PRIMENA<>
062011<><>

Potraga za vanzemaljskim životom

Izgleda da nismo sami

„Nije razumno pomisliti da se u velikom polju krije samo jedan klas pšenice, a u beskrajnom univerzumu samo jedan živi svet”

Izjava iz podnaslova pripisuje se Metrodorusu sa Kiosa, filozofu koji je još u četvrtom veku pre nove ere posmatranjem zvezda i zdravorazumskim razmišljanjem došao do pretpostavke u koju danas veruje većina naučnika. Dva milenijuma kasnije, sudeći prema rečima astronoma, čovečanstvo je sposobno da posmatra parčence Univerzuma čiju monotoniju razbija nekoliko stotina trilijardi zvezda (1023). Zamislite da samo jedan procenat tih nebeskih tela u blizini ima planete, a da, opet, samo jedan procenat tih planeta ima uslove za nastanak života. Zatim zamislite da samo jedan odsto te „male grupe” zaista i razvije višećelijski život. To bi značilo da u svemiru postoji nekoliko stotina bilijardi (1017) planeta sa vanzemaljskim životom. Trenutno bi nas zanimalo da nađemo samo jednu...

Differentia Specifica života

Život na Zemlji toliko je raznovrstan da ga je teško klasifikovati ili definisati. Mi vidimo samo mali procenat ukupne biomase naše planete. Bakterije i jednoćelijski mikroorganizmi ovde su mnogo duže nego sve životinjske i biljne vrste koje sada znamo. Mnogi se naučnici u potrazi za vanzemaljcima najpre okreću istraživanju ovakvih organizama, jer da bismo tražili život bilo gde najpre moramo da znamo šta on sve može da bude.

U naučnoj zajednici postoji konsenzus da se život bazira na jedinstvenim svojstvima ugljenika. Veličina atoma ugljenika i svojstva njegovih elektrona stvaraju uslove za nastanak veza sa drugim elementima, iz čega nastaju organski molekuli. Dakle, svi „graditeljski elementi” života počivaju na ugljeniku. Međutim, bez obzira na to što od te bazične hemije sve počinje, raznovrsnost života i njegova žilavost zaista su neverovatni.

Naime, mnogi mikroorganizmi imaju metabolizam koji je u potpunosti različit od klasičnog tipa života. Na primer, postoje organizmi koji koriste energetski potencijal metana, sumpornih jedinjenja, mangana ili gvožđa. Takvi organizmi sposobni su da prežive u uslovima kakve je lakše pronaći u svemiru i na drugim planetama nego na Zemlji. Reč je o ekstremofilima, organizmima koji mogu da opstanu na temperaturama višim od 100 stepeni Celzijusa ili da žive u uslovima 1000 puta povećane radijacije u odnosu na onu koju smatramo normalnom.

Dakle, život na Zemlji opstaje na neverovatnim lokacijama, u neverovatnim uslovima. Imajući u vidu beskrajnost svemira i sve moguće varijacije svih mogućih uslova koje on krije, te činjenicu da inteligentan život na našoj planeti (i kroz njenu istoriju) predstavlja samo neznatan dodatak raznovrsne „organske čorbe”, jasno je zašto je sve više u fokusu naučnika potraga za jednostavnim oblicima života u Univerzumu.

Vanzemaljci na Zemlji

Imajući u vidu sve činjenice, neki vanzemaljce traže upravo na Zemlji. Pobornici panspermije, teorije po kojoj se život prenosi svemirom pomoću nebeskih tela kao što su meteoridi i asteroidi, imaju još mnogo toga da objasne, ali mnogi njihovi argumenti danas dobijaju sve više smisla. Oni su potkrepljeni otkrićima koja su još pod lupom naučne zajednice.

Reč je o pronalascima tragova života u materijalu koji je došao iz svemira. Prvi takav slučaj, koji je inače još bez naučnog konsenzusa, odnosi se na meteor sa Marsa, na kojem su 1996. godine nađeni tragovi „nanobakterija”. Reč je o mikroskopskim strukturama koje još nisu ušle u klasifikaciju života jer su po veličini manje od granice koja se smatra potrebnom da bi nešto bilo živo.

