Svi ponekad poželimo da budemo zlikovci, makar na trenutak. Ne zato što smo zli po prirodi, već zato što je nepoštovanje različitih socijalnih normi linija manjeg otpora. Lakše je sebično kršiti pravila nego povinovati im se. Upravo zato su igre koje nam dozvoljavaju da se ovako ponašamo oduvek bile predmet obožavanja. Kružoku koji sačinjavaju uglavnom dobri RPG naslovi i bilo šta sa nalepnicom GTA na čelu probao je da se pridruži i švedski Overkill Software igrom Payday: The Heist.

Reč je o simulatoru oružanih pljački, prvenstveno namenjenom kooperativnom igranju. Premisa je jednostavna i dobro poznata – neko bi rekao i previše. Na papiru, Payday se ponaša kao Left 4 Dead, s tim što ovde vodimo pljačkaše, a s druge strane nišana ne nalaze se zombiji već sile reda i zakona.

Igračima su na raspolaganju šest različitih scenarija, koji nisu povezani ni u kakvu narativnu celinu. Pljačke će antijunaci ove priče izvesti hladni kao špricer, bez trunke emocije, bez duhovitih opaski, bez ikakvog izlišnog razgovora. Osim tokom brifinga na početku svake „misije”, njihove glasove ćete moći da čujete još samo onda kada budu zapomagali, ležeći u lokvi sopstvene krvi. Potpuno odsustvo bilo kakve koherentne radnje i uspostvaljanja odnosa među likovima možda neće svima predstavljati problem, ali svakako je falinka.

Prosečna akcija izgleda ovako: „četiri jahača” ulaze u objekat; ako je dan, isprva se prave da imaju valjan razlog da budu tu, dok se noću jednostavno šunjaju. Prvi korak se uvek svodi na čeprkanje po terminalima ili rukovanje alatom. Već tada obično dođe do uzbune, te moraju da se obračunaju sa obezbeđenjem, a potom i prvim talasom policije. Dok čekaju da terminal/bušilica/cirkular obavi svoje, odbijaju još pokoji nalet plavih. Nešto obavezno kreće po zlu, te je neophodno posetiti pozicioniranu alatku i resetovati je. Kada magična spravica obavi svoje, lopovi kreću ka sefu, uzvraćajući paljbu. Kada se konačno dokopaju novca, moraju da pobegnu. Put kojim su došli ne dolazi u obzir, te obično eksplozivom prave novi. Od trenutka kada je podignuta uzbuna pa do završetka pljačke, protivnici dolaze u velikim grupama, sa svega pola minuta pauze između talasa. Kada se prvi pohod završi masakrom neslućenih razmera, umire i poslednja nada da je Payday išta više od pukog napucavanja.

Prvi problem sa mehanikom vezan je za upotrebu spravica i komuniciranje sa okolinom. Nezavisno od toga da li je reč o hakovanju, sečenju, bušenju, postavljanju eksploziva ili termita, pakovanju novca u torbe, podizanju palih saboraca, držanju talaca pod kontrolom, dozivanja u pomoć – sve radnje koje nisu vezane za borbu izvode se pritiskom na jedan isti taster. Polovina svake misije može sažeto da se opiše kao „pritisni ’F’„. Ne postoje nikakve začkoljice vezane za pojedinačne radnje niti mini-igre koje će učiniti da njihov ishod barem donekle zavisi od veštine igrača.

Sledeći problem je dotično napucavanje. Iako je neuporedivo više ispunjavajuće od svega ostalog, ipak je drljavo i trapavo izvedeno. Neosporno je da postoji razlika između modela oružja koji su dostupni. Kategorije kao što su trzaj, brzina, domet, kalibar i preciznost variraju od jedne do druge pucaljke. Međutim, neprestano imamo osećaj da likovi plivaju kroz motorno ulje, bez obzira na podešavanje osetljivosti miša. Akcija je troma, nezahvalna i ponekad neizdrživo naporna. Igra nije izazovna zbog svoje težine, već zbog traljave i nepromišljene mehanike.

Payday je prvenstveno namenjen kooperativnom igranju, ali moguće je i solirati. Postoji mogućnost prepuštanja upravljanja saigračima AI-u za slučaj da vam internet veza zakaže ili da ste jednostavno antisocijalni. Nažalost, AI je užasno napisan, te su botovi korisni samo onda kada treba da se rešeta približno u smeru protivnika. Nisu sposobni da obavljaju većinu „pritisni ’F’„ radnji, te je solo igra vrlo neuravnotežena, pošto jedini živi igrač mora da trčka okolo i pritiska prekidače, puni torbe plenom i slično.

Muka sa kooperativnim igranjem je ista kao i kod svake manje popularne igre. Saigrače na Internetu nije lako pronaći, pa je često nemoguće igrati se ako niste unapred ugovorili partiju. Čak i onda kada uspete da ludom srećom nabasate na nekoga, velika je verovatnoća da će jedan od saboraca biti sušta suprotnost timskom igraču. Možda vam je poznat onaj osećaj valjanja po podu u bolovima, dok momak koji čuči u zaklonu svega nekoliko koraka dalje kategorički odbija da vam pomogne da se pridignete.

Nije baš sve čemer. Pljačkanjem se stiče ugled, koji omogućava napredovanje otključavanjem novog oružja i opreme. Linija napredovanja veoma je razgranata, te je lako u potpunosti prilagoditi lika omiljenom stilu igranja. Moguće je uzimati taoce, koji kasnije mogu da posluže za trampu ako nekog od igrača uhvati policija.

Ideja je zvučala sveže i novo te smo očekivali da budemo savremeni Buč i Kid. Umesto toga, dobili smo igru ispod proseka. Doduše, ima svojih čari ako se igra sa dobrom ekipom.

Pavle ĐORĐEVIĆ