U mladosti bokser i modni bloger, sada urednik u respektabilnom IT magazinu. Sredinom devedesetih radio kao kondicioni multiplayer trener Udaja i Kusaja Huseina. Visok 194 cm, težak *classified*.

Ovih dana sam ponovo postao svestan svemirskih razmera sopstvene neefikasnosti. Za razliku od svih prošlih slučajeva kad je to otkrovenje pokušalo da se probije do gornjih slojeva svesti, ali je lenji mozak legao preko njega i ugušio ga, sada sam čvrsto rešio da problem makar dokumentujem. Žvrljnuo sam nekoliko puta olovkom, obasjan svetlošću entuzijazma zbog rešenja koje se na sekund ukazalo, popunio stavke 1 i 2, a onda sam seo da pogledam Steam aukcije i ponovo potonuo u polusatni oblivion. Zašto si ponovo ubio trideset minuta da bi zaradio tri evrocenta, stupido? What devil art thou that dost torment me thus, mozgu moj?

Sopstvenih problema se najlakše postane svestan analiziranjem drugih ljudi. S naramcima na leđima naših kamila i magaraca, mali klan Kuzmanovića ponovo se preselio, večno u potrazi za zelenijim pašnjacima i šumama punijim divljači. Except što kamile nismo tovarili mi, već tri profesionalca iz agencije koja radi selidbe, pravi nameštaj po meri, sređuje stolariju, kreči i radi sve drugo što vam padne na pamet, a vezano je za stambeni prostor. Gledajući te likove kako bez znoja, roptanja i čukanja o zidove superefikasno i VEOMA brzo iznose nepregledne kutije, stolove, nameštaj i oružje i tetrisoliko precizno ih slažu u kamion, osetio sam se kao debeli skakavac koga mravi u delovima nose u mravinjak. Moja poštovana supruga ima više odeće i cipela nego kompletne ženske populacije Sijere Leone ili Angole, ali likovi ni posle nekoliko tona nisu pitali za čašu vode ili seli da popuše cigaru. Sutradan su počeli s krečenjem i renoviranjem starog stana, koji su za tri dana utegli i sredili do apsolutne neprepoznatljivosti. Madre de Dios! Da sam kojim slučajem imao tenk iz WWII koji je proveo 70 godina u podrumu, ti pregaoci bi ga sigurno prepakovali, očistili, podmazali i doveli u vozno stanje za nekoliko sati i to uračunali u cenu selidbe. Čak su i žvakali bez suvišnih pokreta! Kad sam im doneo punjene pljeskavice, nisu pitali za priloge, nigde im nije ispala ni kap urnebesa niti su igde ostavili masni otisak prsta. Jedina stvar koju nisu mogli da očiste jesu moje rezidualne psihičke emanacije koje su ostale da hauntuju stan i budućeg nesrećnog podstanara (koga zbog superlenjosti još nisam ni krenuo da tražim).

Uporedih sebe s njima, s beskrajnim razvlačenjem kojem se prepustim svaki put kad počne mesečna sezona pisanja, s retardiranim Fejsbukom koji mi skreće pogled 150 puta dnevno i shvatih koliko sam neefikasan na evolutivnoj skali i krajnje nespreman za zombi apokalipsu. Bez obzira na razlike između mesara, sladoledžije, automehaničara, sekretarice, PR agenta i kosmonauta, na svetu realno postoje dve vrste profesija – one u kojima gledate u ekran i one u kojima gledate u sve ostalo osim ekrana. Moj ekranski posao me toliko lagano i neprimetno usisava u živo blato entropije da su samo šokantni kontrasti dovoljni da me džoltuju iz mrtvog sna i nateraju da se preispitam i uplašim se okoštavanja. Nikada nisam spadao u ninje, ali kad uporedim monolitnog, sporog sebe sa Hanom Solom koji sam bio pre deset godina, zabrinem se. Od sutra ću u teretanu, od prekosutra bacam hranu prženu na ulju, od naksutra ceo klan ide u park umesto što gleda „The Walking Dead”...

Naravno da sam nastavio da gledam u ekran.

Nakon torture preseljenja, masivni hajlajt ovog meseca bila mi je poseta 101. lovačkoj eskadrili na aerodromu Batajnica. Najveći utisak mi nije ostavio simulator MIG-29 koji sam satima uzurpirao, smanjujući borbenu gotovost ratnog vazduhoplovstva, već vojnici vazduhoplovci, čelična krila naše armije. U normalnim uslovima, profil ljudi s kojima kontaktiram na dnevnoj bazi odavno sve više gravitira ka volšebnoj menažeriji PR agenata, marketing menadžera, autora tekstova, modnih blogera i drugih likova s kojima ljubazno razgovaram, ali koje, poput nadzornika koji ruši kuću Artura Denta u uvodu „Vodiča kroz galaksiju za autostopere”, u realnom vremenu zamišljam s kopljem u leđima kako vrišteći beže iz zapaljenih sojenica. Nakon dva dana s pilotima osetio sam se kao da sam oprao mozak, ako možete da zamislite takav jedan fini osećaj. Možda je koren moje raštrkanosti i batrganja u živom blatu svakodnevno kontaktiranje s kripovima koji sisaju energiju? Oduvek sam živeo u uverenju da sam ja taj koji mentalno cedi druge ljude, mada sad počinjem da podozrevam da nije obrnuto...

U sledećem broju saznaćete da li je eksperimentisanje s hladnom fuzijom u redakcijskim uslovima preraslo u tekst u rubrici „Primena” ili u nuklearnu eksploziju koja je progutala širi centar Beograda.

Miodrag KUZMANOVIĆ