Multimedijalna sinergija, savremeni koncept pomoću kojeg nas holivudska mašinerija mami da ulijemo još neki dolar u njene kase, pored neizbežnog soundtracka, novelizacije i posteljine, danas sve češće podrazumeva i digitalnu preradu filmske fabule. Uz poneki časni izuzetak, interaktivne verzije holivudskih blokbastera zasluženo tavore u nižim kvalitativnim sferama kompjuterskog stvaralaštva. Mada Alexander ne spada u najgore izdanke svoje vrste (ta titula svakako pripada igri Gods & Generals), nastavlja se tradicija mediokritetnih ostvarenja koja se „šlepuju” na račun bombastične licence. Barem će u ovom slučaju igra podeliti tržišnu sudbinu sa celuloidnim originalom.

Nezahvalan posao prerade Stounovog propalog epa poveren je momcima iz ukrajinskog GSC Gameworlda, kojima na prvi pogled ne nedostaje iskustva: oni su tvorci Cossacksa, solidne strategije koja je svojevremeno lako pridobila poklonike i među našim igračima. Alexander igra na istu kartu kao i ostali naslovi Gameworldovog opusa, što znači da su bitke megalomanskih proporcija i dalje u prvom planu. Nasuprot minimalizmu većine modernih strategija, ovaj naslov se čvrsto drži stare maksime „više je bolje”. Teško da će vaša vojska ikad dostići astronomsku cifru od 64.000 vojnika, ali lepo je znati da je to makar teoretski moguće.

Alexander zapravo zadržava većinu dizajnersko-tehnoloških odlika svojih prethodnika, što sa sobom povlači i neka arhaična rešenja (kao što je, na primer, pomalo nezgrapni interfejs). Posle određene tačke, sve ostavlja utisak konceptualnog tapkanja u mestu. Krajnjem rejtingu ne pomažu ni mnogobrojni sitni bagovi i omaške, koji jasno ukazuju na prerano izbacivanje igre radi sinhronizacije s premijerom filma. Da ironija bude veća, ispada da je poistovećivanje s filmom u ovom slučaju igri donelo više štete nego koristi. Ako se izuzme Vangelisova naslovna numera koja se vrti u menijima (i čija pompeznost ubrzo počinje da smeta), kao i nekoliko montaža sa scenama iz filma umetnutih između misija, stiče se utisak da je licenca nakalemljena tek naknadno. Cela igra je komotno mogla da prođe bez ove mršave infuzije holivudskog „šmeka”, koji ionako ne zadire dublje ispod površine.

Kao što se moglo i očekivati, glavnina igre se bavi kratkom, ali briljantnom vojnom karijerom Aleksandra Makedonskog. Njegova kampanja pokriva period od početnih koškanja u komšiluku, tokom kojih je mladi Aleksandar okusio prve pobede, sve do povratka u Vavilon. Podrazumeva se da su sve značajnije bitke (poput one kod Gaugamele) sadržane unutar Aleksandrove kampanje, koja se sastoji od petnaest misija. Po završetku obaveznog dela programa, slede još tri manje kampanje iz ugla Persijanaca, Indijaca i Egipćana, koje je moguće igrati tek kad se pređe glavna kampanja. Ponudu zaokružuje pregršt skriptovanih skirmish misija bez zajedničke narativne niti, kao i nasumični generator terena pogodan za LAN okršaje.

Tipovi scenarija ne prevazilaze okvire standardnog RTS paketa, pa se tako misije ekonomsko-građevinskog satiranja smenjuju s misijama kamernog tipa, obično sa šačicom vojnika koje morate linearno sprovesti kroz celu mapu. Ovde dosta pomažu pristojne pathfinding rutine – budući da je cilj uvek markiran na mini-mapi, dovoljno je mišem kliknuti negde usred Fog of War sivila koje vas okružuje kako bi vaše jedinice samouvereno krenule pravim putem, makar on isprva vodio i u suprotnom smeru. Centralnu atrakciju, ipak, predstavljaju misije u kojima se jednostavno sučeljavaju dve armije od po nekoliko hiljada jedinica. Tada do izražaja dolazi inertnost protivničkog AI-a, koji u najvećem broju slučajeva samo fatalistički čeka napad i trgne se iz letargije tek kada mu vaši katapulti zapucaju po šlemovima.

Mikromenadžment možete baciti kroz prozor čim bitka otpočne. Sav taktički potencijal gubi se u moru šarenih piksela koje nastane u trenutku kada dve vojske stupe u kontakt (od ovog „ameba” sindroma su inače patile sve dosadašnje strategije iz Gameworldove radionice). U najvećem broju slučajeva laso-tehnika rešiće stvar: pošaljete sve jedinice odjednom u boj, sačekate nekoliko minuta da se slegne prašina i potom prebrojite preživele. Ovako posnom taktičkom iskustvu treba dodati i dozu nerviranja zbog lošeg odziva jedinica na vaše komande, pošto brigade ponekad jednostavno odbijaju da izvrše naređenje, ma koliko ih vi kumili.

Engine koji pokreće igru vuče korene još iz Kozaka. Približavanje modernim trendovima ogleda se u novom 3D terenu, ali to ne podrazumeva da je moguća rotacija pogleda, kao ni postepeni zoom. Kamera je fiksirana na određenoj visini i pod određenim uglom koji je jedino moguće drastično odzumirati za potrebe masovnijih bitaka (kada framerate redovno dostiže jednocifrenu vrednost). Sve jedinice su i dalje mutni 2D sprajtovi, pomalo isprane pojave i sa relativno rudimentarnom animacijom. Da ipak ne bude sve crno, opšti vizuelni utisak je poprilično šarolik, sa zasićenim bojama i lepim refleksijama na vodenoj površini. Veće građevine su takođe detaljno nacrtane.

Audio podloga tokom igranja je siromašna, do te mere da se pojedinačni zvukovi koji se čuju tokom okršaja maltene mogu nabrojati na prste jedne ruke. Poseban osvrt zaslužuju glasovni talenti koji su pozajmili glasove glavnim akterima. O glumcima iz samog filma naravno ne može biti ni reči, dok su se njihovi dubleri prilično slabo snašli sa ionako krutim dijalogom. Mora da su Kolin Farel i ekipa bili jako zauzeti.

Đorđe NAGULOV