristupa besmisleni i da probleme morate da rešavate kombinacijom sile, ad-hoc planiranja i bežanja. Ključna reč za uspeh u igri jeste improvizacija. Opšta i totalna improvizacija, potkrepljena dobrim refleksima.

Kao što malopre rekoh, krunski adut našeg Indijane Ahmeda jeste bič koji može da se rabi i kao oružje i kao oruđe. U borbi ga možete koristiti na nekoliko načina, zavisno od toga u koju tačku protivnika nišanite. Običnog kostura koji nema oklop možete šibnuti u glavu i ošamutiti ga na nekoliko sekundi ili u noge, što dovodi do pada na lice, a preciznim „švićem” možete mu izbiti oružje iz ruku. Bičem ga možete privući sebi, pa ga lepo poseći jataganom ili ga gurnuti u zamku na tlu. Bičem, takođe, daljinski možete skupljati loot ili korisne predmete poput bombi i lampi, koje potom možete lansirati na protivnike, paliti ih i raznositi na buljuke. Takođe, bičem ćete biti u stanju da okinete stacionarne eksplozive poput zapaljive buradi, prethodno navukavši kosture u zonu eksplozije. Trejleri za igru sugerišu i korišćenje biča za kačenje o alke na plafonu i „swing” kretanje u stilu Zagora te-neja ili Tarzana, ali ta mehanika još ne postoji u aktuelnoj beta verziji. Bič je, zapravo, zamajac oko kojeg se vrti kompletna skill komponenta igre jer kombinatorika s predmetima i protivnicima koju omogućava čini suštinu preživljavanja. U igri, inače, imate samo jedan život, isparcelisan na nekoliko srca koja se lako gube, ali teško obnavljaju, a smrt podrazumeva reset igre i povratak na prvi nivo.

Hazardi koji vas očekuju su mnogobrojni i progresivno postaju sve opasniji. Protivnici na prvih nekoliko nivoa svode se na undead trgovce, low-level vojnike bez oklopa i nekakve mučenike s glavom u mini-kavezu koji se zaleću kao manijaci i koje ne možete stunovati bičem, ali vrlo brzo počinjete da se suočavate s oklopnim kopljanicima, strelcima, magovima i stacionarnim elementalima koji vas mogu ubiti za nekoliko sekundi. Svaki tip protivnika ima svoj obrazac ponašanja i otpornost ili imunitet na određenu vrstu napada (vatreni đini je imun na zapaljive lampe, oklopnik s kacigom ignoriše prvi švić u glavu i tako dalje...) Opasniji faktor od raznovrsnih undeada predstavljaju zamke kojih je svaki nivo prepun i koje ćete u žaru borbe često previđati i zbog toga trpeti.

Faktor koji kompenzuje progresivno veću težinu jeste sistem nadogradnje oružja i pomagala. Dragocenosti koje skupljate možete potrošiti kod đini vendora kupujući dodatno zdravlje, jači oklop, bič sa nekom specijalnom osobinom (pushback, recimo)... Keš možete da iskoristite za iznajmljivanje borbenog duha kao ispomoći u borbi, pa i za disejblovanje svih zamki u okviru nivoa, što podjednako pomaže i odmaže jer onda ne možete da koristite taktiku navlačenja protivnika u njih. Ako vam je život previše lak i sve vam je nekako LALALALA, pre početka partije možete odabrati jedan ili više otežavajućih mutatora (divine burdens) kojima igru možete znatno da zakomplikujete.

City of Brass ima ogroman potencijal za privlačenje speedrun publike: hell, reklo bi se da developer vidljivo nišani u pravcu strimera koji vole da obaraju rekorde. Da li će igra kliknuti kod tog opakog soja zavisi od mnogo faktora, od kojih su najbitniji potpuno imuni na klasifikaciju. Ko je mogao da pretpostavi da će jedan ubogi, majušni Spelunky da postane ONAKVA hitčina među twitch trkačima? Tajni sos ili ne, mislim da igra zaista ima nešto posebno što je utkano u njen DNK, u šta se možete uveriti i sami ukoliko imate malo dobre volje i 23 evra.

Miodrag KUZMANOVIĆ