Godine prolaze, pedigre se razvodnjava, ali situacija nipošto nije alarmantna. Bar zasad. franšiza F.E.A.R. podseća na persijsku mačku koja posle serijske oplodnje sa nasumičnim mužjacima polako gubi genetski potencijal. Posle kapitalističke peripetije sa Warner Brothersom, koji ju je otkupio od kurte i murte i vratio zakonitom vlasniku (Monolithu), koji je potpuno ignorisao expansion packove za prvu igru i razvoju dvojke pristupio sa tačke završetka originala, situacija je manje konfuzna nego ranije, ali nipošto nije zadovoljavajuća. F.E.A.R. 2: Project Origin neštedmice se trudi da jednim potezom ubije dve suviše krupne i nekompatibilne muve: podseti igračke mase na staru slavu i revitalizuje planetarni interes za F.E.A.R., kao i da tu istu masu dodatno povuče za nos servirajući joj besramni cliffhanger, koji će ih naterati da drhte u anticipiranju F.E.A.R. 3. Za postizanje oba cilja potrebno je imati vanserijski proizvod, što F.E.A.R. 2 jednostavno nije: kompetentan, tehnički solidan shooter pun žanrovskih klišea nema dovoljno paprike za izazivanje „vau” efekta.

Hajde da krenemo od kraja, shall we? F.E.A.R. 2, igra koju bi vredelo pohvaliti zbog odgovora na seriju pitanja postavljenih u Kecu, završava se na toliko glup i bezobrazan način da duševna blagodat prethodnih revelacija totalno bledi pred sramnim koncem kampanje koja se do poslednje sekunde činila finalnom. Guess what, Alma je i dalje slobodna i razuzdana, sudbina protagoniste je misterija, F.E.A.R. 3 se smeška u lice iz nekog ćoška u dalekoj budućnosti... Suština dešavanja u igri nije inicijalno pojašnjena kroz nekakav „previosly on...”, tako da će igrač koji se prvi put susreće na nekim F.E.A.R. naslovom biti u totalnom mraku od početka do kraja igre. Loš potez prema početnicima, kombinovan sa bezobrazlukom prema fanovima, jeste serija poteza koji su jednostavno pogrešni. Ako kojim slučajem pratite „Lost”, koji vas neverovatno nervira, ali ga gledate iz kombinacije inata, navike i neutažene radoznalosti, F.E.A.R. 2 će vam izlučiti istu hemikaliju u neurokorteks. Izraubovana namiguša, koja misli da je i dalje fatalni temptress, baca vam s prozora slinave maramice koje vi kupite i njušite iz God knows kog razloga... To je F.E.A.R. 2, igra koju ćete preorati u jednom dahu, što zbog stare slave, što zbog pitanja koja vas kopkaju; igra koja je trebalo da završi priču i stavi tačku iza serije upitnika, ali čiji su autori umesto toga rešili da joj nepotrebnim uskličnicima produže život još najmanje jednim nastavkom.

Ali, ako gore navedene faktore ostavimo po strani i igru sagledamo iz puke tehničke perspektive, sivi oblaci će se naprasno razići, otkrivajući pejzaž jedne sasvim solidne pucačke igre, koja sa mehaničke strane funkcioniše gotovo bez greške. Odlične audio-vizuelne karakteristike, kombinovane sa glatkim i razumno hardverski zahtevnim engineom tvore zanatski pošteno odrađenu celinu, čiji je jedini pravi nedostatak predvidiv dizajn nivoa i borbenih skriptova u okviru njih. Za razliku od prvog F.E.A.R.-a, u Dvojci nema nikakve revolucije niti hrabrih eksperimenata na ovom polju. Ne možemo reći da je borbeni sadržaj recikliran, ali ne možemo reći ni da je nešto posebno svež... Naprosto, iznenađenja, a ni realnog straha/suspensa nema ni od korova. Kada vas igra baci u gigantsku prostoriju punu objekata i mrtvih uglova, znaćete da vam sledi skript borba sa određenim brojem protivnika; kada aktivirate prekidač za otvaranje prolaza/podizanje rampe ili neki sličan „mid level switch”, bićete sigurni da će vas nešto spopasti iz mraka... Autori igre malo su previše igrali na sigurno: ovo neće zasmetati igraču koji je tek zaronio u svet pucačina iz prvog lica, ali nekome ko je odavno video sve zalogaj neće sastati u grlu. Obećanje autora da će dizajn igre prevazići kancelarijski sindrom samo je delimično ispunjeno, ali se gro akcije i istraživanja i dalje bazira na probijanju kroz usko definisane enterijere koji su sada, istini za volju, šarolikiji, raznovrsniji i grafički neuporedivo dopadljiviji. On-foot pucačka akcija u igri na nekoliko mesta je ispresecana dvama osvežavajućim momentima: makljaža u power armoru i statične „turelne” sekvence u dobroj meri razbijaju predvidivi puls igre. Osveženja na polju protivnika takođe su dobrodošla, a od pridošlica vredi izdvojiti nekakvog „zombi rezurektora”, moba koji podiže leševe i baca ih u borbu protiv jadnog od vas. Nekoliko novih primeraka naoružanja neće vas posebno raspametiti, ali će vam Hammerhead (lanser titanijumskih šiljaka) nabaciti setni osmeh na lice, evocirajući uspomene iz davnih Quake dana.

F.E.A.R. 2 je konfekcijska igra, koja u ključnom momentu za (potencijalnu) revitalizaciju franšize kreće linijom manjeg otpora, odbacujući kuražno eksperimentisanje originala zarad predvidive funkcionalnosti, koja sa puke tehničke strane ne može biti ocenjena loše, ali koja nema potencijal za išta više od toga.

Miodrag KUZMANOVIĆ