Nepisano je pravilo – kada se odličan film ili serija pretoče u formu igre, dobija se proizvod koji nepogrešivo uspeva da razočara sve zainteresovane. Ljubitelji originalnog ostvarenja bivaju razočarani prekrajanjem događaja, preskakanjem bitnih detalja i nemogućnošću igre da istinski dočara atmosferu, dok su neupućeni igrači zbunjeni konfuznom pričom čiji smisao ne mogu da dokuče.

Ipak, slovenski razvojni tim Zootfly hrabro je odlučio da se oproba u tome bazirajući svoje delo na prvoj (i ubedljivo najboljoj) sezoni TV serije „Prison Break”, koja je fascinirala veliki broj gledalaca. Ipak, i pored sveg truda i uspeha serije, konačan ishod je jasan – Prison Break: The Conspiracy je mučno iskustvo pogodno jedino za najveće obožavaoce originala.

Igrač se nalazi u koži Toma Pakstona, agenta misteriozne Kompanije, koji je poslat u zatvor Fox River sa zadatkom da prati ponašanje jednog određenog zatvorenika. U pitanju je, naravno, Majkl Skofild, koji je u zatvor stigao pod sumnjivim okolnostima, tik pre izvršenja smrtne kazne nad njegovim bratom Linkolnom, osuđenim za ubistvo brata potpredsednice SAD. Zadatak igrača je da se pobrine da Linkoln svakako završi na električnoj stolici kao što je Kompanija i planirala. Tokom igre ćete prisustvovati verno prenesenim scenama iz serije, prikupljati informacije o planu za bekstvo koji počinje da se odmotava pred vašim očima i prosleđivati sve informacije nadređenima, razotkrivajući pritom zaveru koja se nadvija i nad vas preteći da vam odnese život.

Iako se ova premisa o paralelnoj priči, koja se nije pominjala u seriji, čini interesantnom, njena postavka u već predodređene okvire događaja ne ostavlja mnogo nade za zabavu kakvu bi igrači očekivali. Dolazićete u kontakt sa svim bitnim likovima iz serije, ali pritom ostajati bez ikakve mogućnosti da izmenite tok događaja. Igračima nije ponuđen ni privid izbora tokom igre, što se ogleda u nedostatku bilo kakvog biranja tabora kojem želite da pripadate ili uticaja na tok razgovora sa drugim likovima. Tako vaš lik samo čeka da ga NPC-ovi pošalju na neki, obično kurirski zadatak. Većinu igre provodite verući se po krovovima i šunjajući se tik ispred nosa stražara (temeljno sramoteći američki kazneni sistem), a sve to kako biste udovoljili nekom od likova čija vam je pomoć potrebna.

Da biste dobavili neki od željenih predmeta potrebno je da stignete na mesta gde kao zatvorenik ne biste smeli biti. Zbog toga ćete dosta vremena u igri provesti navikavajući se na veoma rudimentaran sistem šunjanja. Tako ćete biti bezbedni skrivajući se iza kutije iako je pola vašeg tela u vidnom polju stražara ili skakućući iz zaklona u zaklon bez bojazni da će vas obližnji čuvar primetiti. Tokom šunjanja na raspolaganju ćete imati nekoliko trikova: gašenje svetala čupanjem osigurača iz kutije, menjanje stanice na radiju i sakrivanje u ormarima, odnosno ispod kola. Krajnji cilj je zaobići priglupe stražare ili ih naterati na to da se pomere sa svoje pozicije.

Ipak, nećete sve vreme provesti u stealth modu. Prison Break: The Conspiracy uključuje i povremeno zamahivanje pesnicama, uglavnom prema drugim zatvorenicima, kako biste ih ubedili vam se sklone sa puta. Nažalost, borba sadrži svega tri poteza – običan udarac, snažan (i spor) superudarac i blok. Svoje borbene sposobnosti možete trenirati udarajući u boksersku vreću ili dižući tegove, ali se svo poboljšanje odnosi isključivo na štetu koju uzrokujete. Pored toga, prilikom sukoba sa više neprijatelja tući ćete se samo sa jednim od njih, dok ostali uljudno stoje i čekaju svoj red. S obzirom na nedostatak bilo kakvih kombo udaraca ili posebnih pokreta ili oružja, sukobi će veoma brzo postati repetitivni, pa je pravo čudo da je razvojni tim odlučio da u igru uključi i versus mod za dva igrača. Još jedan način da iskoristite svoje pesnice jeste učestvovanje u ilegalnim borbama. Tu možete da zaradite pare, ali kako se zelembaći mogu koristiti isključivo za tetoviranje, za tu aktivnost nećete imati mnogo motivacije.

Između borbenih i šunjalačkih deonica sledi pokoja skriptovana sekvenca, za čije prelaženje treba pritisnuti pravi taster u pravom trenutku. Zbog loše implementacije, koja je pravljena u saradnji sa vrhunskim psiholozima na polju obmanjivanja ljudi, bićete primorani na to da svaku sekvencu ponovite nekoliko puta dok ne naučite šta tačno treba da uradite da biste nastavili igru.

Pored svih nabrojanih nedostataka, najveće kritike ipak se odnose na dizajn nivoa, koji uvek ostavlja samo jedan jedini, jasno definisan put kojim treba da stignete do cilja, zajedno sa upečatljivo ofarbanim mestima za koja možete da se uhvatite tokom penjanja i zgodno postavljenim mestima za skrivanje kada naiđe patrola. Da stvari budu još gore, mnoge deonice prelazićete tokom igre i po nekoliko puta, što doprinosi sveopštoj monotoniji. Jedini trenuci u igri koji izazivaju interesovanje jesu susreti sa zaključanim vratima, kada morate da obavite precizne radnje dok vam se stražar neumitno približava.

S grafičkog stanovišta, igra je solidno urađena i optimizovana, verno dočarava zatvorsko okruženje i likove iz serije. Glasovna gluma pomalo zaostaje i često joj nedostaje uverljivost, dok su kontrole očigledno nasleđene sa konzole, i to bez većih prilagođavanja.

Sve u svemu, ova igra ispunjava sva negativna očekivanja vezana za proces njene izrade prema popularnoj TV seriji. Ako ništa drugo, barem uspeva da se provuče bez većeg prekrajanja priče postavljene u televizijskom ostvarenju. Nažalost, pri tom ne otkriva ništa novo o akterima serije ili njihovim ličnim motivacijama. Možda je najbolje da je preskočite, pošto može samo da ukalja lepo sećanje na izvorno ostvarenje.

Marko POPOVIĆ