The Witcher 2: Assassins of Kings

Nakon što ih je verovatno i same iznenadio veliki uspeh njihovog akcionog FRP prvenca, autori iz poljskog CD Project RED-a krenuli su u studiozno pripremanje nastavka koji će biti dostojan svog slavnog prethodnika. Nepune četiri godine kasnije, The Witcher 2 konačno je pred nama.

Početak dvojke neposredno je povezan sa odjavnom animacijom s kraja prve igre. Nakon što je osujetio misterioznog ubicu u pokušaju, Geralt se dobrovoljno javlja u službu kralja Foltesa na poziciji ličnog telohranitelja, tokom kraljevske opsade obližnje baronije La Valet. Da ne bismo u startu spojlovali bitan segment priče, dovoljno je reći da će se, nakon trodelnog prologa u vidu Geraltovih flešbekova, naš junak upustiti u odgonetanje misterioznih motiva grupe kraljoubica koja želi pod zemlju da pošalje svakog nesretnika sa krunom na glavi, naročito zato što će se ispostaviti da neki od njih i sami pripadaju kasti witchera.

Stiče se utisak da su simpatični autori proveli nebrojene dane i noći proučavajući šta je to toliko valjalo u prvoj igri, istovremeno kibicujući određene elemente na drugim stranama koji su im delovali interesantno. Rezultat je igra koja nije nužno bolja ili gora od originala, već drugačija i podjednako zanimljiva, uz pojedine izraženo stelarne kvalitete. Ovog puta sve deluje nekako brže i dinamičnije, kao i više linearno i usmereno iskustvo, uz otvoreno koketiranje sa nekim klasičnim konzolaškim „fičersima” (pre svega u vidu dve vrste quicktime sekvenci). Dodatak tome su i mogućnost skakanja, penjanja ili spuštanja na predefinisanim mestima, kotrljanje tokom borbi, kao i vremenska ograničenja za odgovore tokom pojedinih dijaloga. To će verovatno izazvati mnogo mrštenja kod nekih hard core „pisijaša”.

Napredovanje i budženje lika vrši se kroz četiri skale različite kompleksnosti (početni training; swordsmanship – za budženje borbenih karakteristika; alchemy – za spravljanje preparata i bombi; magick – za unapređivanje signova), uz investiranje univerzalnih talona (veštine se dodatno mogu apgrejdovati svojim naprednijim varijantama, koje često donose i dodatne bonuse). Velika novina je i nemogućnost konzumiranja napitaka slobodno u toku bitke (sada to radite meditacijom pre borbe, sa jasno iskazanom skalom trovanja koje ćete trpeti ako ispijete veće količine tečnosti odjednom), dok je najveće izmene doživeo borbeni model. Nema više vezivanja razornih kombo napada pravovremenim kliktanjem, već se šibanje sa protivnicima odvija u slobodnom režimu, sa pažljivim napadima u pravom trenutku kako se ne bi desilo da krenete u sekvencu nakon koje ćete naleteti pravo na protivnički čelik, kandže ili nešto treće. Velika zamerka ovde se odnosi na slabe odzive komandi, naročito onda kada želite da izbegnete ili blokirate protivničke udarce, jer će se često dešavati da Geralt ostane u stojećem stavu iako ste uredno stisnuli odgovarajući taster dok ste završavali borbene piruete. S druge strane, dobra stvar vezana za protivnike tiče se njihovog različitog tipa i stepena opremljenosti, što znači da ćete, na primer, vitezove koji nose štit teže upokojiti frontalnim udarcima, dok će za tvrdokornije neprijatelje veću efikasnost imati jači udarci (desni taster miša). Generalni utisak je da je borba sada, čak i na normal nivou, znatno teža i izazovnija nego pre, što će vas terati na dodatno taktiziranje i upotrebu svih raspoloživih sredstava (bombe, napici, zamke, razna maziva za oštrice i nezaobilazni signovi kao ekvivalent džedajskim moćima).

Dok se Aurora engine baškari u zasluženoj penziji, vredni Poljaci su zasukali rukave sve do ramena i svetu video igara podarili jedan od svakako najleših grafičkih „motora” – RED Engine. Teško je reći da li više oduševljava veran fantasy dizajn tvrđava, sela, močvara, šuma, hramova i pećina, sjajno dočaran osećaj prostornosti i dubine sa bogatim pejzažima koji se gube u daljini, sporadični specijalni efekti (presijavanje metalnih površina, npr.), ultradetaljno modelovani i animirani likovi, ili predivan i živopisni kolorit u kojem se sve ovo kupa. Nažalost, to očekivano iziskuje nemilosrdni danak u vidu konfiguracije koju ćete prineti na žrtveni oltar pred The Witchera 2. Na nekoj višoj srednjoj klasi sve će raditi solidno (uz konstataciju da je igra nezdravo gladna RAM memorije), uz isključivanje naprednijih grafičkih opcija. Na odgovarajuće jakoj mašini koja će sve svariti na ultra podešavanjima, The Witcher 2 jednostavno nema premca po pitanju grafičkih kvaliteta, terajući i Crysis igre da nervozno gledaju u stranu i osećaju se nelagodno.

Osim relativno problematičnog borbenog sistema, najveća zamerka tiče se relativno kratkog trajanja igre (tri poglavlja plus prolog). S druge strane, poznajući predanost i dokazani odnos prema legijama fanova, rekli bismo da je lopta u dvorištu CD Projecta i da nećemo dugo čekati na nju. Lavina najavljenih (besplatnih) DLC-ova već se polako pokreće, a u budućnosti nas očekuju i expansion packovi, kao i moguće specijalno izdanje po uzoru na prvu igru.

Aleksandar DINIĆ