Rodonačelnik real-time strateškog podžanra i jedan od najvećih hitova 1993. godine ponovo je među nama. Dune 2: Battle for Arakis je prošao temeljit fejslift, bore su ispeglane i zategnute, a nova debela doza kvalitetne šminke prekrila je dobro poznato lice jedne od najznačajnijih igara prve polovine devedesetih. Rukovođeni edukativno-komercijalnim razlozima (pokazati mlađim naraštajima ko je prvi ukinuo poteze kod strategija, i uz put, zaraditi koji dolar), stare kuke iz „Westwood studiosa” odlučile su se za klasičan korak: uvile su legendu u multimedijalnu oblandu, donekle modifikovali provereni koncept i korigovali retke mane originala, čime je teoretski trebalo podjednako da podmire pridošlice i veterane među pasioniranim RTS igračima. Da li su u tome uspeli?

Odmah na početku treba naglasiti dve stvari. Prvo, titula Igre meseca ne podrazumeva obavezno najbolju igru u poslednjih trideset dana: pored kvaliteta, bitniji kriterijum za inauguraciju je odjek dotičnog naslova među domaćom (ili svetskom) igračkom populacijom: Dune 2000 nije šampion ni u jednom segmentu relevantnom za ocenjivanje, ali je zato apsolutno bez konkurencije kada se radi o potražnji u CD klubovima. Drugo, s obzirom da se radi o legendi čiji rimejk ne pretenduje ni na šta dugo sem na status rimejka (uostalom, i autori priznaju da su isključivo želeli da našminkaju i balansiraju original, bez želje za bilo kakvom revolucionarnošću), nameće se snažna potreba za nešto drugačijim kriterijumom procene kvaliteta . Konačno, tu su i sentimentalni razlozi...

Koje su to novine pod vrelim suncem Arakisa? Za početak, najvidljiviji je kvalitativni skok globalne kozmetike: grafika u dopadljivom 640*480 hi-color režimu (ili u 256 boja, ako imate slabiju mašinu), visokobudžetne FMV sekvence sa živim glumcima (rađene pod dirigentskom palicom Džo Kukena, producenta istih iz C&C i Red Alert serijala) i kvalitetna muzika nalik na onu iz filma (1984, D. Linč) su kamen-temeljac novog izdanja. S obzirom na aktuelne trendove, sve to se može smatrati standardnim. Ono što je manje standardno je količina video materijala strpana na jedan CD: kolaž od tridesetak sekvenci, uključujući uvod, Tiberian Sun demo i često višeminutne inserte između svake misije bilo koje od odabranih strana, zaključno sa epskim završetkom svake od kampanja čine glavni generator atmosfere i uživljavanja u krvavi sukob na peščanoj planeti. „Impressive”, što bi rekao Dart Vejder.

Sledeće stavke od značaja su modifikovan komandni interfejs i bolje izvedeno balansiranje snaga. Jedna od glavnih mana stare dobre Dine, nemogućnost grupne selekcije jedinica više ne postoji: umesto zamornog kliktanja na svako pojedinačno vozilo ili vojnika, upućivanje istih u grupni napad se izvodi tipskim kvadratnim zaokruživanjem, što je uobičajena pojava još od prvog Command & Conquera. Bez toga, cela stvar bi delovala više nego anahrono.

Iz sadašnje perspektive gledano, druga mana starog originala beše nesrazmera među jedinicama: kako ste uporedo sa napretkom kampanje sticali bolja i jača vozila, korišćenje starih se jednostavno više nije isplatilo: laki quad tenk je ‘ladno uništavao trikea, combat tank je dolazio glave quadu i lasno gazio jadnu pešadiju, a siege tank je lako mleo combat tank, kao i sve druge točkaško/gusenična vozila na bojištu, čime se korišćenje isključivo njega nametalo kao jedina razumna borbena varijanta. E, ovde toga nema. Svaka jedinica, bez obzira što su identične originalu, ima adekvatnu ulogu koju zadržava do kraja igre: trike je brzometni koljač lakih ciljeva, quad je nezamenjljiv u hit & run napadima na protivničke harvestere, combat tank je najbolji ubica oklopa, dok ćete opsadni tenk koristiti isključivo kao prevenciju pešadijskih juriša na bazu, jer je beskoristan u protivoklopnoj borbi. Ostale jedinice (missile tank, light infantry...), kao i specifični unikati koji krase svaku od sukobljenih strana pretpreli su samo minorne izmene (neupotrebljive Atreides Ornithoptere je zamenila opcija za napad iz vazduha-ista kao air strike u C&C igrama). Konačno, dodata su i dva noviteta: engineer (popularni zauzimač građevina) i thumper.

Sve bi to bilo jako lepo da nije jedne činjenice: osnovni, pet godina stari koncept srži igre gotovo je netaknut. Jurnjava za Začinom, izbegavanje peščanih crva i ogromna sličnost između misija (u većini slučajeva, potrebno je samo zbrisati protivnika sa mape, bez dubljih ciljeva i složenijih zadataka) u odnosu na novije igre sličnog izvođenja deluju siromašno, monotono i prevaziđeno. Real-time strategije su proteklih godina imale nekoliko zvezdanih trenutaka, a Total Annihilation i Starcraft su pretumbali žanr i temeljno povisili kriterijume atraktivnosti koji treba da krase igru kojom se želi proboj na tržište. Da li pored statusa legende, redefinisanog izgleda i nostalgičnog sentimenta postoji neko bolje opravdanje za buđenje Dine iz sna na lovorikama? Da li spadate u krug ljudi koje ne zanima ponovno proigravanje nečega što su već videli i ovakve poteze izdavačkih kuća smatraju nekrofilijom? Od odovora na ova pitanja zavisiće i vaš stav prema Dune 2000, što je u krajnjoj liniji, jedina stvar koja ima značaja. Uostalom, ili ćete je igrati, ili nećete.

Miodrag KUZMANOVIĆ