Pre nekoliko meseci (SK 07/2012) pisali smo o našem oduševljenju betom Torchlighta II, nastavkom višestruko nagrađivanog hack’n’slash naslova od pre tri godine. Tom prilikom analizirali smo detalje mehanike, kao i uslove pod kojima je ovaj nastavak poprimao svoj oblik. Sada kada je finalna verzija Torchlighta II konačno tu, teško nam pada da se od nje odvojimo čak i onoliko koliko je potrebno da svoje ekstremno pozitivne utiske uobličimo u smislenu celinu. Torchlight II je neverovatno dinamična, apsolutno zarazna i savršeno balansirana lavina zabave, koja beskompromisno zahteva da joj posvetite još malo vremena. Da stvari budu stvarno zastrašujuće, taj osećaj ne jenjava ni nakon nekoliko dana. Kada vas ova igra ščepa, to traje nedeljama, dok se obaveze gomilaju oko vas.

Zbog činjenice da se pojavio upravo sada, Torchlight II ne može da izbegne direktno poređenje sa najnovijim Diablom, serijalom koji već godinama važi za etalon u svetu hack’n’slasha. Ironično, baš su stari fanovi serijala Diablo ona grupa igrača kojoj će među prvima biti jasno da između ova dva naslova ne može biti poređenja. Pored svih svojih kvaliteta, Diablo III ima jedan veoma upadljiv minus – što ga duže igrate, sve je izraženija činjenica da mu nedostaje ona specifična iskra koja je učinila da prve dve igre i njihove ekspanzije steknu onoliku popularnost. Sve vam je jasnije to da imate posla sa nezaustavljivom gorostasnom mašinom, za čijim su komandama dizajneri koji su se više trudili da na ovaj serijal stave svoj lični pečat nego da održavaju nepogrešiv kurs ka beskonačnoj zabavi, koji su njeni originalni tvorci postavili sa prve dve igre.

S druge strane, za kormilom Torchlighta II je tim rasterećenih ljudi sigurnih u svoju veštinu. Tu su braća Šejfer, koji zajedno sa Dejvom Brevikom mogu da se pohvale time što su pomenuti tvorci prva dva Diabla. Zatim Trevis Boldri, čiji slavni serijal Fate predstavlja drugu veliku inspiraciju za Torchlight. Tu su i Piter Hu i njegov tim odgovoran za Flagshipov Mythos. Na kraju, posebnu pohvalu za muziku u oba Torchlighta zaslužuje Met Oulmin, koji je komponovao kultne teme iz Diabla, Starcrafta, Diabla II i WoW-a. Ovi ljudi su na osnovu saveta i zamerki fanova originalnog Torchlighta (odsustvo multiplayera) u sprezi sa svojim jedinstvenim osećajem za stvaranje kvalitetnog akcionog RPG-a postigli nešto čarobno. Samim tim poređenje Diabla III sa Torchlightom II podsećalo bi na stereotipni dvoboj generacija u starim wuxia filmovima. S jedne strane je mladi, agresivni izazivač željan da dokaže da je njegov kung-fu bolji. S druge strane je naizgled krhki i rasejani, možda i blago pripiti nasmejani čičica. Izazivač je očigledno snažniji i brži pa je zato i arogantniji, ali kada borba počne, očigledno je to da je iskusni majstor moćniji.

Torchlight II mami igraču osmeh na lice naizgled bez imalo truda. Fantastična zabava kao da teče sa monitora sama od sebe. Balans klasa, veština i stilova borbe je besprekoran. Horde neprijatelja vam se kroz nivoe suprotstavljaju sve izazovnijim sposobnostima. Naravno, tu je i neizbežna gargantuanska paleta predmeta sa nasumično generisanim atributima, u kojoj neprestano tražite bolji komad opreme. Na kraju, tu je i neverovatno šarmantan interni humor, koji dizajneri ove igre dele sa veteranima hack’n’slash žanra. Na jednoj strani su neizbežne reference koje su proslavile Blizzardove naslove. Aluzije na filmove kao što su „Silence of the Lambs”, „Goonies” i „The Thing” ili popularne igre poput Minecrafta, Borderlandsa i Resident Evila nonšalantno su smeštene u igrački svet i kao da se direktno obraćaju igraču: „Hej, ovu igru je baš za tebe napravio tvoj stari prijatelj”. Na drugoj strani je tiha prozivka na račun bivših kolega iz Blizzarda. Kroz Oulminovu muziku kao da pokušava da se probije nezaboravna tema iz Tristrama, ali nikada ne previše primetno. Zatim, radnja i struktura igre svojevrsni su rimejk Diabla II. Glavni negativac je iskvareni heroj iz prošlog naslova, koga kroz tri čina pratite prvo u pustinju, zatim u močvaru, da biste se na kraju u kraćem četvrtom činu spustili u njegov domen i porazili ga (ali ne pre nego što primetite da po izgledu i sposobnostima ima dodirne tačke sa Diablom iz dvojke).

Na kraju avanture imate dve opcije – ponovo sve ispočetka na većem nivou težine ili da kao u prvom Torchlightu kupujete mape za nasumično generisane tamnice i tamo nastavite svoju adrenalinom navođenu poteru za boljim predmetima i novim nivoima. Tako uostalom i treba da bude, jer kada je napravljen kako valja, dobar hack’n’slash nema kraj.

Dragan KOSOVAC