Parčence duše - prateća tema uz: http://www.sk.co.yu/forum/showthread.php?t=12858

[aerochivija]

Dr Laza K. Lazarević
PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE (odlomci)

...Pio je vrlo malo, i to samo vino. Rakiju, i kad ogleda za kupovinu, ispljuje, pa nakiseli lice. Ni za kafu nije bogzna kako mario... Pa šta je radio svu noć po mehančinama? pitate vi.
Nesreća, pa to ti je! Da je pio, čini mi se, ni po jada. Nego... Videćete!
To je mojoj majci pola veka ukinulo. Plače nekih puta da svisne. A nikome da se pojada.
Jedanput dođe on, tako, docne kući... Ništa!... Sutradan - ništa... Kad, moj brate, opazi majka da on nema sahata! Prekide se žena, pita ga:

- A gde ti je, Mitre, sahat?

On se namrgodio. Gleda na stranu, kaže:

- Poslao sam ga u Beograd da se opravi.
- Pa dobro je išao, Mitre.
- Valjda ja nisam ćorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide!

Moja mati šta će, ućuta.
Kuka posle s mojom sestrom: "E, teško meni! Daće sve što imamo, pa pod starost da perem tuđe košulje!"
Jedanput opet - jali je bilo deset, jali nije - a njega eto iz kafane. Nakrivio jednu astrahansku šubaru, preko prsiju zlatan lanac s prsta debeo, za pojasom jedan srebrnjak iskićen zlatom i dragim kamenjem. Uđe on, a kao da mu se nabrala koža oko levog oka. Nešto je dobre volje.

Kako uđe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanćim da vidi koliko je.

- Zar si povratio?... - trže se. - Zar ti je već opravljen sahat?
- Opravljen! - kaže on.
- A kakav ti je to lanac?
- Lanac kao svaki lanac - kaže on, ali nekako mekano, nije da se izdire.
- Znam, - kaže moja mati - a otkud ti?
- Kupio sam!
- A ta šubara? To ima samo u Miće kaznačeja.
- Kupio sam i nju!
- Prodao ti?
- Prodao!
- A kakav...?

Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. Ona umuče.
On se uze skidati. Gledam ispod jorgana. Izvadi iza pojasa jedan zamotuljak kolik pesnica pa baci na sto, i ono zveknu: sam samcit dukat, brate!

- Na, - reče - ostavi ovo! - Pa onda iziđe u kuhinju. Moja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad diže prljavu dečju pelenu.
- A šta ću - kaže sestri - s ovim novcima? Ovo je prokleto!... Ovo je đavolsko!... Ovo će đavo odneti kako je i doneo!...

Kao što vidite, nema tu sreće ni života!
I tako je moja mati bila nesrećna, i mi smo svi uz nju bili nesrećni...
Nekad, pričala mi je mati, bio je on sasvim drugi čovek; a i ja se sećam, kao kroz maglu, kako me je često držao na krilu dok sam bio sasvim mali, pravio mi od zove svirajku i vodio me sa sobom na kolima u livadu. Ali, kaže majka, otkako se poče družiti s Mićom kaznačejem, Krstom iz Makevine ulice, Olbrektom apotekarom i još tako nekima, sve se okrenu i pođe kako ne treba...

[aerochivija]

... Dođoše oni, velim. Stojan odmah uz ognjište, pa peci kafu.
Zapališe četiri sveće. Udari dim od duvana kao iz dimnjaka. Piju kafu, ćute kao Turci, samo karta klizi, i čuješ kako zveči dukat.
To je bila strašna noć.
Mi se s majkom zatvorili u drugu sobu. Ona više ne plače. Ni sestra. Ispijene u licu, oči upale pa gledaju strahovito uplašeno. Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro.
Nekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin.

- Daj još! - veli mojoj majci.

Ona stegla srce. Ćuti kao kamen, otvara kovčeg pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u maramu.
Gleda uzvereno i na stranu, odlaže nogama kao ja kad me društvo čeka napolju, a ja stojim dok mi seša ne odseče hleba. Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad prođe, progunđa kao za se: "Još samo ovo!" I onda čisto beži iz sobe. Ali "još ovo", uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći.

- Daj! - veli majci, a došao u licu kao zemlja.

Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija. Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac strese i kako se prihvati za peć.

- Brže! - kaže majci, a odlaže nogama i rukavom briše znoj.

Mati mu pruži.

- Daj sve! - reče on.
- Poslednjih deset dukata! - reče ona. Ali to ne beše više glas, ni šapat, već nešto nalik na ropac.

On skopa one novce i upravo istrča iz sobe.

Moja mati klonu kraj kovčega i onesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: "Nano, nano!"

Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac pa prižeže kandilo pred svetim Đorđem.

- Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! - reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.

Mi potrčasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Đokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroče, čita naglas onu polovinu Očenaša što je već bio naučio. Onda se opet krsti i ljubi mater u ruku, pa opet gleda u nju. Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao. I onda joj se po licu razli nekakvo blaženstvo i nekakva svetlost, i meni se učini da je Bog pomilova rukom, i da se svetac nasmeši, i da aždaja pod njegovim kopljem ze'nu. Posle mi zablesnuše oči, Pa padoh ničice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrža, i molih se po stoti put: "Bože, ti vidiš moju majku! Bože, molim ti se za babu!" I onda, a ne znam zašto "Bože, ubij onoga Zelembaća!" ...

