Kada s jedne strane imamo klasično, ali i prilično bizarno literarno remek-delo Luisa Kerola iz 1865. godine „Alisa u zemlji čuda”, a s druge neobičnog i ekscentričnog režisera kakav je Tim Barton, pravo je čudo da smo tek nedavno dobili i njihov filmski brak, sa savremenim vizuelnim efektima i blago poremećenom pričom koja se samo ovlaš oslanja na original. Bez mnogo iznenađenja kada je Disney u pitanju, paralelno sa izlaskom filma poklopilo se i izdanje video igre za sve aktuelne igračke platforme današnjice.

Igra prati priču filma o odrasloj Alisi, koja prateći Belog zeca ponovo dospeva u Zemlju čuda, gde će se na test staviti njen pravi identitet, a sve to radi „fajta” sa zlom Kraljicom srce i njenom armijom karata. Paradoksalno, u igri ćete voditi ekipu u kojoj će se nalaziti i Alisa, ali isključivo kao pasivni lik koji ćete braniti od (oklopljenih) karata ili ćete smišljati načine kako da je sprovedete od početka do kraja nivoa. Igru započinjete kao zekan MekTaviš, a ubrzo će vam se pridružiti i mišica Malimkun, strašljivi zec Takeri, Ludi šeširdžija i harizmatični, iskeženi mačak sa osmehom od uveta do uveta. Glavni (i uspeli) element gameplaya leži u konstantnom prebacivanju između likova i kombinovanju njihovih specijalnih sposobnosti, kako prilikom preleženja nivoa i rešavanja jednostavnih terenskih prepreka tako i tokom borbi (sa progresivno opasnijim vojnicima-kartama i sporadičnim bossovima). MekTaviš je majstor za manipulaciju vremenom i njegove „specijalke” vezane su za to (usporavanje ili zamrzavanje u vremenu objekata i likova koji se suviše brzo kreću); mišica Malimkun je superagilni borac kojeg ni sami nećete stizati da vidite na ekranu; Takeri vadi, čupa, spušta i baca objekte telekinezom; Ludog šeširdžiju pre svega ćete koristiti na predefinisanim mestima gde je potrebno „iskriviti realnost” i na neki (maštovit) način otvoriti put za dalje, a mačak je specijalista za sve zahvate i operacije koji zahtevaju nevidljivost.

Pored borbe i rešavanja problema, vreme ćete provoditi u skupljanju svetlećih orbova, koje zatim koristite kao valutu za kupovinu specijalnih poteza na stolovima sa postavljenom šahovskom garniturom. Nažalost, dotične sakupljačke aktivnosti pate od prevelike repetativnosti, čemu u prilog idu i generičan dizajn suviše sličnih nivoa (bez obzira na njihovu vizuelnu raskošnost i vatromete boja) i kamera koja se loše pozicionira i koju ćete stalno morati da korigujete. Mali dašak svežine u ovakvom konceptu predstavlja gomila različitih achievementa čije će kompletiranje biti nagrađeno galerijom sinematika iz igre i raznoraznim zanimljivim concept artovima, što je, uz pomenuto kombinovanje sposobnosti između likova, glavni razlog za nastavak igranja.

Aleksandar DINIĆ