Ovo je još jedna horor avantura u prvom licu, koja, nažalost, nema nijedan kvalitet koji bi je uzdigao iznad konkurencije. Doslovno, nijedan aspekt igre nije natprosečan. Srećom, malo toga u ovoj igri je i ispodprosečno, ali to ne pomaže mnogo kada je ona ovoliko nenadahnuta. Što je najgore, ovo je horor igra koja nije strašna.

Generičnost se primećuje od samog početka. Budite se unutar napuštenog univerziteta i ne znate kako ste se tu našli. Vaš nemezis, naučnik zaboravljivog imena, obaveštava vas putem voki-tokija da ste deo nekakvog eksperimenta. Tada počinje vaše probijanje kroz devet nivoa univerziteta, s ciljem da se nekako dokopate slobode...

Tokom prvih nekoliko nivoa, delovalo je da se radi o igri koja će se dopasti fanovima horora, jer je atmosfera bila nelagodna, uz stalno prisutni strah da će nešto iznenada da iskoči i isprepada vas. Obazrivo sam ulazio u svaku novu sobu, osvrtao se iza sebe i slično. Nažalost, strah potpuno isparava kada shvatite da ne samo što nema nikakve opasnosti po vaš lik, već gotovo da uopšte nema ni zastrašujućih prizora, „štercalica”, niti bilo kakvog pokušaja druge vrste da se igrač uplaši. Posle hiljaditog identičnog zvuka grmljavine u pozadini (koji, doduše, jeste bio jeziv prvih nekoliko puta), počećete da se smejete zajedno s pomenutim naučnikom, čiji je glasovni glumac previše over the top, i više zvuči kao da pozajmljuje glas ludom naučniku iz nekog crtanog filma, a ne liku od čijeg glasa bi trebalo da vam se ledi krv u venama. Atmosfera jeste sve vreme daleko od vesele, ali nikada nije ni posebno strašna.

Što se mehanike tiče, očekuje vas red rešavanja jednostavnih zagonetki, praćen redom jednostavnog platformisanja. Jasno je da je sve to zamišljeno kao potpora hororu i da u suštini, i nije toliko bitno u ovakvoj igri, ali kada igra ne uspeva da vas uplaši (a deluje kao da se gotovo ni ne trudi), ovi elementi mehanike postaju srž igre. Rešavanje većine zagonetaka svodi se na nalaženje predmeta razbacanih širom nivoa, koje vam omogućava dalji napredak. Ima i dva-tri malo teža izazova, i njihovo prevazilaženje je najzabavniji deo igre, ali džabe kad je to ukupno petnaest minuta igre... Platformske deonice su uglavnom lake, i mada ima i malo kompleksnijih izazova te vrste, prilično je teško da poginete (sem u trenucima velike trapavosti, ako vam nešto odvrati pažnju, ili ako poželite da vidite šta se nalazi na dnu crnog ambisa). Uz to, platformisanje je dosta repetitivno i kroz celu igru se manje-više, svodi na jedno te isto.

Pri početku igre pravite elektromagnet, spravicu pomoću koje su autori iz španskog 3d2 Entertainmenta hteli da unesu dozu originalnosti u igru. Ovaj magnet koristite i tokom rešavanja zagonetaka i tokom platformisanja, da se privučete ili odbijete od posebnih loptica i pravougaonika, kao i da privučete posebne kutije koje koristite da se popnete na njih, ili da aktivirate određene prekidače. Nažalost, ništa posebno zanimljivo nije urađeno s ovim konceptom. Kao i sve ostalo u ovoj igri, ni upotreba elektromagneta ne zahteva mnogo razmišljanja ili snalažljivosti, a ono šta ste radili s njim na početku igre, manje-više radite i na kraju...

Danas izuzetno popularno craftovanje, našlo se i u ovoj igri. Ipak, ovaj element mehanike deluje nepotrebno, jer sem predmeta koji su vam neophodni za dalji napredak, jedino što pravite jesu mape i zavoji koji vam vraćaju malo healtha. Zapravo, „napredni” predmeti uvek se prave od malog broja „sastojaka”, a igra vam sama kaže kako se oni prave. Zašto nas, onda, igra tera da iznova i iznova kombinujemo tkaninu i mastilo, odnosno tkaninu i lepljivu traku, umesto da jednostavno imamo opciju za pravljenje zavoja, odnosno mape? Kao i sve ostalo, i ovaj deo mehanike je vrlo jednostavan i podređen je (nepostojećem) hororu... Sve u svemu, mehanika ove igre je funkcionalna, ali nije previše zabavna.

U globalu, The Crow’s Eye nije simulator hodanja, ali nije ni daleko od toga. U skladu s tim, autori su dosta pažnje posvetili priči, i da je ona bila dobra, nijedan od navedenih problema ne bi bio toliko strašan. Pored nekoliko likova koji vam se obraćaju putem voki-tokija, priču otkrivate i preko raznih pisama, dokumenata, audio snimaka i slično. Igra se dešava tokom šezdesetih godina prošlog veka, a dvadeset godina ranije, dok je univerzitet još radio, policija je istraživala nestanak studenata i članova osoblja. Pomenuti naučnik je izgleda vršio neetičke eksperimente na mozgovima svojih pacijenata... Tokom igre otkrivate kako se vi uklapate u priču. Nažalost, scenario ove igre je dosadna mešavina klišea, s mnogo rupa u priči, plitkim, neharizmatičnim likovima i nezanimljivo napisanim tekstom. Kroz priču se provlači prežvakano pitanje: „Da li cilj opravdava sredstvo?”, ali autori tome nisu dodali ništa novo, već su nam dozvolili da sami dođemo do zaključka. To je u redu, ali ne funkcioniše kad to treba da uradimo na osnovu izuzetno plitkog lika ludog naučnika koji je na nivou karikature.

Što se tehničkog aspekta igre tiče, muzika je jedini element ovog naslova na koji nemamo zamerke, dok je grafika zastarela i ne opravdava hardversku zahtevnost igre (s podešavanjima na high, The Crow’s Eye koči na konfiguraciji na kojoj mnogo lepše igre, s mnogo prostranijim nivoima, rade bez problema). Dizajn univerziteta je većinom nenadahnut, s brojnim sobama i hodnicima koji liče jedni na druge, i s mnogo recikliranih asseta...

Ovo nije katastrofalna igra, ali će samo najveći ljubitelji igračkog horora u njoj naći nešto vredno uloženog vremena. Šteta je što autori nisu ubacili u igru neke konkretnije pokušaje da nas uplaše. Ovako, sve se svodi na opušteno tumaranje univerzitetom, rutinsko prevazilaženje prepreka i praćenje mlake priče.

Aleksandar ĐURIĆ