[aerochivija]

... Ujedanput škljocnu brava. Moje majke nesta s prozora. Ja pretrnuh.
Vrata se od velike sobe otvoriše. Na pragu stajaše on, moj otac!
Fes malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu visoko čelo. Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali oči, oči! Ni nalik na one pređašnje! Čisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa. U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak - nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pričeste.
Polako pređe hodnik, otvori vrata od naše sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuče. Zatvori vrata pa iziđe na ulicu i lagano se uputi kum-Ilijinoj kući.
Pričao mi je posle Toma, kum-Ilijin sin, da se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su nešto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su nešto pisali, udarali pečate i tako dalje. Ali šta je to bilo, to se ne zna niti će ikad iko znati.
Oko deset i po sahata mi smo svi ležali u postelji, samo mati što je sedela s rukama u krilu i beznačajnim pogledom gledala u sveću. U to doba škripnuše avlijska vrata. Mati brzo pirnu u sveću, pa i sama leže u krevet.
Meni je ispod jorgana kucalo srce kao da neko bije čekićem u grudima.
Vrata se otvoriše i moj otac uđe. Obrte se jednom-dva po sobi, pa onda, ne paleći sveće, skide se i leže. Dugo sam još slušao kako se prevrće po krevetu, pa sam posle zaspao.
Ne znam koliko sam tako spavao, kad osetih nešto mokro na čelu. Otvorim oči i pogledam: pun mesec gleda pravo u sobu, a njegov paučinast zrak pao na lice moje majke. Oči joj zatvorene, lice kao u nekog teškog bolesnika, a grudi joj se nemirno dižu.
Više nje stoji moj otac. Upro pogled u nju i ne miče se. Malo posle priđe našem krevetu. Gleda nas sve, gleda moju sestru. Dođe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa:

- Spavaju! - Ali se trže od svog šapata i kao da se oka meni nasred sobe. Dugo je tako stajao ne mičući se, samo što opazim pokatkad kako mu se'nu oči, gledajući čas na nas čas na mater.

Ali mi nijedno ni uvom da maknusmo!
Onda on pođe porebarke na prstima čiviluku, a ne skida oka s nas; skide pažljivo onaj srebrnjak, turi ga pod džube natuče fes na oči, pa brzo i celom nogom stupajući iziđe napolje.
Ali tek što se vrata pritvoriše, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se diže i sestra. Kao kakvi dusi!
Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima; za njom prista i seša.

- Ostani kod dece! - prošaputa majka, pa iziđe napolje. Ja skočih pa i sam pođoh na vrata. Seša me uhvati za ruku, ali ja se otrgoh i rekoh joj:
- Ostani kod dece! ...

[aerochivija]

... Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež - nigde se ništa ne miče. Onda videh babu kako se nadviri nad prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara, pa izvadi pištolj.
Ali u istih mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.
Prenerazi se čovek. Upro pogled u nju pa bleji.

- Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio? Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.
- Idi, Marice, ostavi me... Ja sam propao!
- Kako si propao, gospodaru, Bog s tobom! Što govoriš tako!...
- Sve sam dao! - reče on pa raširi ruke.
- Pa ako si, brate, ti si i stekao! Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.
- Ama sve, - reče on - sve, sve!
- Ako će! - reče moja mati.
- I konja! - reče on.
- Kljusinu! - kaže moja mati.
- I livadu!
- Pustolinu!

On se primače mojoj majci. Gleda je u oči, čisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.

- I kuću! - reče on, pa razrogači oči.
- Ako će! - reče moja mati. - Da si ti živ i zdrav!
- Marice!
- Mitre!
- Šta ti to veliš, Marice?
- Velim: da Bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ nama!

Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.

- Marice, - poče on - zar ti?... - Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta.

Majka ga uhvati za ruku:

- Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala Bogu, puna kuća!

Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.

- Pa zar si zaboravio na čardak pun šišarke?
- Pun je! - kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuče preko očiju i spusti ruku.
- Pa šta radi ona moja niska dukata? Što će onaj ležeći novac? Uzmi ga u trgovinu!
- Uložićemo u žito!
- Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala Bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se Bogu, pa raditi.
- Kao pošteni ljudi!
- Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki!
- Pa ćemo opet steći kuću!
- Izvešćemo našu decu na put - kaže mati.
- Pa me neće mrtvog kleti... Otkad ih nisam video!
- Hodi da ih vidiš! - reče mati, pa ga kao neko dete povede za ruku.

Ali ja u tri koraka već u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: "Lezi!", pa povukoh jorgan na glavu.
Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noć i potrese se duša hrišćanska. I kao talas suvo granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pečal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara se s nebom...

- Sine, ustani da idemo u crkvu!...

Kad sam išao lane u Beograd po espap, video sam u Topčideru Peru Zelembaća u robijaškim haljinama - tuca kamen!

(Kraj)

Kompletna pripovetka u priloženoj arhivi

[aerochivija]

Ovde prilažem arhiviranu pripovetku Milovana Đ. Glišića, "Glava šećera". "Nezgodna" je za postavljanje u odlomcima...

