Ukoliko pratite indie scenu, verovatno ste čuli za Edmunda Mekmilena. On je, da podsetimo, autor hitova kao što su Super Meat Boy, The Binding of Isaac i Gish. Takođe, čovek je i izuzetno plodan autor, tvorac niza besplatnih flash igara, koje su se tokom poslednjih desetak godina pojavljivale na internetu. The last but not the least, Edmund je i autor koji video igre pre svega vidi kao formu umetnosti. Većina njegovih igara koncipirana je oko ovog ili onog osećanja, koje je on želeo da prenese igračima. Zbog toga nimalo ne preterujemo kada pominjemo metafore, simboliku i tome slično.

Mada ste verovatno već igrali pomenute slavne igre, sasvim je moguće da ste propustili pomenute besplatne flash naslove. Evo prilike da to ispravite, pošto se pojavio The Basement Collection, zbirka ranijih igara Edmunda Mekmilena, koje je napravio pre nego što se iz podruma preselio u palatu, a koja se može kupiti na Steamu za četiri evra. Pored toga, u paket su uključeni i razni dodaci u vidu muzike iz igara, stripova, artworka itd. Druga pogodnost je to što su sve igre na ovaj ili onaj način blago unapređene.

Jedna stvar koja povezuje sve igre u paketu jeste specifična atmosfera. Mada deluje kao fin i normalan lik, sudeći prema njegovim stripovima i igrama, Edmund je i duboko ranjiva ličnost. Tu ranjivost preneo je i na svoje igre. Zbog toga su one neobične, morbidne, paranoične ili prosto tužne. Samo pogledajte primer Super Meat Boya, koji je još i najveseliji. Glavni lik je dečak koji se sastoji samo od mesa i kome je cilj da pronađe Band-aid Girl, devojku koja je jedan veliki flaster. Genijalno, slatko, ali i pomalo morbidno. Ukoliko ste za nešto veselo, nijedna od igara iz ovog paketa neće vam se svideti. To na stranu, u zbirku je uključeno dosta zanimljivih ostvarenja.

Počnimo od igre Aether, koja dobro oslikava ono o čemu smo malopre pričali. Aetherom je Edmund želeo da pokaže publici kako se osećao dok je bio mali. Glavni lik je dečak koji na leđima izvesnog čudovišta putuje po svemiru, posećuje druge planete i rešava probleme njihovih stanovnika, koji su svi delovi Edmundove psihe – njihovi problemi oslikavaju njegove. Jedan misli da je glup, drugi da ga niko ne voli itd. Međutim, kako igra odmiče, sama Zemlja postaje sve manja – posvećujući previše pažnje tim problemima, Edmund ju je zapostavio. Mada ne može da bude snažna kao fabula sa pravim likovima i situacijama, Aether je ipak zanimljiva „priča”.

Problemi su zapravo interesantne mini-igre. Ima ih četiri i sve su izuzetno proste. Neke su zabavne, nekih ne možemo da se setimo, ali sve predstavljaju adekvatnu podlogu priči, što im je, uostalom, bila i namena.

Imamo utisak da će se Time Fcuk najviše dopasti igračima. Osnovnu ideju igre da čovek treba da sagleda sve strane priče, tačnije da se stavi u tuđe cipele, Edmund je preneo i na gejmplej. Time Fcuk je dvodimenzionalna logička igra u kojoj u svakom trenutku možete da birate između dve perspektive. Ukoliko ne možete da pronađete put do izlaza, prosto promenite perspektivu i nastaće platforma na koju možete da doskočite. Onda skočite prema lokaciji na kojoj se izlaz nalazio, u letu promenite perspektivu i voila – završili ste nivo. Naravno, zagonetke su mnogo teže, posebno u kasnijem stadijumu igre. Dovoljno su teške da ćete osetiti zadovoljstvo kad ih rešite.

Priča je minimalistička, te prati lika koji jednog dana sreće samog sebe, samo iz budućnosti. Na nagovor svoje buduće verzije, ulazi u nekakvu kutiju, čija je svaka soba zagonetka. Cilj je – bekstvo. Međutim, kako se približava cilju, tako mu se povećava izraslina na glavi zvana Stiven... Dakle, nalazi se u beskrajnoj kutiji i ima ogromnu izraslinu na glavi. Sami zaključite šta je pesnik time hteo da kaže.

Coil je najeksperimentalnija igra u paketu, u stilu je Aethera, samo sa još manje gejmplej elemenata. To je zapravo skup izrazito rudimentarnih mini-igara, koje bi trebalo da imaju neku simboliku. Autor kaže da je tema igre suočavanje sa smrću, a nama je palo na pamet da se radi o majčinstvu. U svakom slučaju, iz same igre ne može se mnogo toga zaključiti. Previše je lična, i kao takva nikom, sem autoru, neće biti previše inspirativna.

Međutim, igra nam je ipak bila prilično zanimljiva, i to zbog interesantne atmosfere, koja podseća na nešto što bi Tim Barton uradio kad bi bio još morbidniji. Muzika je u fazonu izopačene dečje uspavanke, a i grafika prati slično načelo. Zbog toga ne možemo da kažemo da nam je žao što smo odigrali Coil.

U paketu su još i platformer Spewer, zatim prvobitna, besplatna verzija Super Meat Boya zvana Meat Boy, te Triachnid, veoma interesantna igra koja simulira kretanje pauka. U svakom slučaju, mada sa strane gejmpleja nisu nešto neviđeno dobro, ove igre svakako su upečatljive. Sasvim dovoljno da vam preporučimo da preko njih zakoračite u čudni, čudni svet Edmunda Mekmilena, gde ništa nije onako kao što izgleda.

Aleksandar ĐURIĆ