Unigine Corp, kompanija poznata po maštovitim 3D testovima za igračke računare, odlučila je pre nekog vremena da svoj engine ponudi razvojnim timovima širom sveta. Unigine engine je veoma napredan skup alata za stvaranje i reprodukciju interaktivnog sadržaja. Podržava DX11 i OpenGL4.0, uz sve moguće grafičke i efekte realne fizike, a dostupne su verzije za operativne sisteme Windows, Mac OS/X i GNU/Linux. Međutim, za razliku od razvojnih timova Valve i Epic, Unigine nije imao igru koja bi „prodala” svoj pokretački mehanizam izdavačima i samostalnim autorima širom sveta, prikazujući njegove osobine i mogućnosti brojnim igračima i medijima. Stoga su zavrnuli rukave i stvorili Oil Rush. Reč je o zanimljivoj strateškoj igri, koja zaista uspeva da predstavi mogućnosti enginea. Ipak, važnije je pitanje da li je interesantna za igranje?

Priča ne predstavlja ništa novo i dosta podseća na film „Vodeni svet” iz 1995. godine. Naime, brojni ratovi i ekološke katastrofe uticali su na klimu i doveli do porasta nivoa svetskih okeana. Čovečanstvo životari na naftnim platformama i retkim ostrvcima, a jedina preostala sirovina je nafta. Crno zlato pokreće sve – od brodova do električnih centrala, pa je svaka kap toliko dragocena da se za nju ubija. Igrač obuva čizme mladog zapovednika po imenu Kevin, koji se upravo vratio sa školovanja i dobija svoj prvi zadatak. Iz misije u misiju, postepeno se otkriva mehanika igre, stiču se naprednije jedinice, a filmska kamera koja prati napade prikazuje sve lepše predele. Nažalost, utisak kvare očajno napisani dijalozi i još gora glasovna gluma, a ni informacije koje se dobijaju pre svake misije nisu mnogo korisne.

Mehanika se najbolje može opisati kao 3D klon igre Eufloria, proceduralne strategije u kojoj igrač osvaja svemir, planetu po planetu, koristeći klice Dajsonovog drveta. Planete se zauzimaju slanjem određenog procenta postojećih jedinica, koje kada stignu do cilja samostalno unište protivnike i prisvoje novu teritoriju. Na nekim planetama moguće je, pored drveća koje stvara nove klice, graditi i odbrambeno drveće koje deluje poput mitraljeskih gnezda i sprečava protivnike da naprave kontranapad. Sistem je potpuno isti i u Oil Rushu, s tim što su planete zamenjene platformama rasutim po plavetnilu okeana. Utvrđene platforme proizvode lake i teške jedinice, a one nastavljaju da kruže oko svoje baze i automatski je brane u slučaju napada. Igrač može da pošalje određeni procenat postojećih jedinica iz baze (25, 50 ili 75 odsto) u napad na protivničku ili neutralnu platformu, nakon čega može samo da čeka, jer nema direktnog upravljanja jedinicama. Takođe, moguće je izgraditi i do pet odbrambenih kula oko proizvodnih platformi. Njih ima tri vrste i specijalizovane su za borbu sa lakim, teškim i letećim jedinicama. Posebna vrsta platformi izvlači naftu iz dubine. Na ovakvim mestima nije moguće proizvoditi jedinice ili graditi odbrambene kule, što dodatno otežava zadržavanje strateški važnih platformi u svom posedu.

Igrač na unapred određenim mestima u kampanji dobija jače jedinice. Njihov raspored i pravilno grupisanje u napadu i odbrani od vitalnog su značaja za osvajanje i zadržavanje „baza”. Bez platformi nema nafte, a bez nje nema novih jedinica niti goriva za specijalne poteze. Uništavanjem protivnika sakupljaju se iskustveni poeni, koji se opet mogu ulagati u istraživanje novih tehnologija. Pasivna pojačanja ojačavaju jedinice i donose im više životne energije, veću brzinu kretanja ili jače naoružanje. Aktivne tehnologije otključavaju specijalne poteze poput otkrivanja dela mape unutar neistraženog prostora ili sabotiranja odbrane protivničke platforme. Kako korišćenje ovih poteza troši dragocenu naftu, taktička je i odluka između njihove upotrebe i građenja odbrambenih kula oko postojećih platformi, jer što su bolje branjene, veći procenat jedinica može u napad. Same bitke deluju haotično i teško je predvideti krajnji ishod zbog nemogućnosti da se na akciju utiče direktno ili pak da se napad opozove ukoliko se situacija promeni.

Najveća mana verovatno leži u pogledu na igru. Predefinisana kamera, čak i na najvećem stepenu udaljenosti od terena, ne daje dovoljno preglednosti da bi se Oil Rush mogao igrati kao neka vrsta tower defencea. Akciona kamera je još gora u tom smislu. Iako sasvim lepo demonstrira savršenost talasa koji se lome o pramce trodimenzionalnih jurišnika, za igranje je skroz nepraktična. Najveća je korist od 2D mape u donjem desnom uglu ekrana, međutim ona je premala da bi se jedinice na njoj razlikovale, a i da jeste veća, igranje na 2D mapi bi od Oil Rusha napravilo samo novu Eufloriju. Ipak, uz malo vežbe i privikavanja upravljanje postaje znatno lakše. Potrebno je u svakom trenu istovremeno raditi nekoliko stvari, što je dobro poznato veteranima takmičarskih naslova kakav je Starcraft 2 i njegovi prethodnici. Srećom, Oil Rush briljira baš na planu multiplayera i u režimu za skirmish. Za razliku od kampanje za jednog igrača, koja je uprkos raznovrsnim misijama veoma dosadna, igranje u društvu računarskih protivnika ili drugih igrača neočekivano je zabavno. S obzirom na to da nije reč o AAA naslovu, ponekad je teško pronaći protivnike na Internetu, ali ukoliko imate drugove koji su takođe kupili igru, očekujte dobru zabavu.

Nikola BULJ