[Ulmawen]

Baldrova smrt

Predanje Starih Germana

Tužna je i tragična povest o Baldrovoj smrti. Evo kako se to zbilo:
Baldr, najbolji među Bogovima, bio je odjednom mučen teškim snovima koji su nagoveštavali neku nesreću. Ispričao ih je zato Asima i oni su svi došli na sudijske stolice i počeli da se savetuju zašto tako teški snovi muče Baldra.
Najzad je ustao Odin, stari stvaralac sveta, osedlao je svog osmonogog konja Slajpnira i odjahao naniže u dubine Niflhela (Svet Senki). Tu mu je iz pećine izašao u susret pas Garm. Grudi su mu bile umrljane krvlju, lajući je progonio oca svih čarolija. Odin je jahao dalje, zemlja se tresla; stigao je ubrzo pred visoke dvore Hel, vladarke podzemnog sveta magle.
Odin je upravio konjica ka istočnim vratnicama, znao je da se tu nalazi humka veštice; lukavoj ženi pevao je čarolije za oživljavanje sve dok joj se glas nije oteo sa usana:
»Ko je taj čovek koga ne poznajem, koji me nagoni da koračam teškim putevima? Pokrio me je sneg, tukla me je iša, kapala je na mene rosa, mrtva sam odavno.«
Pobojao se Odin da ženi iz roda Divova oda svoje pravo ime, plašio se da mu onda ne bi rekla istinu, pa je zato odgovorio: »Zovem se Vegtam, Valtamov sam sin! Govori mi o podzemnom svetu, jer i sam poznajem gornji: za koga su postavljene klupe ukrašene svetlucavim prstenjem, za koga su pragovi prekriveni žeženim zlatom?«
A Vegtam znači »naviknut na putovanje«, dok Valtam znači »naviknut na borbu«. Međutim, proročica ovako odgovori:
»Za Baldra je ovde pripravljena medovina, štit pokriva penušavo piće, nestaće nada sinova Asa! Nerado zborih, sada bih htela da ćutim.
Odin: »Ne ćuti, proročice, reci mi još, onome ko pita odgovori do kraja: ko će proliti Baldrovu krv i Odinovom sinu pripremiti kraj?«
Proročica: »Slavnu biljku prineće Hed, on će proliti Baldrovu krv i Odinovom sinu pripremiti kraj. Nerado zborih, sada bih htela da ćutim.«
Odin: »Ne ćuti, proročice, reci mi još, onome ko pita odgovori do kraja: ko će osvetiti odvratno delo, na lomaču staviti Baldrovog ubicu?«
Proročica: »Rind će roditi Valija u zapadnoj dvorani; star samo jednu noć boriće se Odinov sin; neće se očešljati, ni ruke oprati, pre nego što Baldrovog neprijatelja ne stavi na lomaču. Nerado zborih, sada bih htela da ćutim.«
Odin: »Ne ćuti, proročice, reci mi još, onome ko pita odgovori do kraja: čije će kćeri bezmerno plakati i svojim uzdasima slati jedra do pod samo nebo?«


Odin, vrhovni Bog nordijskog panteona, sa svojim vukovima Frekijem i Gerijem i gavranovima Huginom i Muninom.


Odin sveotac.


Slajpner (Sleipner), Odinov osmonogi konj, Lokijev sin.

[Ulmawen]

Proročica: »Ti znaš, dakle, da će Egijeve kćeri, morski talasi, toliko plakati za Baldrom i toliko uzdisati da će uzburkano more uzdići jedra brodova do pod samo nebo! Nisi ti Vegtam, kako mišljah do sad, Odin si ti, stari stvoritelj sveta!«
Odin: »Nisi ni ti mudra žena, ni proročica: tri diva nosila si u krilu.«
Proročica: »Jaši kući, diči se svojom slavom! Neće me opet posetiti neki čovek pre nego što se oslobodi Loki, reši veza, pre nego što nemani dođu da sruše Bogove!«
Tako se završilo Odinovo putovanje u Niflhel i njegov znameniti razgovor sa duhom proročice. A kada se vratio u Asgard², opet su Bogovi i Boginje otišli na svoje sudijske stolice, pa su odlučili da zaštite Baldra od svake ozlede. Frig je zaklinjala sve stvari na svetu da neće nauditi Baldru i na to su se obavezali vatra i voda, gvožđe i svi metali, , kamenje, zemlja, drveće, bolesti, životinje, ptice, zmije otrovnice.
A kada je to bilo učinjeno i obznanjeno, Baldr i Asi počeli su da se zabavljaju ovako: Baldr bi stao nasred polja na kome su održavana savetovanja, pa bi ga ostali Asi gađali strelom i kamenom, udarali mačem i topuzom; ali ma šta preduzeli, njemu nije bilo ništa, a Asi su se radovali tome.
Međutim, kada je to video Loki, njemu se to nije dopalo. Otišao je u Fensali do Frig, koja ga nije bila prepoznala jer se pretvorio u ženu. Onda je Frig upitala tu ženu da li zna čime se to zabavljaju Asi na poljani za savetovanje. Žena je odgovorila da svi gađaju Baldra i dodala da njemu niko ne može da naudi.
Tada Frig reče: »Baldra neće povrediti ni neko metalno, ni neko drveno oruđe; tako su mi se zaklele sve stvari!«
Ali žena upita: »Zar su ti se zaklele baš sve stvari?«
Frig odgovori: »Na zapadu od Valhale raste grančica imele; učinila mi se premlada da joj tražim zakletvu.«
Žena je odmah otišla, opet se pretvorila u Lokija koji je došao do grančice imele, odlomio je i pohitao polju na kome se obično održavaju savetovanja. Tu je spazio Hedra** koji je stajao po strani od ostalih muškaraca, jer on je bio slep. Tada mu se obratio Loki:
»Zašto ne gađaš i ti Baldra?«
On odgovori: »Jer ne vidim gde je Baldr, a nemam ni oružje.«
Tada Loki reče: »Treba da učiniš kao svi drugi i da mu tako ukažeš svoje poštovanje. Ja ću ti pokazati pravac u kome treba da odapneš strelu, a kao strelu uzmi ovaj prut.
Hedr uze grančicu imele i odape je prema Baldru, u pravcu koji mu je pokazao Loki. Strela je proburazila Baldra i on je tako pao da ga ni zemlja nije živa dočekala; bio je to najkobniji hitac strelom koji je ikad odapeo neki Bog ili neki čovek.


