DVD-Audio i Super Audio CD standardi

Najnovija vest s prvih linija fronta: u bici kod OK Sounda, Time Warner i EMI još uvek čvrsto drže svoje položaje, a blaga prednost u mehanizaciji koju ima Sony gubi se u poređenju sa brojčano nadmoćnijim neprijateljima...

Pre više od dvadesetak godina industriju primenjene kućne elektronike potresao je pravi rat. Bespoštedna borba između dva korporacijska tabora vodila se oko standarda za kućni video. Japanski JVC, kojem su se u to vreme pridružili brojni dalekoistočni i evropski proizvođači, forsirao je sopstveni patent po imenu VHS, dok su Sony i Phillips zajedničkim snagama pokušali da proguraju koncept poznat kao Betamax. Ishod ovog tržišnog sukoba koji je trajao do kraja osamdesetih dobro je poznat: uprkos nekim očiglednim tehničkim prednostima, Beta je doživela težak poraz, prepuštajući vladavinu nad svetskim video tržištem inferiornijem, ali znatno jeftinijem VHS formatu. Osnivač Sonyja Akio Morita, priznao je u svojoj autobiografiji da je na propast Betamaxa presudno uticala činjenica da je njegova kompanija svojevremeno uporno odbijala da proda licencu drugim proizvođačima, a kada je takva odluka konačno doneta, bilo je odveć kasno.

Muzička industrija trenutno je opterećena sličnim bespoštednim ratom u kojem učestvuju manje-više isti akteri kao i u onome od pre dve decenije.

U početku beše CD

Prva polovina devedesetih protekla je u znaku pune komercijalizacije kompakt diska, najpre isključivo u svojstvu „nosača zvuka”, a onda i kao univerzalnog medija za skladištenje podataka (CD-ROM). Kao što se i očekivalo, muzički CD je tokom godina postepeno potisnuo audio-kasetu i gramofonsku ploču u drugi plan, s tim što je vinil, uprkos svim dostignućima moderne elektronike i kompjuterske tehnike, sve do danas ostao nezaobilazni činilac DJ subkulture. Međutim, ma koliko čudno delovalo, digitalni zvučni zapis na koji smo svi navikli u godinama koje su za nama ni slučajno nije savršen jer i sam predstavlja rezultat kompromisa, tačnije kompresije u odnosu na originalni studijski snimak, tzv. master.

Da se podsetimo: standardni CD kvalitet u stereo tehnici, nastao tzv. PCM (Pulse-code modulation) kompresijom, podrazumeva 16-bitni sempling na frekvenciji od 44,1 kHz. Amplituda svakog sempla je numerička vrednost izražena kroz određeni broj bita. Što je taj broj veći, širi je i dinamički opseg zapisa, pri čemu svaki bit donosi pojačanje od približno 6 dB. To praktično znači da je dinamički opseg 16-bitnog muzičkog CD-a 96 dB. Profesionalni formati poput DAT-a (Digital Audio Tape) razlikuju se utoliko što im je frekvencija semplovanja nešto viša i iznosi 48 kHz. Na Slici 1 jasno se vidi nivo aproksimacije koji se dobija 16-bitnim semplovanjem – plava kriva predstavlja periodičnu funkciju originalnog zvučnog talasa, a zelena je rezultat njegovog zapisivanja u CD formatu. Dakle, to je grafički prikaz onoga što već skoro petnaest godina smatramo vrhuncem audio kvaliteta.

Ekspanzija Digital Versatile Disca, poznatijeg kao DVD, unela je puno toga novog u svet zvuka kroz seriju raznoraznih surround sistema (vidi tekst iz SK 2/2004), ali su ta poboljšanja išla isključivo u pravcu dodavanja većeg broja kanala i proširivanja njihovog frekventnog opsega, a sve sa ciljem da se klasični stereo zvuk definitivno pošalje u penziju, barem kada su u pitanju „kućni bioskopi”. Dolby Surround, Dolby Digital (AC-3), DTS i THX jesu samo neke od skraćenica koje zbunjuju prosečne korisnike koji u većini slučajeva uopšte ne mare koliko se zvučnika nalazi u njihovom okruženju sve dok to što slušaju zvuči dobro. Međutim, ma koliko se ti standardi razlikovali po metodologiji zapisa ili načinu enkodiranja, nezaobilazna je činjenica da svi imaju jednu zajedničku osobinu – baziraju se na zvuku CD kvaliteta (16 ili veoma retko 20 bita, na 44,1 ili 48 kHz), doduše višekanalnom, najčešće u formatu „5.1”.

