Mnogi čitaoci primećuju da je broj opisanih igara u rubrici Test Play osetno manji nego pre pet i više godina. Dok neki to vide kao konačan trijumf konzola nad personalnim računarima, drugi ističu nezadrživ razvoj digitalne distribucije i ogroman procvat nezavisnih (indie) ostvarenja kao ključne činioce u diktiranju trendova na igračkom tržištu. Prosto, budući da plodove svoga rada i znoja prodaju isključivo preko Interneta, proizvođačima igara više nisu potrebne basnoslovne sume novca za njihovu izradu, a često ni izdavači za distribuciju i prodaju, pa se samim tim ni finansijski neuspeh više ne odražava na to tako negativno kao ranije. Stoga, ovih dana sve više i više viđamo raznorazne „igrice” kojima je zajedničko to što nisu vezane surovim lancima kapitalizma, kao i to što su uobličene iz čiste ljubavi prema toj vrsti umetnosti. Međutim, u ovoj idili ljudi često zaboravljaju da su takvi naslovi skovani u radionicama neiskusnih timova i da im neretko nedostaje određeni quality assurance iskusnih korporativnih vukova. Upravo takav naslov je The UnderGarden, mala igra izdata pod velikom zastavom Atarija, koja je, nažalost, dobrano skrenula sa kvalitativne staze koju su već utabale slične puzzle zanimacije, čime je dokazala da manjak kreativnog uplitanja vrhovnih „sivih odela” nije nužno dobra stvar.

Glavni problem sa igračkom mehanikom The UnderGardena leži pre svega u činjenici da je ona previše prosta i monotona, što je čini (a sa ovim će se složiti svako ko od igre traži zabavan i iole smislen gameplay) dozlaboga dosadnom. Igrač preuzima komandu nad nekom vrstom plavog morskog nazovimajmuna čiji je cilj da, sakupljajući polen sadržan u okruglim zelenim „tvorevinama”, oživi učmalu floru svoje podvodne bašte i donese život tamo gde ga ranije nije bilo. Ovaj zadatak je, s igračkog stanovišta, krajnje besmislen zbog toga što se uspešno završava pukim prelaskom preko usnule vegetacije. Ponekad je, međutim, prolaz kroz koji morate proći blokiran, pa je potrebno pokupiti posebnu vrstu cveta, koji ćete ispustiti (ili zadržati, u slučaju „morske lampe”) pored prepreke. I to je sve. Nema nikakvog izazova koji će čoveka makar nakratko naterati da stavi prst na čelo, nema nikakve zagonetke koja se rešava duže od petnaestak sekundi... Primera radi, najteža glavolomka s kojom ćete se susresti jeste ona koja od igrača zahteva da ubaci eksplozivnu bobicu u nalet morske struje kako bi ga ona odvukla do stene koju valja razbiti. Do kraja igre nema praktično nikakvog unapređenja na ovom polju, a još kad tome dodamo da se ona završava za svega dva do tri sata aktivnog igranja...

S obzirom na to da ovakve igre često kombinuju mozganje sa akcijom, nije ni čudo što je takav slučaj i sa The UnderGardenom. Da toga nema, igra bi se bukvalno pretvorila u interaktivni screensaver, ali ni ovako situacija nije mnogo bolja: arkadne deonice su, kao i one umnije, dosadno lake i neraznovrsne, a svode se na prosto izbegavanje svetlećih bobica, čijim dodirom majmun gubi prekopotreban polen. Čak iako se to desi, sva je prilika da ćete moći da prođete pored smetala bez dragocenog praha, a da ga zatim pokupite na drugoj strani i da svoja putešestvija nastavite bez osvrtanja preko ramena. Ponekad se, doduše, desi da vam put prepreči jeguljasta plava masa. Tada treba pronaći način da se ona zaobiđe, što nakratko razbija monotoniju, ali takve konfrontacije zaista se retko sreću, pa ovo nije veliki plus.

Sve ovo može se, barem u teoriji, opravdati specifičnom vrstom igre koju su njeni autori imali na umu. Naime, za razliku od skupih AAA ostvarenja čije su reklamne kampanje obično krcate dinamitnim izjavama, autori The UnderGardena rešili su da svoje čedo prodaju kao svojevrsnu zen igru koja će, opet u teoriji, odmoriti igrača i dozvoliti mu da predahne od problema stvarnog sveta. To na prvi pogled i ne zvuči toliko loše – poznato je da postoje ljudi koji gledaju slike žive prirode da bi se opustili, kao i oni (Amerikanci) koji slušaju zvuke okeana neposredno pre nego što utonu u san. U stvarnosti je to ipak drugačije.

Da li igra na čoveka deluje opuštujuće, to ne možemo sa sigurnošću utvrditi budući da smo u testiranje ušli već opušteni. However, činjenica je da ovo ostvarenje odlikuje blago psihodelična atmosfera nastala kao posledica tajanstveno mirne muzike skopčane s melanholičnim podvodnim predelima u kojima preovladavaju nijanse plave i ljubičaste. Zbog toga su oni (kao i sam način igranja) isuviše istovetni i repetitivni, pa igraču svo to silno plavetnilo vrlo brzo dođe preko glave. Neko će reći: „Pa dobro, more je plavo, ne može sad tu da se izmišlja topla voda”, a mi ćemo samo odmahnuti u pravcu sjajne Akvarije (SK 03/08). Kad se sve uzme i sabere, dolazi se do zaključka da će malo ko radi ove igre dići pogled sa novog CoD-a ili isključiti plejer na kojem se vrti „Deep Forest”. Ostaje nejasno zašto autori igre, kad su već hteli da postignu umirujući efekat, nisu oslikali veselu i sunčanu „šumsku avanturu” umesto ove tmurne podvodne.

Potencijalna slamka spasa, a to je priča, ovde bukvalno ne postoji ni u tragovima, zbog čega će The UnderGarden ostati zacementiran na nižem nivou u odnosu na slične naslove poput nedavnog P. B. Winterbottoma. To bi eventualno moglo da se dopadne žestokim pobornicima istraživanja (onima koji u RPG-ovima sakupljaju sve što nije zakucano za zemlju), kao i deci mlađoj od četiri godine, ali će i njima verovatno biti zabavnije (ako ne i višestruko korisnije) da se uhvate u koštac sa srodnim žanrom „tražilica”. Ostali sasvim sigurno mogu da nađu bolju zanimaciju od besmislenog gledanja (da ne kažemo buljenja) u monitor.

Aleksandar ĐURIĆ