Ovih dana pojavila se PC verzija Stackinga, igre Double Fine Entertainmenta, koja je za „velike” konzole izašla pre više od godinu dana. Stacking je prošao kroz isti razvojni proces kao i Costume Quest (SK 12/11). Glavni dizajner igre je Li Peti, koji je inače art direktor u Double Fineu, a Tim Šejfer mu je pomagao prilikom pisanja priče i dizajniranja manjeg broja zagonetaka. Nažalost, premda je igra šarmantnija od Kostimske potrage, konačan utisak nije baš toliko pozitivan.

Stacking se zasniva na poigravanju sa babuškama, ruskim drvenim lutkama, koje su simbol plodnosti jer se unutar najveće lutke nalazi manja, unutar nje jedna još manja itd. Igra je 3D avantura, a likovima upravljate preko tastature. Probleme rešavate tako što koristite jedinstvene sposobnosti različitih babuški koje se šetkaju duž nivoa. Slično Grim Fandangu u kojem su svi likovi meksički kosturi, u Stackingu je sav hodajući život predstavljen u vidu lutaka.

Radnja je smeštena u tridesete godine prošlog veka, te prati mladu babušku Čarlija Blekmora, najmlađeg i najmanjeg člana porodice lutaka, koji mora da spasava celu porodicu iz ralja zlog industrijalca koji sebe naziva Baron. Sama ideja o babuškama u startu je veliki plus za igru, jer je to veoma lepa metafora.

Kada je sam, Čarli je nemoćan. Međutim, u saradnji sa ostalim babuškama, u čiju kožu može da uskače po sopstvenom nahođenju, uspeće da porazi zlog Barona. Nekoliko dobrih ljudi je sve što je potrebno.

Kao i Costume Quest, i Stacking je priča/komedija namenjena pre svega deci – glavni lik, kao najmlađi član porodice, stalno mora da se dokazuje i ispravlja greške odraslih. U skladu s tim je i trgovina decom, koja se provlači kroz celu igru. Mada to jeste ozbiljna tema, u Stackingu nije tako obrađena – više smo je shvatili kao upozorenje deci da ne bi trebalo da dozvole da ih iko maltretira.

Kao i sve ostale igre Double Finea, i Stacking ima pametnu i toplu priču. Međutim, očigledno je to da autori nisu imali na raspolaganju veliki budžet, što mnogo kvari utisak – nema glasova niti klasičnih međuanimacija. Umesto toga, igra je zavijena u formu „neme predstave” – likovi stoje na „bini”, a ono što izgovaraju ispisuje se na posebnoj kartici. To je simpatično, ali mislimo da bi bilo mnogo bolje da je igra urađena u formi klasičnog novotalasnog animiranog filma. Nedostatak glasova posebno je veliki problem, a u skladu s tim su mlaki i likovi, koji nisu nimalo razrađeni. Priča Stackinga je lako mogla da bude u rangu izvrsnog animiranog filma, a ovako je samo mnogo simpatična podloga gejmpleju. U svakom slučaju, eonima je ispred Trinea, Vessela i ostalih niskobudžetnih logičkih igara.

Gejmplej je solidan. Tu se tek vidi kome je Stacking namenjen, jer je stvarno trivijalno lak. Igra se sastoji od nekoliko nivoa, a u svakom od njih od početka vam je na raspolaganju po nekoliko zagonetaka. Kad ih sve rešite, prelazite na sledeći nivo. Pošto su one mnogo lake, autori su u igru uvrstili više rešenja za svaku od njih, što podseća na kraj filma „Clue”. Traženje svih rešenja jeste mnogo teže, ali je i prilično dosadno – na svakom nivou imate pedesetak likova, sa oko 25 jedinstvenih sposobnosti. Oni se stalno kreću i nikad ne znate tačno gde je ko, a dok ne uskočite u nekog od njih, ne znate ni kakva mu je sposobnost. To znači da zagonetke rešavate tako što pešačite duž nivoa i razmišljate kako bi svaka babuška koju sretnete mogla da vam bude od pomoći. Pošto su nivoi relativno veliki, to podrazumeva mnogo (mnogo) pešačenja napred-nazad. Recimo, na kraju nivoa naiđete na babušku koja bi mogla da vam pomogne. Uskočite u nju, pešačite do početka nivoa, da bi se ispostavilo da ste pogrešili. Rinse, repeat, i tako sve dok ne ubodete pravo rešenje. To je u našem slučaju dovelo do toga da zanemarimo druga rešenja i zagonetke uglavnom rešavamo na jedan jedini način, što nije bilo posebno zanimljivo. Kad bi postojala opcija da automatski, iz posebnog menija, uskočite u babušku u koju ste ranije već uskočili, situacija bi bila mnogo bolja. Kao i priča, i igračka strana Stackinga odiše neispunjenim potencijalom – mnoga rešenja su stvarno maštovita i bez problema bi mogla da se nađu u klasicima LucasArtsa.

Strani mediji veličaju mehaniku Stackinga kao nešto izrazito originalno. Ne delimo njihovo mišljenje, jer je suština igre old news. Ovde je našminkana tako da deluje originalno, ali je ovaj koncept već viđen, recimo još pre dvadesetak godina u Izgubljenim vikinzima, a posle Vikinga i u mnogim drugim ostvarenjima.

U svakom slučaju, Stacking je izuzetno šarmantna igra, i zbog toga je vredi odigrati. Nije toliko dobra koliko je mogla biti, gejmplej ne ispunjava očekivanja i zbog sitnih gluposti predstavlja nešto što je prosto tu, ali igra osvaja svojim settingom, muzikom iz pomenutog perioda, grafičkim izgledom, otkačenim, suptilnim humorom, pa čak i celim „nemi film” fazonom. Doduše, decu će osvojiti u svakom pogledu, samo što je to lako moglo da važi i za sve ostale igrače. Šteta.

Aleksandar ĐURIĆ