Ovo definitivno znači rat!

Istog trenutka kada su DVD, kao medij nove generacije, prihvatili svi ključni igrači u industriji elektronike, što se inače dogodilo u decembru 1995. godine, prešlo se na formiranje softverskih standarda. Kada je reč o segmentu priče koji se odnosi na video, zajednički jezik je nađen relativno brzo, uprkos tome što je bilo potrebno postići dogovor s najvećim svetskim filmskim distributerima koji su po prirodi stvari bili uključeni u pregovore. Tako je rođen DVD-Video standard u obliku u kojem ga danas znamo, s tim što se odrednica „Video” tokom godina polako gubila, pa se danas ona u svakodnevnoj komunikaciji praktično i ne pominje, izuzev u posebnim slučajevima kada je to neophodno naglasiti. DVD je tako postao sinonim za DVD-Video, skraćenica kojom danas vešto barataju svi, od profesionalaca, pa sve do ilegalnih pijačnih preprodavaca.

Sa zvukom su stvari išle mnogo, mnogo teže. Znatno pre pojave DVD-a, pa čak i CD-a, znalo se da je snimanje zvuka moguće izvesti do te mere kvalitetno da se snimak praktično ne razlikuje od originala, ali je za tako nešto bilo neophodno obezbediti ogroman smeštajni prostor kakav CD (sa svojih 650–700 MB) nije mogao da ponudi. Međutim, pojava medija velikog kapaciteta kao što je DVD podstakla je kompanije iz oblasti muzičke industrije da se pozabave razvijanjem novih metoda kompresije koje bi omogućile ostvarenje audiofilskog sna – savršenu reprodukciju zvučnog zapisa lišenu bilo kakvih gubitaka zbog potrebe da se štedi prostor.

Slika 1

I kao što to obično biva, istorija se ponovila. U moru patenata iskristalisala su se dva koja su se učinila dovoljno dobrim da se započne s njihovom punom komercijalizacijom. Trebalo je, dakle, samo napraviti dogovor oko jedinstvenog standarda i krenuti u posao. Nažalost, stvar je „pukla” iznenađujuće brzo jer su se interesi muzičkih izdavača sudarili (ili poklopili, zavisi s koje strane se gleda) sa interesima proizvođača elektronike i kućnih aparata. Warner Brothers (WEA), EMI, Silverline i još dvadesetak manjih izdavača priklonili su se DVD-Audio formatu, dok je hronično „antiprotivni” duet Sony/Phillips počeo agresivno da promoviše Super Audio CD, verovatno poučen neprijatnim iskustvom sa Betamaxom. Tržišni sukob se za kratko vreme ozbiljno rasplamsao, a cenu prepucavanja još uvek plaćaju korisnici: em ne znaju za koji format da se odluče, em imaju relativno slabu ponudu naslova koja je direktna posledica rata za format. Zanimljivo je što su neke velike kompanije poput Universala odlučile da se u čitavoj zbrci ponašaju neutralno i da „na kašičicu”, s vremena na vreme, izbace poneki naslov, tek toliko da obezbede prisustvo na tržištu. A kada jednog dana neka od zaraćenih strana konačno odnese pobedu, biće lako pridružiti se pobedničkom taboru.

DVD-Audio

Slika 2

Posle ove priče to verovatno nije neophodno posebno naglašavati, ali da ipak, jednom za svagda, raščistimo sledeće: DVD-Audio nije DVD-Video, a kvalitet zvuka DVD-Videa ne odgovara standardu DVD-Audija. Razlog zbog kojeg ovo potenciramo jeste to što se u našim muzičkim prodavnicama na prste jedne ruke mogu nabrojati trgovci koji razlikuju ova dva pojma, što je i pokazala „štih proba” koju je autor ovih redova napravio na nekoliko takvih mesta u Beogradu i Novom Sadu. Ovo se delom može opravdati činjenicom da su formati zvuka visoke definicije kod nas još uvek relativno nepoznati, te da je potražnja za takvim diskovima krajnje skromna.