Još značajniji bili su nalazi italijanskih, britanskih i indijskih naučnika koji su 2001. godine, u odvojenim istraživanjima, objavili da veruju da su otkrili tragove vanzemaljskog života kako u stratosferi tako i u vidu bakterija na meteoritima, koje su po genetskim svojstvima sasvim drugačije od svega na Zemlji. Nažalost, imajući u vidu neverovatnu kompleksnost problematike, u obzir mora da se uzme i preterana želja nekih naučnika da dokažu da nismo sami, što svakako može da ima uticaja na njihovu objektivnost. Zato se dešava da neki rezultati istraživanja izađu u javnost pre neophodne provere, kao što je to bio slučaj sa nedavnim „otkrićem” života baziranog na arsenu od strane američke svemirske agencije, koje nije naišlo na potvrdu naučne zajednice.

Slušaju li radio?

Dok neki raspravljaju o tome da li su bakterije u nekom kamenu iz svemira bile njegovi slepi putnici kroz galaksiju ili su ga nastanile nakon ateriranja, drugi vanzemaljski život traže tamo gore. Svakako najpoznatiji projekat traženja vanzemaljskog života, i to ne bilo kakvog već inteligentnog, jeste SETI (www.sk.rs/2001/05/skin02.html). Ta inicijativa, nažalost, nije urodila plodom, a nastala je 1984. godine. Uvek je bila na meti onih koji su tražili način da uštede novac u budžetu, a od aprila ove godine projekat je „u hibernaciji”, sa neizvesnom budućnošću.

 
Danas je srce ovog projekta ogromni radio-teleskop, čiji tanjir ima prečnik veći od 100 metara. Ova ogromna „satelitska antena” teška je oko 7000 tona i sposobna je da snimi gigabajt podataka u sekundi. Sem moćne računarske infrastrukture u sedištu organizacije, podatke obrađuje milion kompjutera isto tolikog broja korisnika koji su deo mreže SETI@home. Godišnji troškovi za ovaj projekat su toliki da je njegova budućnost pod znakom pitanja – na održavanje radio-antene godišnje odlazi više od milion i po dolara, dok je još milion potreban za pokrivanje svih ostalih troškova. Na sreću, SETI preduzima korake da nastavi projekat skupljanjem donacija.

Sa promenama vezanim za finansiranje dolazi i drugačiji koncept. Dok se ranije nastojalo da se obuhvati što veći broj planeta, ključni ljudi SETI-ja danas predlažu novi pristup. Trenutno se radio-teleskop ove organizacije fokusira na svega 86 planeta koje su najrealniji kandidati za postojanje života. One su odabrane iz grupe sačinjene od 1235 „egzoplaneta” koje su otkrivene poslednjih godina. Konkretne planete odabrane su jer ispunjavaju najveći broj uslova neophodnih za razvoj inteligentnog života, što znači da su najsličnije Zemlji. Na primer, temperatura tih svetova je između 0 i 100 stepeni Celzijusa.

Dakle, SETI zasniva svoja istraživanja na pretpostavci da ljudi nisu jedina bića sposobna da ostave svoj tehnološki otisak u svemiru. Još je Tesla spekulisao o tome da je kontakt sa vanzemaljcima moguć putem radio-talasa. Ukoliko bi uslovi na nekoj planeti bili nalik našim, evolutivni razvoj mogao bi da ima sličan pravac. Upotreba tehnologije svakako bi uslovila nastanak traga koji bismo mi mogli da zabeležimo. SETI je ranije pretraživao više planeta, ambicije su bile veće, a metafora da se traži igla u plastu sena bila je na mestu. Sada je seno postalo veće, a igla manja.

