Privatnost na Internetu (3)

Što je zemlja tehnološki naprednija, ljudske slobode su ugroženije

Godina je 2016, mesto zbivanja engleska carina. Porodica Skot vraća se sa letovanja, RFID implantati u njihovim rukama dovoljan su dokaz identiteta. Procedura je glatka i jednostavna, a članovi srećne porodice, zadovoljni „vrlim novim svetom”, s podsmehom gledaju na jednog od saputnika koji je odbio mikročip i još pokazuje prevaziđeni biometrijski pasoš. Svi istomišljenici pomenute osobe etiketirani su kao tehnofobi i conspiracy frikovi, anomalije u inače savršenom, „otvorenom” svetu, u kojem su svi slobodni, iako su žestoko regulisani od strane sistema, ali to je njihov izbor. Dok je obeleženi paranoik meta ismevanja i diskriminacije na aerodromu, srećna porodica svratila je do tržnog centra. Senzori na ulazu su ih prepoznali i reklame na savršeno tankim ekranima korespondiraju sa stvarima koje su Skotovi već kupovali. Veoma je zabavno kupovati dok vam kompjuter govori šta vam treba. Veliki prodajni lanac zna koliko novca ova porodica ima, gde živi, koliko njihovih proizvoda ima i kako im treba pristupiti u cilju povećanja profita. Dok su stigli kući, snimilo ih je više od 20 kamera, a zabeležen je i telefonski poziv komšija da pristave čaj. Poziv je, doduše, samo „pročitao” antiteroristički softver, koji nije zabeležio zabrinjavajuće reči i obrasce u komunikaciji.

Dovoljno je jednom posetiti London ili bar proguglati pojmove „UK” i „privacy” da bi se zaključilo da prethodna pričica nije fikcija, već predviđanje izgledne realnosti. Građani Ujedinjenog kraljevstva su najšpijuraniji ljudi u Evropskoj uniji. Stepen nadzora je toliki da čak i zvaničnici iz Brisela mršte obrve i negativno ocenjuju sve to što se radi na Ostrvu. Zato se mora odati priznanje brojnim piscima iz ove zemlje koji su se bavili temom utopije/distopije jer je, kako izgleda, njena sudbina da postane upravo to.

U prošlom broju pisali smo o tome kako se ove stvari rade u SAD i zaključak je bio da se građani mnogo i ne pitaju. Odlučeno je da ne bude transparentnosti i da svaka priča na ovu temu bude zagušena opravdanjem zvanim 9/11. Nadzor je impersonalan, a postaje ličan tek onda kada se pojavi sumnja. To i jeste, zaista, najbolji model za kupovinu građanskog mira. Međutim, da li je američki pelcer uspeo da se primi na tlu bivše kolonijalne sile?

Kada bilo koja država u kojoj su građani naviknuti na visok stepen sloboda pokuša da uvede mere koje mirišu na totalitarnost, potrebno je legitimno opravdanje. Što se sigurnosnih kamera tiče, opravdanja je i te kako bilo, tako da se građani Engleske na bune zbog megalomanskog pristupa ovoj bezbednosnoj komponenti. Naime, dok UK još nije bila zemlja nalik Orvelovoj Okeaniji, kamera je snimila otmičare male devojčice. Nažalost, dete je ubijeno, ali su zlikovci identifikovani i uhapšeni zahvaljujući snimcima. Danas u Engleskoj postoji jedna kamera na četrnaest ljudi, a ako ste dovoljno pokretni, u jednom danu može vas snimiti 300 kamera. Procena je da CCTV danas broji oko četiri miliona kamera! One su samo plod duboko ukorenjenog orvelovskog sistema. U ovoj kraljevini nadzor nije sigurnosni već strukturalni element društva, jedan od baznih blokova. Nadzorni sistemi ne motre infrastrukturu, oni jesu deo nje. Rad na automatskom prepoznavanju lica svih građana već je u toku, a novi centar u Londonu dovoljno je moćan da procesira dnevno 35 miliona tablica snimljenih saobraćajnim kamerama i poveže registracije sa vlasnicima vozila.

Uprkos svemu, kriminal nije u znatnom opadanju. Paradoksalno, teže ga je uočiti, jer se u potpunosti povukao u tamu. Psiho-socijalne implikacije tolikog nadzora su znatne. Ljudsko ponašanje je programiranije i kada je sam, čovek nije sam. Spontanost i prirodnost nestaju, a svaki pokret postaje proračunat. Vremenom ljudi bivaju ne naviknuti, već prilagođeni. Privatne kompanije u Engleskoj konstantno nadziru svoje radnike, što izaziva stres i osećaj nezdrave konkurencije. Ljudsko ponašanje u radu znatno je modifikovano, a cena se plaća živcima i narušenim duševnim mirom. Ali, šta je sa diskretnijim nadzorom? Holandija i Engleska su dve zemlje u kojima i gradski prevoznici znaju više o putovanjima putnika nego oni sami. Baza je, naravno, državi dostupna „na tacni”. Reč je o Oyster kartama, koje služe i kao karta i kao platežno sredstvo u prevozu, ali podaci o destinacijama ostaju zabeleženi narednih osam nedelja, naravno po uputstvu države.