Slika 3

DVD-A format je u osnovi zasnovan na istom principu pakovanja podataka kao i konvencionalni CD (PCM), s tim što postoji jedna bitna razlika: zvuk se zapisuje u 24-bitnom modu (Slika 2, crvena kriva) uz pomoć tehnologije po imenu Meridian Lossless Packing (MLP) koja omogućava savršeno čistu reprodukciju sa dinamičkim opsegom od 144 dB (Slika 3, crveno obojeni pravougaonik). U slučaju surround zapisa, frekvencije semplovanja idu od 48 do 96 kHz (uobičajena međuvrednost je 88,2, što praktično znači da je kvalitet duplo bolji od onoga na CD-u), a kod klasičnog sterea te vrednosti se penju do maksimalnih 192 kHz po kanalu. Pored uobičajenog zapisa visoke rezolucije u „5.1” formatu, DVD-Audio diskovi mogu da sadrže brojne dodatke: od filmskog materijala i fotografija, do menija i svega onoga na šta smo navikli kod DVD-Videa, ali i veći broj grupa audio-trekova različitog kvaliteta. Recimo, postoje diskovi koji istovremeno sadrže višekanalni zvuk visoke rezolucije (96 kHz, 24-bit, 5.1), stereo visoke rezolucije (192 kHz, 24-bit) i Dolby Digital 5.1 Surround, ekvivalent zvuku sa DVD-Videa. DVD-Audio se, inače, štampa na normalnim DVD diskovima, jednoslojnim ili dvoslojnim u zavisnosti od traženog kapaciteta, a ključni fajlovi sa ekstenzijom *.AOB smešteni su u direktorijumu AUDIO_TS. Pakovanje im se razlikuje i od klasičnog CD-a i od DVD-Videa, a raspoznaje se po tzv. jewel kutiji koja je po dimenzijama negde između onih standardnih za CD i DVD.

Glavni zagovornici DVD-Audio standarda jesu Warner Music (WEA) i EMI, ali rame uz rame uz njih stoji preko stotinu većih ili manjih kompanija (engl. labels) koje u svojoj ponudi imaju barem jedan takav disk. Među njima ima i onih, poput firme 5.1 Entertainment, koji su potpuno posvećeni zvuku najvišeg kvaliteta, pa standardni CD zaobilaze u širokom luku, odričući se velikih prihoda zarad ulaganja u budućnost. Procenjuje se da u svetu trenutno postoji oko 700 objavljenih naslova najrazličitijih žanrova. Od toga je najveći procenat umetnička muzika i legendarni albumi zlatne ere rock’n’rolla i klasičnog popa osamdesetih. Indikativno je da se savremena muzika poput hip-hopa, soula ili tehna relativno retko sreće na DVD-Audio formatu, što naravno ne znači da takvih primera nema (zapravo, Tipperov album Surrounded po mnogima predstavlja školski primer fantastičnih mogućnosti nove tehnologije). Postoje čak i slučajevi da su pojedini izvođači ponovo snimili svoje poznate albume da bi bili objavljeni u ovoj tehnici. Najbolji primer te vrste je Majk Oldfild koji je reizdanje svojeg remek-dela „Tubular Bells”, ovoga puta u verziji 2003, lansirao početkom ove godine na DVD-Audio disku.

Super Audio CD

Skupo plativši debakl sa Betamaxom, Sony je shvatio da će samo nametljivom kampanjom, vrbovanjem producentskih kuća i metodama koje ponekad ne spadaju u etičke (svedočanstvo o tome su neke izjave Sonyjevih čelnika na račun konkurencije) uspeti da progura svoj patent zvani SACD (Super Audio CD). Iako njegovo ime aludira na konvencionalni kompakt disk, u pitanju je zapravo marketinška varka – on po svojoj strukturi nema nikakve veze sa današnjim CD-om. Naime, način na koji se zvuk snima na njega bitno se razlikuje od uobičajenog baziranog na „rečima” od 8, 16 ili 24 bita. Sistem poznat kao DSD (Direct Stream Digital) kreira jedinstveni tok pojedinačnih bitova koji se sukcesivno skladište na disk sa frekvencijom semplovanja od neverovatnih 2,82 MHz (slikovitije, 64 puta bolje od CD-a). To na prvi pogled izdiže SACD u nebesa, ali se mora uzeti u obzir da ovakav koncept ima i ozbiljnih mana, pre svega izuzetno visok nivo šuma u ultrazvučnom području, što može da utiče i na čujni opseg. Druga velika prednost SACD-a je što je njegov medij dvoslojni, pri čemu jedan sloj čuva podatke visoke rezolucije, dok je drugi potpuno ekvivalentan klasičnom CD-u. To znači da se SACD može slušati na običnim plejerima.