Druge Zemlje

Najlogičniji prvi korak u potrazi za životom van naše planete ogleda se u identifikaciji nebeskih tela koja su najsličnija Zemlji. Ljudi ne mogu da znaju koliko život može da bude raznovrstan i u kakvim sve uslovima može da postoji. Zato je u beskraju svemira jedino moguće tražiti život koji je sličan našem. Do početka 2011. godine Nasin teleskop „Kepler” identifikovao je 1202 planete u 965 zvezdanih sistema. Šezdeset i osam otkrivenih svetova bilo je veličine Zemlje, a njih 288 imao je do 10 puta veći obim.

NASA veruje da u galaksiji mogu da postoje milioni svetova nalik Zemlji. Život je našu planetu izmenio do mere da je to vidljivo iz svemira. Kada je 1990. godine u cilju istraživanja Jupitera lansiran „Galileo”, NASA ga je iskoristila i za nalaženje tragova da na Zemlji ima života, što je bio svojevrstan dokaz koncepta da su ovakva daljinska istraživanja moguća, jedino što je situacija sve teža sa svakom svetlosnom godinom udaljenosti...

Naime, čak i specifična vrsta odsjaja svetlosnih zraka od planete može da otkrije prisustvo vode. Za nekoliko milijardi godina, koliko ima života na Zemlji, hemijska svojstva atmosfere, kopna i vode znatno su se promenila. O vizuelnim posledicama tih promena ne moramo ni trošiti reči. Današnja tehnologija omogućava da se na osnovu odbijene svetlosti matične zvezde mnogo toga zaključi o nekom dalekom svetu.

Još više će se znati kada NASA lansira svemirski teleskop „Džejms Veb”, što bi trebalo da se dogodi 2014. ili 2015. godine. Misija tog teleskopa veoma je važna i prevazilazi potragu za vanzemaljskim životom. Teleskop bi trebalo da pomogne u rešavanju misterije ranog univerzuma i velikog praska, ali i da pruži odgovore na pitanja evolucije galaksija, formiranja zvezdanih sistema i slično. Za astrobiologe je važno to što će „Džejms Veb” tražiti i tragove kiseonika, vode, ozona i metana u atmosferi dalekih svetova. Ovaj svemirski teleskop biće sposoban da detektuje odsjaj svetlosti na dalekim okeanima drugih planeta, ukoliko ih bude našao.

Ni suviše toplo ni suviše hladno

Zemlja je na idealnoj lokaciji u Sunčevom sistemu. Solarna radijacija od 90 petavata na godišnjem nivou taman je dovoljna da pruži energiju za fotosintezu – nije ni prejaka ni preslaba. Da je Zemlja izvan tzv. „naseljive zone”, čija granica počinje malo iza Venere a završava se ispred Marsa, voda ili ne bi nastala ili bi isparila. Isto važi i za mnoštvo drugih faktora.

Kada naučnici traže život na drugim svetovima, oni obraćaju pažnju na poziciju planete. Raspon naseljive zone i njena udaljenost od zvezde zavise od intenziteta svetlosti, radijacije i drugih faktora.

NASA je poslednjih godina identifikovala nekoliko planeta za koje veruje da podržavaju život. Jasno otkriće vode, povoljne temperature i pogodnih atmosferskih uslova može se desiti u narednih deset godina, i to zahvaljujući svemirskom teleskopu „Džejms Veb”, a za neke bi to bio dovoljan dokaz – ako postoje uslovi, nema razloga da nema i evolucije. Ako ima evolucije, to će se videti „iz aviona”.

Naime, svaki živi organizam menja svoju okolinu. Dovoljno je samo pogledati izgled naše planete. Međutim, ako vanzemaljski oblici života opstaju u okeanima sumporne kiseline ili žive u nekim sličnim uslovima i menjaju svoju okolinu, mi bismo te promene teško uočili i ne bismo mogli da ih pripišemo pravom uzroku. Upravo tu leži „kvaka” sa kojom su astrobiolozi suočeni.

Kritičari metoda koje se sada koriste ukazuju na to da život možda može da postoji u svemirskoj prašini, na kometama, na ledenim planetama daleko od zvezda, ali oni ne nude alternativu, jer je takve oblike života današnjom tehnologijom praktično nemoguće uočiti. Zato je trenutno najpovoljnije rešenje sužavanje pretrage u okvirima trenutnog znanja, ali uz otvorenost za nova saznanja.

