U tom momentu u glavi je počela da mu odzvanja pesma Bebi Dol: „Ja daću krv, sreću, suze i znoj, ja daću krv, sreću, suze i znoj...”. Upravo je započeo 11. krug na Brands Hatchu, a i dalje se nalazio iza neuhvatljivog Hamiltona (da je to bar „onaj” Hamilton). Sve što stekne na ostatku staze izgubi u Padok krivini/prevoju koju nikako ne može da prođe idealnom putanjom. Njegov žuti Reno Klio toliko se „bacaka” po asfaltu nakon svake promene pravca kretanja da ga ni on sa toliko vozačkog iskustva ne može obuzdati. Dva kruga kasnije, kroz cilj prolazi kao drugi i ljutito se upućuje ka garaži svog tima.

Tamo ga je sačekao glavni mehaničar koji je pitao: „Šta nije u redu?”. Odgovorivši na postavljeno pitanje, ovaj ga je uputio na izmene koje je potrebno napraviti na automobilu kako bi se bolje ponašao na stazi. Zadovoljan postignutim jedva je dočekao trku u Hokenhajmu, ali se u kvalifikacijama nije dobro proveo. Iako je gume zagrejao manirom iskusnog vozača, automobil je plesao između bankina kao Žak Vilneov Williams FW18 daleke 1996. godine u debitantskoj F1 sezoni kanadskog vozača. Oversteer je nepodnošljiv, kao da vozite po ledu na letnjim gumama, i to neku rear drive aždaju sa V8 motorom i preko 500 konjskih snaga. Hitro je otišao da podesi kontrole, smanjio osetljivost upravljača i komandi za dodavanje gasa i kočenje. U nekim krivinama okretao se kao na ringišpilu samo zato što je blago dodirnuo kočnicu, dok je i minimalno pritiskanje gasa uzrokovalo „ritanje” zadnjeg kraja i gubitak dragocenih sekundi i mukom stečenih pozicija. Rudnik soli zvuči kao bolje rešenje, pomislio je...

Ne odustajte, ne dozvolite da vas VladElovo iskustvo odvrati od dugoočekivanog Projecta CARS 2. U pitanju nije simulator, iako su to svi očekivali, već tester – kako živaca, tako i igračevog umeća. Trkački, igra je savršena: podržava čak 29 različitih disciplina i šampionata, donosi simulaciju potrošnje goriva i guma, na meniju su oštećenja i mehanički kvarovi, pa čak i autentična pravila kojih se upravljačka rutina drži kao pijan plota. Pravite banzai manevre na stazi – pravac boks na hlađenje i „odležavanje” stop and go kazne; niste dovoljno brzi – stjuardi pokraj staze istaknuće plavu zastavu i time vam narediti da propustite vozila koja vas obilaze za ceo krug; volite da sečete krivine – postignuta vremena vam se brišu, a ako pri tome obiđete nekog, imate ograničeni vremenski period za vraćanje pozicije. Trke su neverovatno zarazne zahvaljujući besprekornim AI rutinama suparnika i vremenskim uslovima koji mogu da se promene po nekoliko puta za vreme trke. Staze su posebna priča: sve su trkačke – prave, maestralno izabrane i sistemom laserskog skeniranja prebačene na ekran. Engine LiveTrack 3.0 u realnom vremenu menja uslove na stazi, a najupečatljiviji momenat je onaj kada počne da pada kiša i morate da obratite pažnju na formiranje barica i tako izbegnete nezgodni aquaplaning. Kiša je samo jedan od problema, jer tu su i sneg, kačkavica na asfaltu i još 15 različitih vremenskih nepogoda, odnosno mogućnost da se trke voze ne samo u različito doba dana, već i u različitim godišnjim dobima. Vreme može da teče ili da stoji, a vremenske prilike za to vreme mogu da se promene do četiri puta. Na delu je puna simulacija i toliko podešavanja da će vam se zavrteti u glavi.

Kampanja je rafinirana i progres se daleko jednostavnije prati nego ranije. Šampionati su podeljeni na šest oblasti i otvarate ih tako što se prvo dokazujete na onim jednostavnijim. Nažalost, veza sa timom sa kojim potpisujete ugovor na početku svake sezone je prilično bleda. Iz boksa stižu samo generički podaci koji veoma često ne odgovaraju dešavanjima na stazi. Jedino je korisna pomenuta komunikacija sa glavnim mehaničarem koji vam daje informacije za podešavanje automobila. Što više vremena provedete vozeći određen tip automobila, to ćete brže otključati „pozivna” takmičenja, koja nisu nužno vezana za dotičnog proizvođača. Na raspolaganju su trke superautomobila, istorijski okršaji, obračuni automobila iz takozvane low grip klase i tako dalje. Sa vozačem i timom se teško povezujete, i to je jedan od osnovnih razloga zbog kojih Project CARS 2 na igrača ostavlja hladan utisak. Nema specijalnih zadataka, nema bonus „misija”, nema borbe za prestiž sa kolegom iz ekipe – samo mašina, vaše sirovo umeće i uslovi na stazi.

Roster od 170 detaljno modeliranih automobila okrenut je trkačkim i superautomobilima, prototipovima i formulama. Gradskih automobila je veoma malo jer Project CARS 2 ne donosi mogućnost upgradeovanja karakteristika i ne podržava „budženje”. To nije jedini problem, neki proizvođači su potpuno izostali (Subaru i Citroen, na primer), dok drugi čast brane tek sa po nekim poznatim modelom (Folksvagen, Honda, Mazda, Mini). Stvar izvlače čak 53 trkačke lokacije i sedamdesetak dostupnih layouta, što se zaista retko viđa u ostvarenjima iz klase.

Da li ćete posle čitanja ovog opisa „potpisati ugovor” sa Projectom CARS 2 ili produžiti dalje, zavisiće i od sledećeg. Igru je gotovo nemoguće igrati kontrolerom (na tastaturu nemojte ni da pomišljate, ne budite šašavi). Čak i kada ga „obrijete na ćelavo”, upravljanje automobilima predstavljaće ogroman izazov. Priključivanje volana oživeće igru do nivoa koji niste mogli ni da sanjate. Na raspolaganju je fantastična force feedback podrška i osećaj pod rukama kao da se nalazite za upravljačem pravog automobila. I dalje će sve biti veoma, veoma teško, ali ćete bar više uživati. Blagostanje će pokvariti bagovi kojih je igra puna kao pas lutalica buva. Znamo da Slightly Mad Studios vredno radi na „zakrpama” i da igrače neće ostaviti na cedilu, ali treba sve to istrpeti. Šta je na kraju uradio VladEl? Uzeo je neplaćeno odsustvo i otišao da se oproba u Forza Cupu. Ako je Nando Alonso mogao ove godine da ode na kratak izlet u serijal Indy 500, što ne može i on u šampionat Turn 10?

Vladimir PISODOROV