Ljudi su skloni eksperimentisanju – neki sa stavljanjem urnebesa i karija u indeks sendvič, neki sa pravljenjem minimalno interaktivnih igara. Posle ovogodišnjeg That Dragon, Cancer, novi naslov koji naginje oksimoronu „igra bez igranja” dolazi iz holandskog indi studija Sassybot u saradnji sa Matom Hagisom. Fatalna saobraćajka odnosi život mladog Vila, a mi kroz tri etape flešbekova pratimo njegov poslednji dan i priče ispričane iz ugla njegovih najbližih – bake Meri, bivše devojke Sare i dugogodišnjeg momka Harija. Igrajući iz prvog lica, kretanjem kroz prostor i trigerovanjem sećanja sklapamo delove Vilove životne priče.

Gejmplej u ovoj igri postoji u meri u kojoj se kliktanje na next dugme prilikom instalacije može smatrati gejmplejom (potonje je za dlaku zabavnije). Nakon svakog flešbeka, konture nekog predmeta ili lika zasvetle i sugerišu gde da kliknemo kako bi se priča nastavila, tretirajući igrača kao jednogodišnjaka koji uči imena stvari (Pokaži gde je sto! Bravo, sad pokaži gde je stolica!). Kretanje je sporo čak i uz komandu haste, koja vas iz brzine šepavca šalta u brzinu šepavca kom se žuri u toalet. Ovo je posebno naporno u repetitivnim delovima – kada Vilova baba po n!-ti put kači Božićne ukrase na zid ili kad pratite Vilovu bivšu dok nosi tri ture kutija sa stvarima od kola do stana. Postoji samo jedna igra u kojoj je uživanje nosati kutije tamo-amo, a to je Sokoban.

Kada se igri oduzme jedan od temelja kao što je gejmplej, ona mora imati dovoljno snažnu priču ili jak vizuelni utisak, inače se cela konstrukcija ruši. Ako ste već u svetu u kom nemate šta da radite sem da šetate unaokolo, red bi bio da on prija oku kao onaj u Everybody’s Gone to the Rapture. U FoH, avaj, osuđeni ste na 50 nijansi sive i par škrto obojenih segmenata, sa ograničenim prostorom za kretanje. Ako i deluje privlačno na skrinšotovima, sivilo u trajanju od oko dva sata ume da natera čoveka da se zapita zašto nije poslušao babu i postao prodavac Kirbija umesto da se bakće sa igranjem svačega. Stiče se utisak da su animacija i modelovanje urađeni ofrlje i polovično. Likovi su dizajnirani kao lutke iz izloga bez očiju, ili što bi The Pixies rekli – „where there were eyes, there’s only space”. Animirani segmenti su šturi i isprekidani, iako igra traži tričavih 12 gigabajta. Nasuprot Gone Home gde možete da prelistavate pank fanzine i šmekate knjige po policama, ovde imate generičke predmete bez detalja, uz izuzetak slika po zidovima koje su mahom grafike maznute od drugih umetnika. Muzika je minimalno prisutna – većinu vremena u vidu iste monotone klavirske deonice, često potpuno izostavljena. S obzirom na to koliko dobar soundtrack doprinosi dinamici priče, prilično čudan potez.

Fragments of Him se ne upliće previše u plitku filozofiju, što je dobro. Bavi se temama koje su svima bliske – prva ljubav i ljubavni problemi, generacijski jaz, pitanje bliskosti i vezivanja, gubitak drage osobe. Priča počinje uz Vila koji se budi i sprema za posao, razmišljajući o malim stvarima koje svakodnevno uzima zdravo za gotovo. Zašto nikad ne stanem da uživam u divnom pogledu kroz prozor? Kako uopšte radi ovaj lift koji stalno koristim? Šta je to žarulja? Ubrzo doživljava nesreću i priča se vraća u Vilovo detinjstvo kroz uspomene bake koja ga je čuvala.

Pribojavala sam se da će akteri biti šećerlema verzije beskrajno tolerantnih likova iz američkih limunada („Nema veze što si orobio naš štek životne ušteđevine da kupiš drogu, želim da znaš da sam uvek tu za tebe. Volim te, sine. Volim i ja tebe, tata.”), pa me je deo sa baba Marom prijatno iznenadio. Zato prilično boli kada u drugoj etapi igre priča sklizne nizbrdo, pravo u jarugu klišea. Uz mantru „ako nekog voliš, pusti ga da ode, tj predloži mu da startuje nekog drugog” i druge reakcije slabo svojstvene ljudskim bićima, Sara ostavlja Vila. Taman se poradujete što u sceni raskida možete da birate replike na Vilovo „Jesam li ja išta kriv?” i slične gluposti, kad vam igra uvali izbor između „ne, dobar si ti dečko, gari” i „ne, dao si sve od sebe”. I konačno, dolazi najemotivniji deo ispričan kroz pokušaje Vilovog momka da se nosi sa smrću partnera u zajedničkom stanu gde su svi predmeti tužni podsetnici, sve do konačnog prihvatanja da život ide dalje.

Što se LGBT tematike tiče, igrača bi trebalo da zanima jedino način na koji joj se pristupilo u smislu kvaliteta priče. Za razliku od Baldur’s Gate: Siege of Dragonspear gde je pitanje seksualne orijentacije likova ubačeno suptilno poput kažiprsta u oko („Pozdrav, putniče; ja sam trans žena, a selo koje tražiš je levo niz put”), u Fragmentima ovo nije slučaj. Iako bi bilo lako povući paralelu sa Gone Home i kukati o broju igara koje igraju na ovu kartu, razumnije je pretpostaviti da je hiperekspanzija ovih igara samo faza. Nešto kao mehurić vazduha u libeli – prilikom izravnavanja će poleteti iz jedne u drugu krajnost, dok se ne zaustavi na sredini, u stanju ravnoteže (u kom se više nikad ne dotičemo ovakvih tema i fokusiramo se na bitnije aspekte igre).

Iskustvo igranja Fragments of Him je najpribližnije gledanju dosadnjikavog indie filma, s tim što na svakih petnaestak sekundi morate da kliknete mišem da bi se nastavio. Nazovite me staromodnom, ali kad mi se gleda crno-bela ljubavna priča pustim „Kazablanku”, a od igre ipak očekujem veći nivo angažovanosti igrača. Retka dobra stvar koju FoH donosi je podsetnik da u životu valja biti kao Ferdinand pa povremeno zastati i mirisati cveće, i biti dobar prema svojim voljenima jer se ne zna kad će ko otegnuti papke i da li će ti poslednje reči upućene nekom biti „baci đubre, kad već ideš”. Mada developeri ponosno ističu da je gomila ljudi plakala tokom test igranja, nije isključeno da su prolivali suze od muke.

Dragana STAJIĆ