Asgard, prebivalište Bogova (Asa).


Friga (Frigg), Boginja ljubavi i plodnosti, Odinova žena i Baldrova majka.


Loki, prerušen u ženu, odlazi kod Frige.

[Ulmawen]

A kada je pao Baldr, zavezao se jezik svim Asima i bespomoćno su se spustile sve ruke koje su htele da ga pridrže; zgledali su se međusobno i svi su bili ispunjeni istom mržnjom prema krivcu. Ali niko nije smeo da se sveti, jer se to dogodilo na najsvetijem mestu mira. A kada su Asi pokušali da govore, navrle su im suze umesto reči i niko nije uspeo da izrekne ma i jednu reč o svom bolu. Ipak je najteže bilo Odinu zbog ove nesreće, jer on je najbolje predviđao šta su sve izgubili Asi Baldrovim padom.
Međutim, kada su se Bogovi opet pribrali, progovorila je Frig i upitala ko među Asima eli da osvoji svu njenu naklonost i ljubav i ko je spreman da odjaše u Hellheim (pakao) i pokuša da govori sa Baldrom i ponudi Boginji Hel otkupninu, ne bi li pustila Baldra da se vrati domu u Asgard. Za to putovanje se javio smeli Hermod, Odinov sin. Dovedoše Slajpnerał; Hermod uzjaha konja i odjaha u podzemlje.
Za to vreme su Asi uzeli Baldrovo telo i odneli ga do mora. Htedoše da otisnu na more Baldrov brod Hringhorni, najveći brod na svetu i da ga zapale kao lomaču za Baldra.* Ali brod nije ni hteo da se pomeri sa mesta. Onda su poslali glasnika u zemlju divova i ozvali enu koja se zvala Hirokin. Odazvala se ena iz roda divova i dojahala na vuku, a zmije su joj sluile umesto uzda. Kada je stigla, skočila je sa vuka i Odin je naredio četvorici ratnika medveđe snage da drže životinju, što im je pošlo za rukom tek kada su je oborili na tlo. Tada je Hirokin prišla provi broda i gurnula ga samo jednim zamahom, ali tako snažno da su se zapalili drveni valjci preko kojih se kotrljalo korito lađe i da su zadrhtale sve zemlje.* Sada se po svom običaju razbesneo Tor*; latio se čekića i najradije bi ženi raspolutio glavu, ali su ga svi Bogovi zamolili da je poštedi. Izneto je onda na brod Baldrovo telo, a kada je to videla njegova žena Nana, kći Nepa, prepuklo joj je srce od bola, te je umrla i ona. Preneli su je na lomaču, te je plamen progutao i njeno telo. Tor je stajao kraj broda i osvetio je lomaču Mjelnirom. Među noge mu se nekako upleo patuljak koji se zvao Lit, a Tor ga je udario nogom i gurnuo u vatru, tako da je izgoreo i on.


Tor "Munjobija", bog ratnika, plodnosti i još koječega. Veliki neprijatelj divova. Svojim čuvenim čekićem Mjelnirom (Mjřlnir) presudio je mnogima, a kada je išao u boj grmljavina ga je pratila; toliko se Tor radovao bitkama. Vikinzi su često nosili repliku Torovog čekića oko vrata, jer je on donosio sreću.


Torovi čekići iz X veka, pronađeni u Švedskoj.

