Ne znate ko ste, ne znate gde ste. Otvarate oči i shvatate da se nalazite u jeftinoj hotelskoj sobi. Pošto ste se uverili u to da su vam svi organi na mestu, nalazite isečak iz novina sa svojom slikom i podatkom da vas policija traži zbog ubistva uvaženog profesora koji se bavio manipulacijom podsvesti. Istina mora biti otkrivena! Osećajući se kao u epizodi „Zone sumraka”, ulazite u terenac parkiran ispred motela. Jedini trag koji imate jesu – podaci iz GPS-a. Palite kola i otiskujete se drumom, okupani žarkom svetlošću Arizone...| Može da bude prijatno, neobavezno iskustvo. |
The Cross Formula je poslednji krik evolucije hidden object igara Big Fish Gamesa – podseća na mystoliku avanturu, s tom razlikom što su zagonetke ipak lakše. Druga bitna distinkcija ogleda se u tome što ne možete da se pomerate, već samo prelazite iz scene u scenu. Međutim, ne može se reći ni da je The Cross Formula previše laka avantura, pogotovu u kasnijim fazama igre. Zapravo, verovatno bi bila prilično teška da sve zagonetke nisu već viđene u sličnim ostvarenjima, što može biti dealbreaker. U skladu s tim je i prepoznatljiva priča, koja ne valja, ali smo to shvatili tek na polovini igre. Do tada smo uglavnom uživali u atmosferi koja nas je podsećala na voljene TV serije. Ako igru posmatrate isključivo kroz prizmu zagonetki, onda ćete verovatno zaključiti da je vredna igranja samo ako nemate ništa pametnije „na lageru”. Zagonetke su uglavnom „logičke”, mada ima i prilično lakih inventarskih primeraka. Ako ste, poput autora ovih redova, sucker za naučnu fantastiku i teorije zavere, onda The Cross Formula za vas može da bude prijatno, neobavezno iskustvo. Negde do polovine priča stvarno izgleda obećavajuće – deluje vam kao da autori lepo pripremaju pozornicu za klimaks, jer polako i relativno uverljivo dolazite do novih tragova koji bacaju svetlo na vaš identitet. Zašto smo se do te polovine lepo zabavljali? Objašnjenje je pomalo apstraktno – igranje The Cross Formule je poput pušenja lule ispred kamina, u kolibi in the middle of nowhere, uz nežne zvuke gitare. Zavaljeni u fotelju, pratite (do tada) fino ispričanu priču lišenu nasilja, psovanja itd. i rešavate zagonetke koje su vam poput starih prijatelja... No, iako je prvi deo zapleta stvarno dobar, likovi su tokom cele igre izrazito neuverljivi, a njihovi postupci nisu nimalo logični. Pored toga, imamo utisak kao da su autori samo razmišljali o tome kako da tragovi budu što zanimljiviji, ali ne i o tome kako da ih uklope u radnju. Ostali smo pomalo razočarani kada smo na kraju shvatili da radnja, doslovno, nema smisla... Aleksandar ĐURIĆ | | |
