Do pre samo godinu dana na našim računarima mogli smo igrati samo dve igre koje su s pravom pripadale žanru simulacija vožnji. Otkako je Simbin izbacio igru GTR (SK 2/2006), nastala je prava pometnja u svetu simulacija vožnji. Ubrzo je svetlost dana ugledalo još nekoliko kvalitetnih simulacija vožnji te su se pojavili klanovi koji su pridavali značaj određenoj simulaciji. Simbinu jednostavno moramo skinuti kapu jer dok on nije izbacio GTR na tržište, nismo imali nijednu „pravu” simulaciju vožnje. Kada kažemo pravu simulaciju, ne mislimo na one koje ne podrazumevaju zaglavljivanje tastera za gas i samo skretanje levo-desno uz odbijanje od zidove, već ne simulacije gde na naše rezultate ne utiče samo to koliko dobro vozimo već i koliko poznajemo podešavanje automobila, taktiku sa zaustavljanjima u pit stopu, izbor guma, čuvanje motora automobila...

Sve je to nama prvi priuštio Simbin čiji proizvodi iz verzije u verziju bivaju sve bolji i bolji. Race – The WTCC Game je samo jedna vožnja u nizu čija je najveća mana to što će od prosečnih igrača začas napraviti ovisnike. No, nećemo odmah na početku da krenemo sa manama. Pozabavićemo se malo kvalitetima same igre. Nije mala stvar to što se u igri nalazi solidna količina kompletno liceniranih automobila s kojima se može takmičiti u WTCC šampionatu (World Touring Car Championship). Sve u svemu, Simbin se potrudio da nam obezbedi doživljaj kakav imaju i pravi vozači, i to ne samo po pitanju dobre simulacije, već i po pitanju šampionata i automobila koje voze (vozimo). Kada je u pitanju WTCC šampionat, u ponudi je šest različitih brendova automobila: Alfa Romeo, BMW, Chevrolet, SEAT, Honda i Peugeot. Izvan WTCC šampionata možemo sesti za volane BMW M3-ke i Alfe 75 iz 1987. godine, kao i za volan najnovijeg modela automobila Mini One. U ponudi se nalazi deset različitih staza među kojima su i opštepoznata Monza i Magny-Cours. Ne samo što prilikom trkanja možemo da odaberemo omiljeni automobil već možemo i da izaberemo vozača. Među njima se nalaze imena svih asova iz WTCC šampionata među kojima je i bivši vozač Formule 1 Alex Zanardi.

Ako se okrenemo igri kao simulaciji vožnje, primetićemo da su programeri uveli neke novine koje mogu izazvati podeljena mišljenja među ljubiteljima ovih igara. Upravljanje automobilom je za nijansu lakše (ali daleko od toga da je lako); posebno je lakše kada su u pitanju kontre koje se koriste prilikom proklizavanja. Malo ćemo se lakše izvući iz kritičnih situacija, ali ćemo opet prilikom gubitka prianjanja (kontakta sa tlom) pri velikim brzinama u krivini bivati izbačeni iz koloseka odnosno okrenuti na pogrešnu stranu. Na motor se mora paziti u svakom pogledu. Nema slučajnog prebacivanja u manju brzinu ili odabira malog hladnjaka u podešavanju automobila, a zatim jurcanja nekoliko krugova uzastopno. Sve je realno odrađeno: mali hladnjak za kvalifikacije, a veliki za trku, inače se suočavamo s plamenom ispod haube. Staze su izvanredno modelirane i prate dizajn današnjice, to jest najnovije promene. Zvuk je, kao i svaki put do sada kod Simbinovih igara, izvanredan. Svaki automobil verno prenosi zvukove koje možemo čuti kod pravih trkačkih automobila. Na kvalitet ove igre mnogo je uticalo to što na njenom razvoju nisu radili samo programeri i nekoliko ljudi iz trkačkog sveta, već je okupljena mnogo veća ekipa „sa strane” koja je davala svoje predloge i time učestvovala u razvoju igre.

AI protivničkih vozača je nažalost malo zakazao u ovoj igri. Izgleda da se vratio simptom koji smo imali u igri GTR. Tokom trke stiče se osećaj da neki od njih voze sa zavezanim očima, da ne kažemo da spavaju za volanom. Često će se dogoditi da vas malo „poguraju” u krivini, čak i da vas totalno odnesu van staze ukoliko ste, ne daj bože, ranije ili malo jače zakočili. Kao da ne pokušavaju da skrenu desno ili levo kako bi vas izbegli. A taman smo se ponadali dobrom AI-ju za buduće igre igrajući GTR 2. Grafički gledano, igra je dobra. Automobili i staze su izvanredno urađeni, ali su zato neki specijalni efekti loši. Za primer ćemo uzeti vatru koja se pojavljuje prilikom spaljivanja motora automobila. Efekat kapljica kiše koje se lepe za šoferku prilikom vožnje izvanredno je urađen. Međutim, od sada nam se neće samo lepiti kapljice kiše, već i insekti i ostaci guma od drugih automobila, kao i prašina koju povremeno pokupimo na stazi.

Pored WTCC šampionata možemo se okušati u duelima sa sopstvenim vremenima preko moda Time Attack. Njegova osnovna prednost je to što se igrač trka sam protiv sebe. Po završetku prvog kruga igra snima vreme i kretanje automobila te se igrač sledeći put trka sa „duhom” koji u stvari vozi naš najbrže odvozan krug. Zlatno pravilo Hotlapinga je da u svakom trenutku dva točka moraju biti na stazi inače se krug ne računa. Ovo ne znači da je zabranjeno voziti na jednom točku, već nije dozvoljeno izletati van staze i seći je. Možemo se takođe okušati i u duelu za najbrži krug na stazi gde su vremena postavili profesionalni vozači WTCC šampionata.

Pored svih ovih kvaliteta igre, izdvojićemo i nekoliko ne baš naivnih mana. Izgleda da je žurba za izdavanje igre učinila svoje. Ima dosta bagova vezanih za podešavanje kontrola. Nekada se mukom sređene kontrole ne snime ili se događa da se izmene koje su načinjene, pošto je igrač učitao stazu (krenuo da igra), jednostavno ne primene. Tako smo nekad primorani da napustimo igru i da se vratimo do glavnog menija kako bismo imali najnovija podešavanja. Događa se i da igra jednostavno ne učita prethodna podešavanja pa se prilikom ponovnog startovanja sve mora podešavati opet. Srećom, neki patchevi su već izašli, ali izgleda da ne popravljaju ono što smo naveli. Ionako je igra mlada, a mi ćemo morati da se priviknemo na ove mane dok ne izađe novi update. Dotle sledi samo uživanje u još jednom izvanrednom proizvodu firme Simbin.

Bojan NOVAKOVIĆ