Just Cause počinje na najbolji mogući način – iskakanjem glavnog lika iz aviona. Ovaj bondovski momenat može lako da oduševi, čak i ako ste unapred znali šta vas čeka. Dok specijalni agent Riko Rodrigez ponire ka azurnom moru koje se mreška koji kilometar niže, igra, reklo bi se, bez većeg truda niže prve pozitivne poene kod igrača. Em prizor tropskog arhipelaga koji se u svoj svojoj raskošnoj kvadraturi prostire pred vašim očima pobuđuje poštovanje prema programerima koji su napravili ovako izdašan engine, em suludost vašeg prvog čina budi nadu da ovo možda ipak neće biti samo običan GTA klon. Potencijal koji se nazire iz ovako eksplozivnog početka lagano će se raspršiti tokom sledećih nekoliko sati, kao da su autori sasuli svu kreativnu energiju u neke aspekte igre, a druge ostavili dopola dovršene. Na svaku inovaciju i pokazatelj da se momci nisu plašili da pucaju visoko dolazi po jedan nerazrađen element koji opasno kvari opšti utisak. A malo je falilo da naprave hit.

Izuzimajući vratolomije koje Rodrigez nonšalantno poteže kad god zatreba, Just Cause dosledno prati većinu smernica koje je Grand Theft Auto zacrtao pre toliko godina. Priča je grandiozna koliko i nebitna. Rikov zadatak je da, ne birajući sredstva, zbaci lokalnog diktatora sa vlasti, ali se ovaj veliki cilj lako gubi iz vida u slabo povezanoj procesiji misija. Formula je ionako ista i podrazumeva puno vožnje i puno pucnjave, u svakoj mogućoj permutaciji. Glavna kampanja sadrži preko dvadeset relativno kratkih misija koje se, ako ste posvećeni, lako mogu sažvakati već za nekih šest do osam sati. Zadaci koji imaju direktne veze sa pričom ujedno su i najzanimljiviji – obično je potrebno pripomoći pokretu otpora, eliminisati nekog baju iz vladajućeg establišmenta ili se dodvoriti nekom od lokalnih narko-barona – što spektakularnije to bolje.

Problem je u tome što pored glavne kampanje nema puno toga drugog da se radi (to jest, ima na pretek, ako volite jednolične zadatke od kojih odumiru neuroni). Autori su ubacili desetine praktično istovetnih misija „sa strane” koje bi trebalo igri da produže radni staž. Jeste da vam se zauzvrat u teoriji nudi bolje naoružanje i neka specifična vozila, ali ove beneficije nisu vredne truda. Uostalom, pošto Just Cause nije posebno teška igra, sasvim se lako možete snaći i bez njih. Slična zbrzanost se oseća i kod sakupljačkih misija (s tim što ništa nije skriveno, sve lokacije su već markirane na mapi), kao i kod trkačkih misija. Svega ima, ali kao da je pola stvari ubačeno tek reda radi.

Just Cause se odvija u fiktivnoj banana-republici negde na Karibima, sastavljenoj od nekoliko većih ostrva. Ukupna površina ove tropske konstelacije, koja neprimetno streamuje bez učitavanja, zaslužuje divljenje posle kojeg bi trebalo da usledi ćuška. Svi ti silni kvadratni kilometri većinom odlaze na gustu vegetaciju koja preti da zaguši mahom neasfaltirane puteve. Čemu prostranstvo ako ćete najvećim delom vijugati kroz prašumu koja nema raspoznatljivih karakteristika? Autori su se tu dosetili da ubace ne jedno nego dva dobra rešenja koja pomažu da se izbegne monotonija kilometarskih ekskurzija: preko svog PDA uređaja Rodrigez može bilo gde i bilo kada (pod uslovom da nije usred pucnjave) da pozove teretni helikopter koji će mu za pola minuta doneti prevozno sredstvo. Na ovaj način, ukoliko ostane bez vozila, igrač barem ne mora satima da pešači dok ne stigne do nekakve civilizacije. Ako vam se čak ni to ne radi, možete naručiti ekstrakciju koja vas odmah isporučuje pred prag bilo kojeg dostupnog skrovišta ili lokacije za preuzimanje sledeće misije.

Interakcija sa drugim vozilima sačinjava okosnicu zabave koju Just Cause može da ponudi. Pod ovim ne mislimo na sušti čin vožnje (štaviše, većina vozila je isuviše troma ili pak preosetljiva kod upravljanja). Riko je u duši akrobata koji ne preže od skakanja sa krova na krov kola. Kasnije u igri ćete ovaj čin, ako ste dovoljno vešti, moći da obavite u vazduhu, između dva aviona! Dizajneri su obezbedili dve divne igračke koje ovakve i slične bravure čine mogućim: paraglajder i ispaljivu kuku sa užetom. Rodrigez kuku može da ispali na bilo koje vozilo u pokretu (uključujući i letelice), posle čega se automatski paraglajderom vine u vazduh. Kombinacija kuke, paraglajdera i Rikove sposobnosti da upravlja bilo kojim prevoznim sredstvom na tlu, moru i u vazduhu koje mu dopadne šaka maštovitom igraču dozvoljava da misije rešava na prilično ingeniozne načine. Policijski helikopter vam zagorčava život? Nema problema, samo se prikačite za njega, namotajte uže dok ne dođete do kabine i izbacite pilota.

Na ulicama konstantno vlada blagi haos, mada nije potpuno jasno je li to namerna odluka dizajnera ili slučajan nusprodukt jednostavnih AI rutina. Policija neprestano stupa u oružani sukob sa drugim vozačima, dok oni sami neretko slete sa puta ili se sudaraju bez očiglednog razloga. Stalno nešto oko vas puca, viče ili eksplodira. Ponekad će vas policija pojuriti iz čistog ćefa. Vaši protivnici nemaju nikakvu taktiku za preživljavanje i obično samo stoje na otvorenom ili trče u nasumičnim pravcima. Ukratko rečeno, interakcija i napucavanje sa NPC-ima u Just Cause jednostavno nisu preterano zabavni.

Ni sa prezentacijom nije sve prošlo bez začkoljica. Cut-scene između misija izgledaju blago amaterski, objekti i likovi u igri su prilično ćoškasti, a sam Riko hronično pati od nedovoljnog broja animacija. S druge strane, kilometarski vidici, boje koje pršte na sve strane i bloom nasviran do maksimuma ovom tropskom raju daju određenu živahnost koja se ne može poreći (a i eksplozije odlično izgledaju). Švedskom timu Avalanche Software je ovo prva igra tako da im se može malo progledati kroz prste. Ako je suditi prema nekim jakim idejama koje su nam ovde predstavili, momci imaju talenta. Možda im sledeći put kvalitet konačne obrade dostigne ambicije.

Đorđe NAGULOV