[Ulmawen]

Ovo spaljivanje su posmatrali mnogi ljudi. Treba prvo reći da su kolima došli Odin i njegova žena Frig, u pratnji Valkira i gavranova; zatim se dovezao Frej kolima u koje je bio upregnut vepar Gulinbursti; i Hajmdal je dojahao na pastuvu koji se zove Gultop; i Freja je došla sa svojim mačkama. Došli su ovamo i mnogi ledeni divovi i divovi planina. Odin je na lomaču položio zlatan prsten draupni. On je imao tu osobinu da svake devete noći s njega spadne osam drugih, isto tako teških prstenova. Na lomaču je odveden i Baldrov pastuv, sa sedlom i uzdom.
A evo šta se zbilo sa Hermodom: jahao je devet noći kroz mračne i duboke doline u kojima ništa nije mogao videti, pa je stigao do reke Gjala i prejahao preko mosta na toj reci, mosta koji je pokriven žeženim zlatom. Devica koja čuva most zove se Modgud; ona ga je upitala kako se zove i kog je porekla, pa je dodala:
»Juče je preko mosta prejahalo pet stotina poginulih ratnika medveđe snage, ali most pod tobom jednim ječi isto tako glasno kao pod njima svima. Ti nemaš bledilo mrtvaca, zašto onda jašeš ovim putem koji vodi u pakao?«
Hermod odgovori:
»Treba da odjašem u pakao i tu pronađem Baldra; jesi li ga videla na putu za pakao?«
Rekla mu je devica da je Baldr na konju prešao most na reci Gjala, ali da put za pakao vodi još dalje naniže i prema severu. ermod je produžio dok nije dojahao do vratnica Helhajma. Tu je sjahao sa pastuva, čvršće pritegao kolan, opet uzjahao i obo konja mamuzama. Pastuv je prešao vratnice tako silnim skokom da ih kopitima nigde nije dodirnuo. Zatim je Hermod odjahao do dvorane Hel, sjahao sa konja, ušao u dvoranu i tu, na počasnom sedištu, ugledao je brata Baldra. Hermod je ovde zanoćio.
Izjutra je zamolio Hel da Baldru dozvoli povratak s njim; pričao joj je o velikoj žalosti Asa. Međutim, Hel mu je odgovorila da će tek proveriti da li svi tako iskreno vole Baldra kako on to kaže: ako sve stvari na svetu, žive i mrtve, budu oplakale Baldra- vratiće se on Asima; ali ako se ma i jedna stvar usprotivi ili odbije da plače za njim- onda će Baldr morati da ostane kod nje.
Tada je ustao Hermod i Baldr ga je otpratio pred dvoranu i dao mu prsten draupni da ga preda Odinu kao znak njegove ljubavi, a Nana je poslala Frigi povezaču i druge darove i Fuli zlatan prsten. Onda je Hermod na povratku jašući prešao isti put, a kad je stigao u Asgard ispričao je sve što je video ili čuo.


Valkire- Odinove ratnice koje dovode pale junake u Valhalu.


Hajmdal (Heimdall)- Čuvar mosta Bifrost (duga) preko koga prelaze Valkire sa ratnicima na putu za Valhalu. Njegov rog Gjalahorn začuće se samo jednom- kada sinovi Muspela pođu na Asgard na dan Ragnaroka.


Hermod traži od Boginje Hel da vrati Baldra Asima.

[Ulmawen]

Asi su odmah poslali glasnike na sve strane sveta sa molbom da sve stvari plačem iskupe Baldra iz pakla. Svi su zaplakali, ljudi i životinje, zemlja i kamenje, drveće i svi metali, kao što se i ti, čitaoče, možeš uveriti ako ove predmete naglo preneseš iz hladnoće u toplotu. Ali kada su se glasnici, po obavljenom poslu vračali, naišli su na pećinu u kojoj je sedela žena iz roda divova, koja se zvala Tek. Zamolili su je da plačem iskupi Baldra iz pakla, a ona im je odgovorila:
»Suve suze točiće Tek zbog Baldrovog spaljivanja. Ni živo, ni mrtvo, nije mi drago Odinovo dete, neka zadrži Hel plen koji joj pripada!«
Ljudi, međutim, naslućuju da je to u stvari bio Loki, najgori među Asima.

Iz knjige "Predanja Starih Germana", koju je priredio Milan V. Dimić.


Baldrov pogreb. Vikinzi su imali običaj da svoje mrtve polože u brod, koji su potom gađali zapaljenim strelama i tako je junak ispraćan u Valhalu (prebivalište palih heroja u Asgardu).


Po verovanju starih Germana, ceo svet počiva na Igdrasilu (Yggdrasil), jasenu sveta. Svih 9 svetova držaće moćni Igdrasil sve do Sumraka Bogova (Ragnarok).

[Ulmawen]

