Privatnost na Internetu (4)

Država ili građani, pitanje je sad

Fundamentalni imperativ zaštite države, samim tim i građana, predstavlja neverovatno kompleksno pitanje kada je reč o Evropskoj uniji. Naime, EU je odavno prestala da bude samo skup država okupljenih u cilju olakšane trgovinske razmene. Glavni cilj nekadašnje Evropske ekonomske zajednice postao je kamen temeljac moćne superdržave – zajedničko tržište zahtevalo je saradnju na mnogim drugim nivoima, tj. usaglašavanje brojnih tehničkih i idejnih elemenata između članica kako bi sistem funkcionisao. Imajući u vidu skorašnje promene u političkoj strukturi Unije (izbor predsednika EU), možemo govoriti o velikom napretku u sinhronizaciji brojnih „državnih komponenti”, ali to ne znači da veliko evropsko bure nema svojih pukotina.

Jedan od većih problema u usaglašavanju svakako je pitanje bezbednosti. Veliki broj službi i njenih podataka „kojih ne bi trebalo da bude”, urođena tajnovitost i nepoverenje prema drugim državama članicama, čuvanje „keca u rukavu” i slični problemi, vezani i za psihu i paranoičnu strukturu ličnosti čelnih ljudi u sigurnosnom biznisu, ali i za brojne konfliktne interese, mogu činiti prepreku u sinhronizaciji sigurnosnog elementa. Nova internet era, koju karakteriše nezaustavljiva plima informacija, stavlja i Uniju, ali i pojedinačne vlade na test. Bolna tačka zvana balans između sigurnosti i privatnosti, o čemu smo već pisali, najviše je pogođena u Ujedinjenom kraljevstvu, i to toliko da Evropska komisija više ne može da ćuti.

Izgleda da ima nade za privatnost građana i da pojam transparentnosti nije samo mrtvo slovo u EU. Dokaz je pravna akcija koju je pokrenula Evropska komesarka za informacije Vivijen Reding protiv ministara engleske vlade zbog neetičke primene behavioral targeting tehnologije od strane British Telecoma. Evropska komisija zauzela je čvrst stav po tom pitanju, što je za svaku pohvalu, a mnogi visoki zvaničnici iz UK mogu se uskoro naći pred sudom. Naravno, ovde postoji i politički motiv – lekcija zbog pokušaja desinhronizacije. Kako god, UK je prekršio Direktivu EU o E-privacy i Direktivu o zaštiti podataka EU, a oba dokumenta su veoma rigorozna kada je zaštita individualnih podataka u pitanju i svakako su primer za druge države kao što je, recimo, SAD, gde stvari nisu nimalo transparentne. Imajući u vidu orvelovske ekscese rodne zemlje ovog pisca, Evropska komisija trebalo bi i češće da šalje Engleze „u ćošak”.

Međutim, ima i drugih kojima je pojam privatnosti i osnovnih prava rastegljiva stvar. Naime, Sarkozi (poznat po tuš-kabini od više stotina hiljada dolara, trošku budžeta EU za predsedavanje, u kojoj se do danas još nije okupao, i postavljanju sina, nesvršenog studenta, na važnu privrednu funkciju) uspeo je sizifovskom upornošću da izdejstvuje donošenje čuvenog „three strike” zakona po kom korisnici koji nakon dva upozorenja nastave sa narušavanjem intelektualnih prava gube mogućnost pristupa Internetu na godinu dana, tj. ukida im se osnovno ljudsko pravo definisano od strane Unije u kojoj je Francuska prestižan član. Inače, 2008. godine Evropski parlament doneo je tzv. Telekom paket, set regulativa koji informaciono, tj. telekomunikaciono tržište EU čini jednim. Akt koji nas ovde zanima jeste onaj koji izričito kaže da se ukidanje pristupa Internetu pojedincu može ostvariti samo sudskom odlukom. Ovo je akt koji mnogi žele da ignorišu.

Vratimo se na temu bezbednosti, iako je nju nemoguće odvojiti od teme privatnosti i ljudskih prava. Naime, bezbednosnu politiku EU definisala je Grupa ličnosti (Group of Personailities – GoP), skup stručnjaka pod mandatom Evropskog saveta. GoP je panel savršeno svestan kompleksnosti pitanja bezbednosti i važnosti etičke upotrebe modernih tehnologija. Pitanje bezbednosti toliko je važno da FP7 (cordis.europa.eu/fp7/), program EU koji objedinjuje pod istim krovom brojna vitalna naučna istraživanja, ima posebnu tematsku celinu posvećenu ovoj problematici. Sedmogodišnji budžet za razvoj bezbednosnih tehnologija iznosi 1,4 milijardi evra. Ključna pitanja ovog programa nisu samo tehničke prirode (jačanje infrastrukturalne sigurnosti, crisis management, nadzor granica, sinhronizacija članica), već se dosta resursa troši i na nalaženje rešenja za „kompleksni odnos između bezbednosti i društva”. Trud koji ulažu stručnjaci ovog programa, ali i zvaničnici Unije, pokazuje i volju da se svetinja ljudskih prava sačuva i od željnih očiju vlasti i od drčnih ruku privatne potrošačke industrije. Moraju se uspostaviti jasne granice. Prema direktivi EU, na primer, pristup ili prenos ličnih podataka trećoj strani može biti moguć samo uz jasan pristanak pojedinca.

