Zaista je fascinantno videti kako ogroman ljudski trud može da propadne zbog gluposti. Joint Task Force je igra u koju je uloženo mnogo love i radnih sati, u čiju je reklamu upumpano brdo keša i u koju su polagane velike nade. Igra u kojoj je gotovo sve odrađeno onako kako zapoveda ćef modernog razmaženog potrošača, osim jedne bitne sitnice. Kreacija rogobatnog upravljačkog sistema koji podrazumeva potrebu za zamarajućim mikromenadžmentom programerskom timu je možda oduzela 2% vremena u ukupnom razvojnom procesu, a da su u ovo investirali još nedelju dana, rezultat bi bio potpuno drugačiji. Ovde ne govorimo o problemu koji je utkan u samu srž game designa, već o nečemu što je lako i brzo moglo biti korigovano u potpunosti. Istorijski gledano, real-time strategije koje igraču opraštaju greške na tržištu mnogo bolje prolaze od klonova Desert Rats VS Afrika Korpsa koji kidaju nerve: još od davnih C&C dana, dominantan trend jeste da naslovi koji dozvoljavaju ležeran pristup strategiji na kraju pljuckaju u prste i broje keš uz kez. Najsvežiji primer za to je prošlomesečni megahit Company o Heroes kojem zaista niko ne zamera odsustvo realnosti uzrokovano malim podilaženjem igraču.Joint Task Force spada u moderni, aktuelno politički RTS bezresursnog tipa u kojem stajete na čelo novoformirane vojne jedinice koju finansiraju Ujedinjene nacije i G8 u misiji antiterorističkog angažmana na globalnoj skali. Kampanja za jednog igrača dobija lični pečat kroz prizmu glavnog junaka, majora O’ Connella, mladca sa bogatom spec/black ops istorijom koga ćete voditi u svakoj misiji i događaje reflektovati iz njegove perspektive, kroz dijaloge u misijama i filmove na početku svakog novog poglavlja. Okvirna storija vam se lagano dozira i po dinamici i sižeu nimalo ne odudara od nekog modernog literarnog tehno trilera. Borba protiv warlorda u Somaliji, pobunjenog srpskog generala u Bosni, Talibana u Avganistanu i kolumbijskih narko paravojski prožeta je potragom za ukradenim nuklearkama, borbom za medijsku sliku o „pravednom antiterorističkom pohodu”, jurnjavom za ultraopasnim teroristima iz misteriozne „Marat” organizacije i sličnim crticama. Naša „lokalna” kampanjska celina (koja vam sledi posle Somalije) ima prilično ambivalentan ukus: Arkan Dragović (sic!), „rogue” general regularne srpske vojske, počinje invaziju na Bosnu sa ciljem uništenja kampova za obuku pripadnika „Marata”, ali ta ofanziva u UN biva okarakterisana kao nasilje jer srpske snage „uništavaju teroriste tako što masakriraju nedužne bosanske farmere...”. Srpska vlada, nemoćna da spreči Dragovića zbog straha od puča desno orijentisanih nacionalnih snaga, u pomoć poziva JTF da snage pobunjenika dokrajči na teritoriji Srbije... Ova kompletna kampanjska celina naprosto urla od koncepcije pisane nogom i ponekad će vas zaista naterati da vrištite od smeha (O’Connell: „Does anyone here speak Bosnian?” Ranger: „Don’t look at me commander, i only work here...” itd.), a spelling na saobraćajnim znacima u kojem su autori uspeli da potpuno omaše naziv baš svakog naseljenog mesta (Trobinje, Zanica, Dervente...) dodatno osoljava ovaj urnebes.  |
No, ovo naravno ne predstavlja element ukupne ocene iz prostog razloga što nije relevantno nijednoj blissfuly-unaware zapadnoj mušteriji koja je zaista kupila igru. Gorući problem igre jeste mehanika koja ne oprašta lagani pristup i neumitne greške kojima je svako ko igre igra radi zabave neumitno sklon. S obzirom na to da simulira moderno ratovanje, JTF je igra u kojoj svaki pešadinac koji čuči iza žbuna potencijalno može da vam uništi bilo koje (skupo) oklopno vozilo i da vam raketom obali jurišni helikopter. Komentar iz „Prvih utisaka” o potrebi za konstantnim i agresivnim mikromenadžmentom drastično dobija na snazi sa napretkom kampanje, pogotovo u misijama u kojima dominantnu ulogu nema pešadija, već vozila (određen broj zadataka ima „skučeni” karakter, u njima vodite ograničeni pešadijski odred i tu taj problem nije previše izražen). Iako situaciju u svakom trenutku možete pauzirati, to posle određenog vremena postaje zamorno i narušava glatkoću i puls akcije. Uništene jedinice, na sreću, možete u potpunosti popraviti uz pomoć servisnog vozila ili možete pazariti nove ukoliko u posedu imate aerodrom (O’Connellova sposobnost rekvizicije jedinica na terenu ograničena je na pešadiju, Hummere i izviđački helikopter).Manji problemi igre svode se na loš pathfinding oklopnih jedinica i na strogo skriptovan sistem javnog mnjenja koje ocenjuje način na koji se borite protiv terorista. Novinarske ekipe ne tumaraju nasumično zonama, već su postavljene na tačno određenim mestima (misioni „event” triggeri) gde završavate podmisiju u okviru jednog nivoa. Prosto rečeno, nema nikakve opasnosti da ćete slučajnim ubijanjem civila ili rušenjem imovine narušiti ugled JTF-a i dobiti manje love. Nama se, na primer, u toku kampanje nijednom nije desilo da potkačimo civila bez obzira na obilatu upotrebu artiljerije i bombardovanja naslepo. Joint Task Force je veoma prijatan za oko i uvo. Nadrealno lepa i detaljna grafika i ekvivalentno dobri zvučni efekti s pravom zahtevaju snažan računar za glatko odvijanje cele stvari (igra podržava i Aegia PhysX karte). Licencirani modeli oružja i opreme takođe doprinose utisku autentičnog modernog ratovanja, uobličenog u kampanju koja je, ako izuzmemo srpsku epizodu, uverljiva. Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