Bravidžija Tijung Vanara

Indonezijska bajka

Pre nekoliko vekova,u jednoj od država na ostrvu Javi, vladao je radža Mundang Vangi, sin Prabua Mundanga Vangija. On se isticao neobičnom surovošću.
Jednom ode radža Mundang Vangi u planine da lovi. Tamo srete pustinjaka, koji predskaza. da će mu žena roditi tri sina i da će ga najstariji sin ubiti.
Čuvši prorocanstvo pustinjaka, radža se razbesni. Glasom isprekidanim od gneva, on naredi svojim pratiocima da ubiju pustinjaka. Ali među njima se ne nađe ni jedan koji bi se usudio da izvrši to naređenje. Pa i sam radža nije imao hrabrosti da ubije svetog starca. Zato reče, obraćajući se pustinjaku:
- Kad već niko nema smelosti da te ubije, naređujem ti da se odmah čistiš odavde. Svejedno mi je na koju ćeš stranu krenuti, samo ovde da nisi ostao. A ja se zaklinjem da ću ubiti svog sina čim se rodi.
I danju i noću razmišljao je radža o pustinjakovom proročanstvu. A kad mu se rodio sin, radža naredi jednoj od dojilja da uzme bebu od majke čim ova zaspi i da je donese k njemu. Kad dojilja predade dete radži, ovaj zapovedi vernom robu da ubije dete na morskoj obali i da ga baci u vodu.
Rob nije imao hrabrosti da se ogluši o radžinu zapovest. On donese dete na morsku obalu, a kad prispe tamo, poče dozivati Kjaja Belorongu, boga mora:
- O, Kjaje Beloronga, svemoćni bože mora! Moj gospodar, radža Mundang Vangi, naredio je da ubijem njegovog novorođenog sina. Ja nemam srca da izvršim ubistvo. Molim te, šta da radim s detetom?...
Iz dubine mora, koje je valjalo visoke talase, razleže se gromovit glas Kjaja Beloronge.
- Radžin robe! Vidim da nemaš tako svirepo srce kao tvoj gospodar. Ostavi to novorođenče u prvoj pećini na koju naiđeš. Zatim se vrati radži i reci mu ovako: "Gospodaru moj, tvoja volja je ispunjena! Sin ti je sada pod vlašcu Kjaja Beloronge." Radža ce se obradovati i neće se više raspitivati šta si uradio sa detetom. Ne boj se, ja ću uzeti dete pod svoju zaštitu.
Rob ostavi dete u prvoj pećini na koju naide, a zatim se vrati svome gospodaru.
Kada radža Mundang Vangi poče da ispituje roba, ovaj odgovori:
- Gospodaru moj, ispunio sam tvoju volju. Sin ti je sada u vlasti Kjaja Beloronge.
- Vrlo dobro. Idi! - progovori radža.
Sledećeg dana u dvorcu svi tugovahu. Radžina žena uplašeno se probudi izjutra i vide da su joj ukrali sina. Nemavši snage da izdrži gubitak, ona se teško razbole i te iste noći umre.

[Ulmawen]

Posle nekoliko meseci, radža Mundang Vangi zaboravi na svoju pokojnu ženu i uze sebi novu - princezu iz države Pedžadžaran. Ona mu rodi dva sina. Starijem dadoše ime Raden Tanduran, a mlađem Arja Babangan. Radža je veoma voleo te sinove i radovao se što njegov prvi sin nije među živima. Više ga se nije ni sećao. Međutim, kad je rob ostavio novorođenče u pećini, Kjaj Beloronga posla tamo ribara koji nije imao dece. On je već odavno molio boga Bramu da mu pošalje dete. Prišavši pećini, ribar ču plač novorođenčeta. Zaustavi se kod ulaza da bi odredio otkuda dolazi plač. Zatim uđe u pećinu i u mračnom uglu, na gomili suvog vodenog bilja, ugleda dete. Videvši ga, ribar se silno začudi i obradova. Podiže ga i zavi u parče tkanine. "Vidi se da mi ga je poklonio sam bog Brama", pomisli ribar, "svemoćni milostivi Brama!"
I on ponese dete svojoj kući. Žena, koja je sedela pored ribarske kolibe, zacčdi se primetivši da joj muž ide vrlo lagano, sa nekakvim zavežljajem u rukama. Ona potrča u susret da mu pomogne i još iz daleka povika:
- Šta ti to nosiš, Kajmane?
- Malog dečaka! - doviknu muž. - Malog dečaka koga nam je poklonio Brama.
Njegova žena Rasula isprva nije razumela o čemu to on govori. Ali kad joj muž pokaza dete, ona uzviknu van sebe od radosti:
- Ah, mali dečak! Svemoćni Brama je uslišio naše molitve.
Tako ribar Kajman i njegova dobra i plemenita žena Rasula počeše da podižu i vaspitavaju najstarijeg sina radže Mundanga Vangija.
Prošlo je mnogo godina. Radža Mundang Vangi je dosta ostareo, ali je ostao isto onako svirep. Oba njegova sina, Raden Tanduran i Arja Babangan, takođe bejahu veoma surovi.
Ali je zato najstariji radžin sin, ribarevo posvojče, imao dobro srce i dobru narav. Bio je uz to i naočit dečak.
- On je sigurno potomak radža - šaputao je ponekad Kajman svojoj ženi. - Pogledaj kako ima zlatastu kožu, kako je stasit i lep. Sigurno su ga ukrali neprijatelji njegovog oca i sakrili u pećinu. Pričekaj, saznaćemo vremenom ko je on.
- Samo da nam ga niko ne otme - odgovarala je Rasula.
- Svejedno, ja hoću da saznam da li je on odista radžin sin - govorio je ribar.
Radoznalost ga je toliko mučila da krete u šumu da porazgovara s pustinjakom. Ali pustinjak ne htede ništa da mu ispriča o dečakovom poreklu, već samo reče:
- Odvezi ga u Pedžadžaran, neka tamo izuči kovački zanat. Zasad ti ništa više ne mogu reći.
Kajman odveze svoje posvojče u Pedžadžaran i dade ga na kovački zanat. Posle nekoliko meseci svi uvideše da dečak vrlo lako savlađuje zanat, i tada se ribar uveri da je njegov posinak odista potomak radža.
Nekoliko godina kasnije dečak se već pročuo po celoj zemlji svojom veštinom, a ljudi su visoko cenili predmete koje bi on izradio. Glasovi o mladom kovaču stigoše do radže Mundanga Vangija; on zažele da ga poseti i da pogleda njegov rad.