• • •

Milioni dolara godišnje troše se na potragu za vanzemaljskim životom, ali se ne troši dovoljno. Nauka ima svoje granice – ona verovatno nikada neće učiniti čoveka besmrtnim, neće dati sigurne odgovore o poreklu Univerzuma i nastanku života. Ona čak neće ni spasti svet. Ipak, postoji realna, a opet veoma mala šansa da nauka otkrije život na drugim planetama.

Postoji još nešto što nauka ne može da dokaže – da smo sami u Univerzumu. A kada bi dokazala, to otkriće bi možda bilo strašnije od svih...

Ivan VESIĆ

 
 AKTUELNOSTI
EuroDIG: Erika Mann
IT High School, Beograd

 TRŽIŠTE
Noviteti iz Intela

 PRIMENA
Potraga za vanzemaljskim životom
Šta mislite o ovom tekstu?

 NA LICU MESTA
Vip izazov 3 – proglašenje pobednika
Sony Ericsson Xperia prezentacija
Microsoft Windows 7 Slate prezentacija
Microsoft Imagine Cup – lokalno finale kategorije Software Design
Samsung Smart TV prezentacija
nVidia prezentacija
Ostali događaji, ukratko

 SITNA CREVCA
LCD paneli

Potraga za novom Zemljom
Naučnici na raspolaganju imaju nekoliko metoda za otkrivanje planeta izvan našeg sistema. Najpoznatija tehnika podseća na nečiji „ulazak u kadar”. Kada planeta, obilazeći oko svoje zvezde, zakloni deo zvezdane svetlosti posmatraču na Zemlji, postaje vidljiva kao crna mrlja. Ova metoda toliko je napredovala da je tako moguće utvrditi veličinu planete i druge karakteristike. Najlakše je ustanoviti koliko je planeti potrebno za punu revoluciju oko zvezde – dovoljno je sačekati da se ponovo pojavi.
Nove planete otkrivaju se i zahvaljujući distorziji kontinuuma vreme-prostor zbog njihove velike mase, kao i na osnovu promena talasne dužini svetlosti izazvane gravitacionim povlačenjem. Na taj način je 1995. godine uočena prva planeta van Sunčevog sistema. Do danas je ovom metodom otkriveno više od 400 novih svetova. Sve češće se nove planete pronalaze i direktnim pogledom putem sve moćnijih teleskopa. Trenutno je moguće uočiti svetove koji su veliki bar koliko i Jupiter, ali se u godinama koje dolaze očekuju veliki pomaci.

Plava tačkica

„Naša planeta je usamljena mrlja u ogromnoj, sveobuhvatnoj kosmičkoj tami. U našoj zabačenosti – u svom tom prostranstvu – nema nikakve naznake da će nam odnekud stići pomoć da se spasemo od samih sebe. To ostaje na nama samima. Rečeno je da astronomija čini ljude poniznim, a ja bih dodao da izgrađuje karakter. Po mom mišljenju, verovatno nema bolje demonstracije ludosti čovekove uobraženosti od slike iz daljine našeg sićušnog sveta. Po meni, to podvlači našu obavezu da se ljubaznije i saosećajnije odnosimo jedni prema drugima i da čuvamo i negujemo tu bledu plavu tačkicu – jedini dom koji smo ikad upoznali.”
(Karl Segan, 1934–1996)
Home / Novi brojArhiva • Opšte temeInternetTest driveTest runPD kutakCeDetekaWWW vodič • Svet igara
Svet kompjutera Copyright © 1984-2018. Politika a.d. • RedakcijaKontaktSaradnjaOglasiPretplata • Help • English
SKWeb 3.22
Opšte teme
Internet
Test Drive
Test Run
PD kutak
CeDeteka
WWW vodič
Svet igara



Naslovna stranaPrethodni brojeviOpšte informacijeKontaktOglašavanjePomoćInfo in English

Svet kompjutera