Igračko novinarstvo je poslednja oaza nezavisnog novinarstva kod nas i to će ostati sve dok neka interesna grupa ne nađe za shodno da se umeša.

Posao igračkog novinara je neuporedivo složeniji od pisanih stavova o filmu, muzici ili hrani. Filmski kritičar treba da investira dva sata u gledanje filma, formira utisak baziran na sadržaju i formi celuloidnog ostvarenja, uporedi ga s drugim filmovima kojih se seća od ranije, stavi misli na papir i naplati ih. Muzičkom kritičaru treba dvostruko manje vremena, osim ako ne piše review duplog albuma... Egzaktni vremenski okvir zvezde restoranskog barometra je potencijalno još manji i zavisi isključivo od toga koliko pregalac brzo žvaće. Ponekad im zaista zavidim.

Da bi čovek formirao stav o nekoj igri i pretočio ga u formu koja je upotrebljiva za štampu, potrebno je da uloži pet do trideset puta više vremena, i to progresivno kumuliranog vremena jer je za donošenje pravilnog vrednosnog suda potrebno iskustvo koje je takođe stečeno dužom investicijom slobodnih sati. Uzmimo za primer neku igru famoznog Biowarea: osoba koja će pisati o Neverwinter Nightsu 2 ispod pojasa će morati da ima kompletirane nastavke Baldurs Gatea, Icewind Dalea, prvi Neverwinter i oba missiona packa za njega. Po mojoj slobodnoj proceni, to je 400-500 sati dungeon crawla, rešavanja banalnih i epskih questova, začinjenog majkom koja krši ruke i preti da će se obesiti i dve devojke koje nisu pristale na zanemarivanje, pobegavši od ludaka koji pilji u ekran... Ovakav iskustveni otklon balansira između kategorija potrebno i neophodno: za dobar analitički tekst o nečemu toliko značajnom za industriju, čovek mora da ima iskustvo o sličnom proizvodu, bez čega bi prikaz bio nedovoljan i potencijalno banalan i bez čega konačan sud o finalnoj igri u nizu ne bi bio potpun. Kolega koji piše o nekom mafijaškom filmu minuli rad može da skucka u tri dana: sva tri „Kuma”, „Good Fellas”, Al Paćino, Robert de Niro, bla-bla... Pogodite koga će u mainstream krugovima smatrati za facu, a koga za jednostavnog majmuna. Pogodite ko od kritičarenja uzima veću lovu.

U našem poslu nema plaćenih tekstova, osim kod pojedinih novinara konkurentskih časopisa koji pišu o hardveru. Pošto u Srbiji niko ne kupuje originale, nijedna distributerska kompanija nema interesa da nas pritiska (ukoliko su uopšte svesne da postojimo). Zaista, igračko novinarstvo je poslednja oaza nezavisnog novinarstva kod nas i to će ostati sve dok neka interesna grupa ne nađe za shodno da se umeša. To je, naravno, izuzetno malo verovatno jer ovakva lektira i stavovi koje indukuje kod naroda ne pogađaju političare, mafijaše ni privrednike.

Pisanje o igrama se radi iz čiste ljubavi, uz minimalni motiv novčane prirode, tek da sami sebe ne smatrate potpuno ludim. U našoj branši nema foliranata: neko ko tu ne pripada bude veoma brzo provaljen and/or ismejan i prinuđen da se mane ćorava posla. Balet ne može da igra onaj ko nije spreman da navuče smešni pripijeni triko i uloži šest sati dnevno u trening. No way, Hose!

Možda bismo mi, kompjuterski novinari, mogli da tražimo pare od države? Zašto nas ne bi finansiralo Ministarstvo kulture? Nekakvi glumci stalno kukaju kako država ne ulaže ništa u glumu, kako se zbog toga sve raspada, kako ne negujemo pozorište, kako oni daju sebe u svoj posao, a od toga ne vide benefit... Koga je uopšte briga za pozorište? Ko ikada ide u pozorište? Srpski kompjuterski novinari imaju neuporedivo veći značaj od ostatka onoga što se u ovoj zemlji naziva kulturom, pa ipak većina od ovoga ne može da živi. U Hrvatskoj je situacija daleko bolja. Onomad sam razgovarao s jednim Purgerom na tu temu, a momak mi je rekao sledeće: „Ćuj, uz krajnje napore možeš si inkasirati tisuću i dvesta eura, ali uz zanemarivanje svih ostalih obaveza...”. Huh, pa ionako zanemarujemo sve ostale obaveze. Gde su onda ti evri? Gde je beneficirani radni staž? Ovo je posao od kojeg raste guzica, povećava se dioptrija, otiču kapci od monitorske radijacije... Nismo baš ronioci ili komandosi, ali smo tu negde.

A tu je i pitanje slave, statusa i priznanja koje (ne) dobijate. Ko je ikada čuo i video da su kompjuterskog novinara pozvali u neku TV emisiju opšteg tipa u kojoj bi izneo svoje mišljenje o kolekciji jesen/zima? Ovo poslednje je možda i dobro: simple monkey novinara niko neće zvati na prijeme u beogradske elitne krugove, neće morati da uživo vidi Esmeraldu Nagon (Isidoru Bjelicu) i vernog Šlomoa Pajkića, neće morati da se odeva formalno, ali fensi i neodoljivo, neće morati da bude ljubazan s ljudima koji izazivaju grohotan smeh...

Do kraja sveta ostajemo marinci, sami na prvoj liniji fronta neiskvarene pisane reči... Semper Fi, DoOrDie, GungHo, GungHo, GungHo!

Miodrag „Triko” KUZMANOVIĆ