Ako ste bili živi za vreme hladnog rata, sigurno se sećate najbolje definicije koja je ikada bila prilepljena Zapadnoj Nemačkoj: ekonomski džin, politički patuljak. Nemačka je mogla da proizvede sve, da kupi šta joj padne na pamet, da investira u ekstravagantne gluposti, bila je jaka kao grom u svakom pogledu, ali nijednoj drugoj državi nije smela da kaže A u pogledu politike ili društvenog uređenja. Podsećala je na Xbox One čija elektronska jaja čvrsto drže pravila političke podobnosti matične kompanije, koja ozbiljne teme dozvoljava samo ponekad i samo uz debelo preventivno izvinjenje. Podsećala je na Ubisoft koji se u preambuli svake igre izvinjava navodeći da su za njen nastanak zaslužni ljudi svih vera i boja kože, kao da od toga zavisi bilo šta. Ličila je na Apple koji u svojoj online prodavnici odbija da prodaje igre koje barataju političkim ili drugim temama koje su jače od blago gazirane kisele vode.

Ovakvo šajze stanje trajalo je bezmalo 50 godina. Raspadom bipolarnog sveta 1991. došlo je do ujedinjenja i odbacivanja starih stega. Nemačka je ponovo dobila priliku da bude lokalni sturmbannführer, a sećanje na davne kočnice iščilelo je preko noći. Ulicama nemačkih gradova marširali su Nemci i drali se JA, JAAA, JAAAA, koliko ih je grlo nosilo. Ovo poslednje možda i nije tačno. Osim u Nemačkoj, kočnice su popustile i u ostatku planete, mada smo mi na Balkanu možda suviše bukvalno shvatili ideju da je sada sve dozvoljeno. Pre dvadeset pet godina igre su bile suviše mlade da bi se ovaj „šift u paradigmi” primenio i primetio u njihovoj sferi, ali svet filma i literature pretrpeo je vidljivo rušenje barijera i glupih pravila, pre svega u zemljama bivšeg Istočnog bloka, koje su doživele eksploziju izražajne kreativnosti koju samo sloboda i nemaština mogu da generišu na tako uverljiv način.

Krajem dve hiljade šesnaeste, svet se ponovo raspao, ovoga puta u prigušenoj eksploziji koja iz daljine nije ličila na eksploziju, ali je imala potencijalno katastrofalne posledice po sve što slobodoljubivi ljudi mrze iz dna duše. Globalizam se topi kao T-1000 koji je upao u istopljeno gvožđe, a s njim lagano pucaju i stege koje determinišu šta se u kulturi smatra podobnim i poželjnim. Politička korektnost, taj najveći neprijatelj savremene civilizacije, opasniji od gladi, islama i fašizma u bilo kom obliku, leži probodena u ćošku. Postalo je sasvim normalno da se pseudolevičarskim profesionalnim žrtvama, koje su ledenim šakama godinama držale uzde svake diskusije i određivale podobni diskurs u kulturnoj sferi, u lice saspe sve što mislite o njima, nakon čega ćete ih vaspitno šutnuti u dupe. Donekle mi je drago što u mom socijalnom mjehuru više nisam jedini koji to radi i što baklje pale i likovi s manjim moralnim kapitalom, ali u izvesnoj meri mi je žao što me više ne smatraju anomalijom.

Ako vam ovo zvuči kao preterivanje, ili ne shvatate gde je veza socijalne pseudopolitike i sveta igara, sigurno imate problem sa memorijom. Zar ste već zaboravili aferu Gamergate, veštačku krizu koju su izrežirali militantni feministi? Zaboravili ste i da je igra Six Days in Fallujah otkazana zato što je „sećanje na ratne operacije u Iraku bilo još sveže”. Zaboravili ste ono kad je Apple iz prodavnice uklonio istorijsku strategiju vezanu za građanski rat u Americi zbog konfederacijske zastave. Ludilo autocenzure je išlo toliko daleko da je Blizzard, nakon vapaja ratnika socijalne pravde i anarhofeminista, ukinuo pobedničku pozu mladoj Tracerici koja je isticala njenu oblu guzu, a nedavno ju je, buduće preventive radi, u oficijelnom stripu učinio lezbejkom. Nemam ništa protiv lezbejki – štaviše, oduvek sam voleo da gledam erotske filmove sa lezbo tematikom – ali imam protiv podilaženja uslovljenog horskim nasiljem SJW govnara.

S praksom podilaženja profesionalnim žrtvama je, nadam se, gotovo. Igre, najveće umetničko-izražajne žrtve autocenzure u modernom svetu, konačno imaju priliku da uzjašu talas slobode koji je donela pobeda narandžastog giganta na najznačajnijim izborima u istoriji planete. Dok se ne dokaže suprotno, na sva usta ću da hvalim gospodina Trampa i njegovu auru koja oslobađa od ludila i ritvitovaću njegove tvitove u kojima brutalno napušava selebritije i druge domaće životinje.

Stege koje vam drže mozak uvek izgledaju kao dogmatski Dart Vejder koji svetlosnom sabljom odbija svaku laserski dobru ideju koju odapnete u njegovom pravcu. A onda vam u jednom trenutku padne na pamet da uzmete sačmaru i da njega i njegov monopol na istinu iz blizine napunite sa stotinak olovnih kuglica. „Svet kompjutera” je u jednom broju iz prošlog veka na naslovnoj strani imao golu ženu. Možda je došlo vreme za nove dizajnerske poduhvate tog tipa? Prštim od slobode, prosto ne znam šta bih prvo da uradim!

Miodrag KUZMANOVIĆ