Za razliku od suprotnog tabora, Sony i Phillips su shvatili značaj komercijale, pa je broj SACD izdanja neuporedivo veći od broja DVD-A izdanja (skoro 2000 naslova). Sony Music novim formatom pokriva sve svoje aktuelne izvođače, vodeći istovremeno računa o tome da i „staritete” upakuje u novo ruho. Realno gledano, ponuda SACD diskova je veoma raznolika i pokriva znatno širi spektar potencijalnih konzumenata.

Koji je bolji?

Ovo pitanje umnogome podseća na onaj čuveni paradoks: „Šta je starije, kokoška ili jaje?” I DVD-A i SACD su formati koji nesumnjivo višestruko prevazilaze konvencionalni CD u svakom pogledu. Između njih postoje razlike, ali su one praktično svedene na nivo teorijske fizike i o njima više raspravljaju matematičari i inženjeri akustike nego široka narodna masa željna dobrog provoda. Većina ljudi tvrdi da razlika i ne postoji, ali ima i onih koji favorizuju jedan ili drugi format. Iako iskustvo autora ovih redova nije potpuno merodavno jer se sa DVD-Audiom druži skoro dve godine, a SACD nije imao prilike čestito ni da čuje (zapravo jeste, ali je to bilo veoma kratko u neregularnim uslovima), mirne duše može da konstatuje da se sve teže i ređe vraća običnom CD-u, a o MP3-u i sličnim surogatima da i ne govorimo. Zvuk potekao sa DVD-A diska toliko je superiorniji da onaj ko ga jednom čuje na pravi način zauvek ostaje zaljubljenik u njega.

Kako onda objasniti poraznu statistiku koja se tiče obima prodaje koji ostvaruju oba formata? Iako je prošlo skoro pet godina otkako su zvanično promovisani, ni DVD-Audiju ni SACD-u ne cvetaju ruže. Neke kompanije su čak privremeno obustavile objavljivanje novih izdanja zbog katastrofalnih komercijalnih rezultata. Zvanični izveštaj organizacije RIAA (Record Industry Association of America) za prošlu godinu kaže da je na teritoriji SAD-a prodato približno 746 miliona muzičkih kompakt diskova, u isto vreme SACD je uspeo da namakne „impresivnih” 1,3 miliona, a DVD-A još pikantnijih 400.000. U čemu je problem, ako se zna da su cene diskova slične?

Odgovor, s jedne strane, leži u sukobu dve koncepcije, u slaboj ponudi najaktuelnijih naslova, ali i u inertnosti korisnika koji teško nalaze opravdanje za prelazak na nešto novo. To je pre svega zato što su i DVD-A i SACD zapravo kućni formati koji svoje napredne mogućnosti najbolje ispoljavaju u malom zatvorenom prostoru gde je slušalac potpuno kocentrisan na ono što „upija” ušima. Lepo je, recimo, čuti snimak koji je toliko kvalitetan da se jasno razaznaje momenat kada pevač uzima vazduh, ali ima li on smisla u kafiću prepunom ljudi ili u autobusu gradskog saobraćaja usred špica? Običan audio CD pa i MP3 su u takvim uslovima više nego dovoljni, i to je jedan od ključnih razloga što zvuk visoke rezolucije trpi porođajne muke. Konačno, ne treba zanemariti ni faktor zvani hardver odnosno opremu koju je neophodno imati da bi doživljaj bio potpun, a koja se još uvek može smatrati relativno retkom. O tome i tzv. hibridnim formatima medija pisaćemo u sledećem broju.

Slobodan MACEDONIĆ