Sudeći prema sopstvenim izjavama, funkcioneri EU posvećuju mnogo više pažnje uspostavljanju pravog balansa od svojih kolega državnih funkcionera. Dovoljno je navesti jedan primer: Žak Barot, evropski komesar pravde, izjavio je da građani šalju kontradiktorne poruke. „Oni žele da policija brzo i lako pronađe ukradene automobile, ali da privatnost putovanja autom bude sačuvana. Oni žele da zdravstveni podaci budu odmah dostupni svakom lekaru po nesreći, a da inače budu poverljivi. Žele da sigurnost na aerodromima bude efektivna i temeljna, ali uz poštovanje njihove ličnosti”, rekao je Barot. On paradoks u željama objašnjava jednostavno i tačno – građani žele i sigurnost i slobodu. Komesaru je, kao i mnogim drugim stručnjacima i funkcionerima EU, jasno da je to pitanje koje zahteva mnogo istraživanja i rada. Tehnologija evoluira, s njom dolaze novi rizici, a nalaženje rešenja koje će zadovoljiti kriterijume bezbednosti i privatnosti za mnoge predstavlja prioritet. Međutim, na „lokalnijem” nivou kolege gledaju stvari često po principu crno-belo. Na primer, za predsednika Francuske, što se zaključuje iz brojnih izjava, bezbednost je imperativ ispred svih drugih, tj. prioritet kome su podređeni drugi važni principi. Takođe, Toni Bler je samo jedan od brojnih političara visokog profila u UK koji se zalaže za DNK bazu svih građana. Upravo zbog razlika u gledanju na ovaj problem, između aktuelnih političkih konstelacija na nivou Unije i na državnim nivoima (pogotovo Engleske, Nemačke i Francuske), jasno je da je budućnost bezbednosnog elementa nepredvidiva, iako je trenutno stanje, naročito kada se uporedi sa demokratijama van EU, vredno hvale.

Ono što je takođe na visokom nivou jeste svest građana. Kada je otkriveno da Francuska policija drži pod budnim okom različite aktiviste NVO i one koji se pojavljuju na protestima (u bazi ima i trinaestogodišnjaka!), javnost je reagovala na odgovarajući način. Zbog sličnih stvari bilo je demonstracija i u Nemačkoj. Što se EU tiče, njene službe imaju pristup trima velikim bazama: VIS (Visa information system), SIS (Šengenski informacioni sistem, u okviru kog su i pojedinci za kojima su raspisane poternice od strane nacionalnih jurisdikcija) i EURODAC (baza vezana za ilegalne imigrante i one koji traže azil). Zloupotrebu podataka treba da spreči zakon koji izričito ističe da se podaci smeju koristiti samo u svrhe za koje su i sakupljeni. Takođe, zabranjeno je potpuno spajanje ovih baza ili nepotrebna potraga podataka o jednom pojedincu u sve tri baze. Naravno, postoji Data mining softver za upoređivanje i prikaz podataka o jednoj osobi iz tri baze. Projekat HiTS/ISAC stvoren je u cilju postizanja maksimalne efikasnosti, tj. izvlačenja punog potencijala iz pomenutih baza. Njihov softver nalazi korelacije između pojedinaca kako bi stvorio prikaz strukture određene terorističke ili kriminalne grupe. Na uklanjanju opasnosti od zloupotrebe ili neovlašćenog pristupa takođe se radi. EU ima i projekat u okviru FP7 – INEX, koji se bavi etičkim pitanjima vezanim za nove bezbednosne tehnologije u razvoju u okviru FP7 ili van, kao i za tehnologije koje su u upotrebi.

Još jednu nezaobilaznu temu predstavljaju RFID čipovi. Godine 2007. prodato ih je 1,7 milijardi. Svrha čipa je slanje memorisanihi informacija radio putem, primopredajnicima koji ih aktiviraju kada im se čip približi. Uređaj je manji od milimetra i samim tim može biti smešten bilo gde, uključujući i ljudsko telo. Bezbednosni rizik je veoma veliki i Evropska unija ima radnu grupu posvećenu istraživanju sigurnosnih rizika. Kritičari RFID tehnologije ukazuju na to da je ovakav čip moguće čitati sa daljine, bez znanja i pristanka vlasnika čipa, odnosno vlasnika proizvoda u kom se nalazi čip. Ovo je u direktnom konfliktu sa pomenutom direktivom o zaštiti podataka koja kaže da treća strana može pristupiti podacima samo uz jasan pristanak pojedinca. Imajući u vidu to da se čipovi napajaju putem talasa emitovanih od strane primopredajnika koji zauzvrat čita podatke sa čipa, jasno je da je nalaženje funkcionalnog rešenja komplikovano pitanje. Prednosti ove tehnologije posebno se ističu u bezbednosni na aerodromima pri skeniranju ličnih stvari putnika. Upotrebne mogućnosti ove mikroskopske tehnologije jesu brojne, ali su brojoni i sigurnosni rizici.

„Tehnologija sama po sebi ne može da garantuje bezbednost, ali bezbednosti bez tehnologije nema”, zaključak je panela GoP. Tehnologija postoji, ali ono što je mnogo važnije jeste to kako se ona koristi: eksplicitno-autoritarno kao u Kini, distopijanski kao u SAD i UK ili sa pažnjom kao u EU. Niko ne zna šta nosi sutra i strašna je pomisao na to kako bi izgledala neka država sa bezbednosniim tehnologijama Amerike ili EU i ideologijom nalik Hitlerovoj ili Staljinovoj. Ako se Evropa ikada nađe podeljena nekim novim zidom, biće krivi oni koji nisu bili svesni rizika, tj. oni koji su ga žrtvovali zarad bezbednosti. Uprkos izletima UK, EU dokazuje da je moguće održati dvorište sigurnim, a da se ne prati svaka individua.

Ivan VESIĆ