Zemekisove inovacije uz Dikensov klasik

Čak i da nam nije podario mnoge zabavne filmove, Roberta Zemekisa morali bismo da poštujemo zbog njegove upornosti. Proslavljeni režiser nastavlja sa razvojem tehnologija za pravljenje kompjuterski animiranih 3D filmova potpomognutih motion captureom. Najnovije poglavlje u ovoj sada već sedam godina dugoj sagi jeste „Božićna priča” Čarlsa Dikensa. Ovaj klasik obrađen je već na desetine puta: za vreme božćnih praznika stara tvrdica Ebenizer Skrudž vidi utvaru svog pokojnog poslovnog partnera koji u zagrobnom životu ispašta za svoja nedela. Tokom božićne večeri Skrudža će posetiti tri duha koji će mu ukazati na neke stvari iz prošlosti i sadašnjosti na koje je možda zaboravio, kao i na njegovu mračnu budućnost ukoliko se ne promeni.

Iako je priča poznata, ono što bi trebalo da privuče masu filmofila ovom naslovu jeste kombinacija neviđene vizuelne raskoši i apsolutno impresivne gumačke postave. Predvođeni Džimom Kerijem, tu su još i Geri Oldman, Bob Hoskins, Keri Elvs, Robin Rajt Pen i Kolin Firt. Glumci zaista čine osnovu ovakvih Zemekisovih projekata, jer pored toga što svako od njih daje glasove za do četiri lika, pojedini od njih (kao, recimo, Džim Keri) odglumili su i pokrete za čak sedam likova, među kojima su sam Skrudž i sva tri duha. Zahvaljujući ovoj mogućnosti da koristi pokrete jedne osobe za više likova, Zemekis je imao relativno malu glumačku postavu za film sa stotinama likova. Tako je samo četrnaest plesača odigralo sve pokrete za komplikovane plesne sekvence sa desetinama likova (istina, samo njihov motion capture trajao je više od četiri nedelje). Šestoro dece uzrasta od sedam do sedamnaest godina odigralo je dvadeset i četiri dečje uloge u filmu, a najekstremniji slučaj bio je Geri Oldman. Slavni britanski glumac je, sem odraslih likova Džejkoba Marlija i Boba Krečita, odigrao i ulogu Krečitovog sina Malog Tima (kome je glas pozajmio Rajan Očoa). Oldman je svaki pokret bolesnog dečaka igrao bar dva puta. Sve scene u kojima se pojavljuje Mali Tim napravljene su specijalnim kanalom kroz koji se Oldman kretao da bi mu glava bila na visini desetogodišnjeg dečaka. Ipak, da bi kretanje Malog Tima bilo verno Oldman je nakon toga odigrao sve Timove pokrete još jednom, ovog puta bez prepreka za motion capture kamere.

Koliko je Zemekisova tehnologija napredovala u odnosu na „Beowulfa” od pre dve godine možemo da pogledamo u bioskopima, a zatim da sa nestrpljenjem čekamo njegov sledeći korak napred.

Dragan KOSOVAC