U davna, pradavna vremena, kada su igre koje bi dolazile na više od tri diskete izmamljivale uzdahe i ekstatičnu želju da se vidi o čemu se radi u delu koje na hard disku zauzima više od pet megabajta, jedna neobična trilogija zauzimala je specijalno mesto u srcima avanturista. Gobliiins (iz 1991. godine), simpatična logička (i malo manje logična) avantura sa brbljivim goblinima u glavnoj ulozi, gomilom otkačenih nivoa i perfidnih smicalica za rešavanje, bila je delo francuskog ilustratora i autora igara Pjera Žilodea, spiritus movensa, koji je zajedno sa zemljacima iz Coctel Visiona bio zaslužan i za još dva, prepoznatljivo otkačena nastavka (Goblins 2: The Prince Buffoon (1992) i Goblin’s Quest 3 (1993)). Labudova pesma kreativnih Francuza bio je Woodruff and the Schnibble of Azimuth iz 1994. godine, avantura urađena u gotovo identičnom vizuelnom i gameplay stilu kao i starija goblinska braća i igra koja je već tada bila izašla za CD, donoseći mnogo više prepoznatljivo bleskastih pustolovina po jedinici prostora. Od tada se Pjeru Žilodeu gubi svaki trag, a legenda pripoveda da se talentovani Francuz povukao u ilegalu, totalno raznjupan i razočaran smerom kojim je industrija video igara pošla u godinama koje su usledile. Sve do sada.

Ono što Gobliiinsi 4 donose nakon 16 godina, osim novog vizuelnog identiteta (koji je u potpunosti promašen), gotovo se nimalo ne razlikuje od prethodnika, po kom je serijal i postao prepoznatljiv. U skladu s karakterom Gobliiins sage, priča koja se nalazi u pozadini nove igre je trivijalno jednostavna: tri simpatična, otkačena nova goblina (tradicija koja se ponavlja u svakom sledećem nastavku) osnovali su detektivsku agenciju. Misija u kojoj će im igrač pomoći tiče se velike nevolje koja je zadesila kralja Balderona, čije je razigrano psetance Riri netragom nestalo. To je bacilo simpatičnog vladara u očaj & dispair, ali i nabacilo sumnjiv osmeh na lice kraljevom sumnjivom savetniku. Da li je neko oteo Ririja? Da li je kučence samo spakovalo kofere i pobeglo od svakodnevne smarajuće rutine vraćanja bačenih loptica? Da li mu je zlokobni savetnik došao glave ili se iza svega kriju daleko mračniji motivi? To su pitanja su na koji će naša tri luckasta lika pokušati da daju odgovor.

Način igranja ostao je praktično netaknut od poslednje Gobliiins iteracije i sastoji se od prelaženja 16 zasebnih, međusobno nezavisnih ekrana, od kojih svaki sadrži jedan glavni zadatak (uz sijaset manjih) koji treba izvršiti da biste prešli na sledeći. Scene su između sebe labavo povezane pričom i u potpunosti su samostalne (iako će pojedini predmeti ostajati u inventaru za kasnije upotrebe), te na pređeni nivo više nije moguć povratak. Zato se cela stvar može posmatrati i kao rešavanje linearnog niza većih ili manjih logičkih problema lokalnog karaktera. Glavni element rešavanja zagonetki leži u upotrebi specijalnih veština svakog od malenih goblina koje vodite, nakon što ceo tim kompletirate u prva tri nivoa.

Svojevrsni vođa ekipe je Tchoup, koji jedini može da sakuplja, smešta u inventar i koristi predmete koji su rasuti po ekranima; Stucco sa vikinškim šlemom na glavi dežurni je snagator i on pomaže podizanjem i guranjem težih predmeta ili udaranjem/šutiranjem stvari tamo gde je to potrebno, dok je sedobradi Perluis naoružan čarobnim štapom kojim vrši određene magijske radnje (kratka levitacija predmeta, oživljavanje neživih stvari i sl.). Pored toga što je neophodno prokljuviti gde je čiji talenat potreban na ekranu, u pojedinim situacijama je bitna i pravilna sinhronizacija akcije između likova, u skladu sa kratkim vremenskim periodom koji je na raspolaganju (korišćenje žabe ili spuštanje kapije zamka na četvrom nivou, npr.). Većina problema originalno je osmišljena, oni težinski progresivno rastu, ali to nije ništa strašno, ako se pravilno uoče svi predmeti i tragovi na ekranu, jer predstavljaju odličnu gimnastiku za mozak. Doduše, ima nekoliko koski koje vas mogu beznadežno zaglaviti, jer se u većini slučajeva iza rešenja krije uvrnuta logika koja vam neće tako lako pasti na pamet.

Najveća zamerka odnosi se na groznu vizuelnu prezentaciju koju čine neprivlačne, prerenderovane statične scene i kriminalno loše modelovani likovi (iako tu i tamo svojim kerefekama i izrazima lica umeju da izmame osmeh), obe ove stvari tvrdoglavo zaglavljene negde na početak tekuće decenije, kao da napaćenom Pijeru nije ostalo dovoljno živaca da celu stvar odradi u svom prepoznatljivom, stripsko-karikaturnom maniru. Zvučni efekti su se negde razbežali tokom izrade i dozirani su na kašičicu, a, kao i ranije, simpatični, nerazgovetni glasići i kikotanja likova ostaju zaštitni znak serijala. Ono gde novi Gobliiinsi apsolutno blistaju jeste fantastična muzika, koja će vas na svakom novom nivou častiti nekim novim, neobičnim, originalnim i otkačenim kompozicijama, kao i njihovim prezentacijama (ponekad će sasvim nestasti, da bi se posle nekog vremena neopaženo prišunjala i ponovo počela da teče, efektno se namećući kao glavni generator pozitivne atmosfere). Muzika, zajedno sa Braidom, vodi mrtvu trku za najbolji soundtrack u igrama ove godine.

Iako na prvi pogled deluje kao inferiorno ostvarenje za kojim se većina igrača neće ni osvrnuti, Gobliiinsi 4 ipak uspevaju da se nametnu kao sjajna zabava, koja predstavlja fin miks simpatičnih likova i dobro osmišljenih glavolomki. To je efektno izdiže iznad nekoliko drugih franšiza koje su dobile svoje „rezurektovane” nastavke posle mnogo godina (da, Sajmone čarobnjače i Leri Laferu u zadnjoj klupi, na vas dvojicu se to odnosi). Uz obaveznu grafiku nalik na crtani film i poliranje nekih manjih sitnica u sledećem nastavku, Gobliiinsi 4 i te kako zaslužuju da ih ogreje sunce.

Aleksandar DINIĆ