Kontroverzna tema je i baza DNK podataka. Nekadašnji premijer Toni Bler poznat je po izjavi da bi svi građani trebalo da budu evidentirani u ovoj bazi. I današnja vlada teži ka tom cilju, kao što će i one buduće, ali iako je opravdanje za CCTV nađeno, ovde ono izostaje. Pomenuta baza beleži genetske tragove sedam procenata stanovništva, što je čini najvećom takvom u svetu. Poređenja radi, Vlada SAD u svom registru ima 0,5 odsto stanovništva. Kaže se da je Engleska, od svih demokratija, država sa najmanjim respektom prema ličnim podacima nevinih građana, i nema većih razlika u baratanju osetljivim podacima između, recimo, Kine i nje (usput, Vlada UK uspela je više nego jednom da izgubi podatke). Jedan od dokaza za ovakvu tvrdnju jeste činjenica da u bazu DNK ne ulaze samo prekršioci već i osumnjičeni, te da u njoj ima mnogo nevinih ljudi. Evropski sud za ljudska prava reagovao je na to i naložio brisanje suvišnih podataka, ali kako se radi o instituciji koja je samo politička, jer nema mehanizme prinude, ne očekuje se boljitak na duže staze po ovom pitanju. Engleska vlada jeste spustila loptu, ali je baza DNK i dalje dugoročan cilj, samo se čeka pogodnija politička atmosfera.

Podjednaku buku podigla je i želja engleske vlade za centralizovanom bazom (nalik onoj u SAD), u koju se beleže mejlovi, poruke, pozivi. Javna polemika usporila je proces, a pritisak je doneo pozitivan pomak u kvalitetu podataka koji se čuvaju, tako da je palo obećanje da se sadržaj komunikacije neće čuvati, već samo relacija. Imajući u vidu to da provajderi svakako moraju da čuvaju logove, koji su lako dostupni vlastima, postavlja se pitanje opravdanosti državnog centralizma. Odgovori zvaničnika predstavljaju samo promišljenu pogodnu retoriku baziranu na terorističkim pretnjama i potrebama da se bezbednosne službe prilagode novom vremenu. Nezavisni sigurnosni eksperti, međutim, nisu zadovoljni datim objašnjenjima imajući u vidu to da teroristi ionako vešto nalaze alternativne načine komunikacije, te da je nekad i prost razgovor u romingu dovoljan da se zaobiđu engleski policajci. Inače, 2007. godine bilo je 1381 presretnutih razgovora dnevno. Da li je moguće da u Engleskoj postoji toliki mravinjak terorista? Osim ako obaveštajne službe nisu toliko sposobne da na dnevnoj bazi sprečavaju terorističke napade, ovaj podatak je zastrašujuć.

Što se drugih država tiče, među najvećim oazama privatnosti u EU su Grčka i Danska, kao i nove, manje razvijene članice. Privatnost se najmanje ceni u Nemačkoj, Italiji, a Francuska nije preterano transparentna po tom pitanju, mada je svest o rizicima po privatnost generalno prilično visoka među građanima. Stvari se menjaju u negativnom smeru, naročito zbog jake sprege zabavne industrije i francuskih vlasti (Sarkozija, dakle). Posebnu pažnju izazvao je zakon koji je na silu od strane „harizmatičnog” predsednika uguran u pravosudni sistem zemlje, i koji se kosi sa nedavnim proglasom EU o Internetu kao osnovnom ljudskom pravu. Naime, zakon olakšava invaziju privatnosti i na vrlo jednostavan način (što je zabrinjavajuć i korupciji podložan mehanizam) dopušta zabranu korišćenja Interneta čitavom domaćinstvu zbog ilegalnog downloada jednog korisnika. Naravno, račun se, prema ugovornoj obavezi, i dalje plaća provajderu. Čista suprotnost ovakvoj situaciji jeste novi finski zakon koji kao osnovno ljudsko pravo garantuje svim građanima megabit konekcije kao minimum.

Inače, ovo, a i svako naredno stanje vezano za privatnost na Internetu i privatnost fizičkog sveta u EU rezultat je trenutnog stanja, tj. kompromisa između konstantno zaraćenih strana – kompanija na obe strane fronta, Vlade, NVO sektora, bezbednosnih struktura, političkih partija – i svi vuku rastegnuti kanap. Na jednoj strani je privatnost, druga strana novčića je bezbednost. I jedno i drugo traženo je i cenjeno, a obe vrednosti međusobno su kontradiktorne. Zato Veliki brat mora da bude nevidljiv i zato je teško znati šta radi u senci. Tehnika pruža neverovatnu moć i mač je sa dve oštrice. Na sreću, postoje pozitivni pomaci, tema je delikatna i obazrivo joj se pristupa. Ipak, direktive nisu obavezujuće, pogotovo za jake članice kao što su UK ili Nemačka. Zajednički ustav rešio bi ovakav problem, ali to je druga tema, uz mnogobrojne druge probleme.

U Engleskoj je bilo zloupotreba od strane političara, tako da je antiteroristički zakon korišćen za slučajeve van njegovih ingerencija. Razvoj RFID čipova donosi nove brige, a stručnjaci u EU traže kompromis između zahteva privatnog sektora i zabrinutih NVO. Ostaje činjenica da građani i ne znaju ko i kada nešto saznaje o njima, kako i zbog čega, šta radi s tim informacijama i s kim trguje.

Ivan VESIĆ