Igre na računaru i konzolama oduvek su tretirane kao dva odvojena sveta. Ima izuzetaka sa dvojnim državljanstvom, ali što se razvojnih timova tiče, primetićete da postoji solidan broj konzolnih izdavača koji se ne guraju na PC tržište i vice versa. Ipak, povremeno se pojavi igra toliko upečatljiva da kompjuterski auditorijum prosto ne želi da sedi mirno i gleda kako braća sa konzolama sama uživaju.

U doba Skyrima i eksplozije MMO-ova, šta je to što jedan japanski akcioni RPG čini toliko privlačnim da se više desetina hiljada ljudi uzbunilo i peticijom zahtevalo PC varijantu ove igre?

Kao i skoro sve ostalo u igri, zaplet Dark Soulsa ispričan je na unikatan način. Dobićete nagoveštaje velike priče o svetoj vatri (koja je lajtmotiv igre), istrebljenju zmajeva i pošasti undeadova, ali na početku ćete o svom questu znati otprilike koliko i protagonista koga su, čim je vaskrsao, bacili u tamnicu sa ostalim nemrtvima. Kockice ćete složiti polako, ćaskajući sa likovima, čitajući opise predmeta i napredujući kroz igru. Dok se druge vrste heroja bore za iskustvo i zlato, vaš nesrećni junak će se boriti za duše i svoju ljudskost (Humanity), jer će bez njih ostati hodajući leš (Hollow).

Prvo što ćete primetiti jeste to da se atmosfera i šmek u ovoj igri veoma razlikuju od ostalih ostvarenja istog tipa. Ambijenti više podsećaju na survival horror nego na epsku avanturu, a razna mesta kroz koja treba proći u isto vreme uznemiruju i oduševljavaju. Zamkovi, šume, pećine, tuneli i ostali dungeoni su šaroliki, ali će svako mesto pratiti osećaj blage jeze i izloženosti. Dizajn nivoa je fantastičan – ne samo što je pravi doživljaj istraživati ih, jer tajnih prolaza, skrivenih predmeta i iznenađenja ima na pretek, nego su i tako krojeni da nećete morati da pešačite kilometrima ako pootkrivate prečice. Iako igra nije u potpunosti open-world, nije nimalo linearna, pa je izgubiti se i zalutati ne samo česta pojava, već je i deo zabave. Grafika malo kaska za današnjim PC standardima potpunog foto-realizma, ali i pored toga vrlo dobro obavlja posao i ne kvari doživljaj.

Jedan od najjačih aduta ove igre je borbeni sistem. Ne postoji igra koja tako glatko simulira vitlanje mačevima, a pored pomenutih, postoji još pregršt oružja različitih oblika, poteza i osobina. Udarci zaista imaju težinu, i dok ćete se u nekom drugom RPG-u nervirati zbog toga što je potrebno deset udaraca ogromnim maljem da ubijete nešto, u Dark Soulsu ćete se nervirati zato što ne možete da zamahnete maljem u preuskom hodniku. Megdani sa raznim dušmanima i akrepima biće izazov kroz celu igru, jer će čak i najslabiji, golišavi zombiji umeti da vas iznenade zasedama ili novim napadom koji niste videli posle pet sati makljanja.

Bossovi su tradicionalno teški. Isprva će se činiti da su nepobedivi, ali će, uprkos tome, uvek postojati način da se pobede, nezavisno od nivoa ili opreme – igra konstantno nagrađuje veštinu i snalažljivost, a kažnjava nepažnju i srljanje.

Ako vam se ipak ne traži slaba tačka nekog bossa narednih osam sati, postoji opcija da pozovete pomoć. I to ne samo šašave NPC vitezove, koji, kad se ne bore sa zmajevima, bulje u Sunce (bez šale, Soleir od Astore zaista, kao poštovalac kulta Sunca, provodi vreme posmatrajući ovo nebesko telo). U pomoć možete pozvati i druge igrače, što ovoj, inače single player igri daje potpuno novu dimenziju. I ne samo to – igrači mogu jedni drugima ostavljati poruke po nivoima, upozoravajući na zasede, ukazujući na prave puteve ili trolujući nekoga da skoči s litice obećavši mu nagradu na dnu. Bezobrazluk igrača tu ne mora da prestane – oni mogu i da napadnu svetove drugih igrača.

Ovaj prelaz sa usamljene avanture na krvožedni PvP je ono što je proslavilo Dark Souls. Kao da lukavi nemrtvi i bizarna čudovišta nisu dosta, vaše sakupljene duše i čoveštvo će pokušavati da ukradu i drugi igrači. A pomenuti elementi su važni – duše se koriste kao valuta za pazar, ali i kao iskustvo za napredovanje. Humanity, s druge strane, može se iskoristiti da se postane čovek, jer će posle svake smrti (a biće ih mnogo) vaš lik ponovo postati zombi. Pored toga što Hollow forma nalazi manje plena i što je slabija, važnije je to što, dok ne oživite, ne možete da napadate druge igrače ili da budete napadnuti, kao ni da pozovete pomoć. To stvara interesantnu dilemu za igrače – rizikovati i pokušati da se kroz nivo progura kao čovek, uz šansu za bolji loot i pomoć drugih igrača, ili ostati Hollow i završiti bez pomoći, ali i bez mogućnosti da vas neka baraba opelješi.

Malo drugih igara, naročito savremenih, namerno ubijaju igrača kao Dark Souls. Uprkos unikatnom svetu, brdu fascinantnog oružja, magija i oklopa, Dark Souls može da bude neopisivo frustrirajuć. Zbog ovoga definitivno nije za svačiji ukus, iako je potpuno revolucionaran.

Rastko SIMIĆ