[Ulmawen]

Došavši u kovačnicu, radža zateče čuvenog kovača kako stoji pored nakovnja i beše zapanjen spazivši mladićevo lice jarko osvetljeno plamenom. Radža htede da kaže nešto, ali zamucnu i ne progovori ni reči. Mladi kovač je ličio na pokojnu ženu Mundanga Vangija, kao jaje jajetu. Veoma uznemiren, radža postoja neko vreme ćuteći, a zatim progovori:
- Kako se zoveš, kovaču? Tvoji roditelji su, verovatno ljudi otmenog roda?
Mladić odgovori s poštovanjem:
- To ne znam, gospodaru moj. Čika Kajman me je našao u pećini kad sam bio još sasvim mali. Uzeo me je k sebi u kuću, podigao i vaspitao sa svojom suprugom Rasulom, dobrom i plemenitom ženom. Ja ih smatram svojim roditeljima.
Radžu duboko uzbudiše mladićeve reči. Ne govoreći ništa, on izađe iz kovačnice, žurno se zavuče u svoju nosiljku i naredi robovima da požure koliko igda mogu. Radža se nadao da prispe u dvorac još pre zalaska sunca i stiže tamo u poznu noć. Odmah zapovedi da mu pozovu roba kome je, pre mnogo godina, bilo naređeno da novorođenče baci u more.
Čim se stari rob pojavi pred radžom, ovaj uzviknu gnevno:
- Dede, priznaj kako si onda izvršio moje naređenje? Da li si bacio u more dete koje sam ti naredio da ubiješ?
Glasom drhtavim od straha, stari rob progovori:
- Tvog najstarijeg sina odneo sam na morsku obalu, ali nisam imao srca da ga ubijem. Tada sam dozvao Kjaja Belorongu, a on je...
- A on je poslao ribara da spase mališana! - strašno zaurla radža. Glas mu na trenutak postade kreštav od besa. Mundang Vangi naredi svojim zarobljenicima da ubiju starog roba.
- Gledajte da izvršite kako treba moju naredbu - dodade radža. - A ako postupite kao on, svima ću vam poskidati glave!
Stari rob pade ničice pred radžu, kao da zahvaljuje za smrtnu presudu. On je već odavno želeo da umre, jer mu je postao nepodnošljiv život sa toliko lišavanja i patnji. Sada je radosno očekivao smrt - ona je značila radžinu zahvalnost za verno služenje, za život proveden u ropstvu. Bez pogovora je pošao za mladim zarobljenicima, kojima je bilo naređeno da ga ubiju.
Posle ubistva starog roba, Mundang Vangi zapovedi da mu dovedu Kajmana. Ratnici i robovi krenuše po ribara sa nosiljkom, da bi ga što pre dopremili u dvorac. Očekujuci Kajmana, radža uznemireno šetaše po sobi.
Čim ribar iziđe pred njega, radža ga upita bez uvijanja:
- Reci mi, ribaru, gde si našao dečaka koga si vaspitavao kao princa? Šta znaš o njegovom poreklu?
- Gospodaru moj - odgovori ribar s poštovanjem - dečaka sam našao u pećini kad je bio još sasvim mali. Ležao je tamo i zacenjujuci se plakao od gladi. Odakle se obreo, ne znam. On je jak, stasit mladic, dobrog srca i čiste duše. Koža mu je zlataste boje, a to znači da je potomak radža. Zato sam ga vaspitavao, gospodaru moj, kao da je princ.

[Ulmawen]

- Tako, dakle! Ispada da si ga ti, prost ribar, ne znajući ništa sigurno o tom detetu, dao na kovački zanat, kao što se obično čini sa prinčevima - progovori radža ljutito. - I to samo zato što ima kožu svetliju od tvoje? To uopšte nije dokaz da je iz roda radža. Mnogi ljudi imaju tako svetlu kožu.
- Veoma moguće, gospodaru moj - odgovori ribar. - Ali ne kazuje samo to o njegovom otmenom poreklu. Njegov glas, držanje, pokreti, sve to jasno svedoči da je on sin radže.
Mundang Vangi progovori podsmešljivo:
- Kovač koga sam video jutros ne liči nimalo na princa. A sad se vrati u svoje selo!
Kajman se s poštovanjem pokloni i oprostivši se od radže, napusti dvorac. Ponašanje Mundanga Vangija veoma ga je zbunilo. Otkud sad, najednom, da se radža interesuje za vaspitanje njegovog posinka? Ribar nije ništa razumeo. A kad o svemu tome ispriča supruzi, glupa žena, takode, ne shvati ništa.
- Ti, najbolje, pitaj o tome pustinjaka koji živi u zemlji Kedu - reče ona mužu. - On će, naravno, umeti da ti objasni zašto se radža zainteresovao za našeg posinka.
Sledećeg dana ribar se uputi u zemlju Kedu. Pustinjaka je našao u jednom od hramova. Razume se da Kajmanu nije moglo pasti ni na kraj pameti da je sveti starac onaj isti pustinjak koji je pre mnogo godina prorekao radži Mundangu Vangiju da će ga ubiti njegov najstariji sin. Otada se starac nalazio u izgnanstvu i živeo u hramu. Ali Kajman, razume se, o tome nije ništa znao. On ispriča pustinjaku svoju priču i upita ga zašto je radža Mundang Vangi poslao po njega, običnog ribara, robove sa nosiljkom.
- Otkuda odjedanput tolike počasti meni? - upita on.
- Zašto se radža tako uporno raspitivao za poreklo našeg posinka? Ja i žena jednostavno ništa ne razumemo. Zato sam i došao ovamo da mi objasniš u čemu je stvar. Uz to sam primetio da naš posinak glasom i pokretima mnogo podseća na Mundangu Vangija. Može biti da je sin robinje, radžine naložnice, i zato su ga bacili u pećinu. Reci mi, sveti starče, šta je to? Jesu li tačne moje slutnje?
- Najpre se ovde dobro odmori - odgovori pustinjak.
- Vidim da si se mnogo umorio od puta. A ja ću se potruditi da za to vreme dokučim zašto radža Mundang Vangi toliko želi da sazna kako se kod tebe obreo tvoj posinak.
Dva dana i dve noći proveo je Kajman u hramu kod pustinjaka. Druge noći starac reče:
- Ribaru, ja sam našao odgovor na tvoje pitanje. Vetar mi je pomogao da odgonetnem tu tajnu. Sova i ptica celan-džang obavestile su me svojim kricima. Golubica mi je šapnula o tome na uvo, a kolutovi pare iz začaranog kotla ispričali su mi da je radža Mundang Vangi naredio da se njegov najstariji sin ubije na obali mora, jer sam ja prorekao da će radža pasti od njegove ruke. Radžin rob kome je bilo naredeno da izvrši ubistvo nije imao hrabrosti da to učini i ostavio je novorođenče u pećini. Nemoj misliti da je tvoj posinak rob po rođenju.

[Ulmawen]

Ne, on je sin Sudarne Andini, prve žene radže Mundanga Vangija. Predstoji mu da zauzme mesto svog oca i upravlja zemljom. Ali ni u kom slučaju mu ne govori ni reči o tome, jer još nije došlo vreme za to; njegov brat Raden Tanduran još uvek je jak i uživa ljubav naroda. Čuvaj svog posinka kao oči u glavi. To je sve što ti mogu reći. U selo se ne vraćaj odmah. Idi najpre u Pedžadžaran da se vidiš sa svojim posinkom.
Ribar se uputi u Pedžadžaran, i to ispade kao poručeno, pošto je tamo dospeo i radža Mundang Vangi. Radža je već znao da je kovač, Kajmanov posinak, niko drugi do najstariji princ. Mundang Vangi dođe na pomisao da ga ubije i zato odluči da se posluži lukavstvom.
Spazivši mladića, radža mu se obrati nežno:
- Dobro jutro, kovaču!
- Dobro došao, gospodaru moj - odgovori kovač.
- Došao sam da te pitam hoceš li pristati da mi prodaš taj kavez za tigrove - reče radža Mundang Vangi. - Hteo bih da znam da li je dovoljno čvrst da smestim dva tigra.
- Deset tigrova ne bi moglo da slomi šipke tog kaveza - odgovori kovač.
- Ali pre nego što ga kupim, hteo bih da te zamolim da ga još jedanput pogledaš iznutra. Da li su dovoljno čvrste šipke i zadnji zid? Šta ga znaš - tigrovi su jake životinje, još može i nesreća da se dogodi. Tako, dakle, zavuci se ti u kavez i još jedanput ga pažljivo pregledaj.
Kovaču ne beše ni na kraj pameti da Mundang Vangi smišlja prevaru. On se nije bunio i pođe u kavez. Baš tada se pojavi Kajman. Kad vide kakva opasnost preti njegovom posinku, on mu brzo priđe i šapnu na uvo:
- Ne idi sam u kavez! Radža je veoma ljut na tebe! Reci mu da i on uđe zajedno s tobom...
- Hej, starče, šta se to došaptavaš? - povika radža s mržnjom u glasu. - Zar ne znaš da te mogu ubiti zato što si došao nepozvan tamo gde se nalazi tvoj radža. Hajde, gubi se odavde i da te više nisam video. - Zatim se on ponovo obrati kovaču:
- A ti izvršavaj moju naredbu i ulazi u kavez! Kovač se osmehnu i odgovori:
- Nego ti, gospodaru moj, nisi još video kakav sam veliki i čvrst katanac napravio za taj kavez. Hoceš li da ga pogledaš? - A gde je taj katanac? - upita radža Mundang Vangi.
- U kavezu - odgovori kovač. - Evo, pogledaj, kako se lako i prosto zaključava.
- Unesite me u kavez - naredi radža svojim robovima. - Hoću da ga razgledam iznutra.
Čim se radža našao u kavezu, Kajman priskoci, zalupi vratašca i zaključa ih. A zatim se obrati robovima:
- Odnesite vašeg radžu zajedno s kavezom na obalu mora. Uradite ono o čemu mašta ceo narod. Sami se izbavite od ropskih okova, a ljudi će vas dobro nagraditi.
Robovi počeše isprva da se kolebaju, bojeći se ostalih radžinih pratilaca. Ali kad im ribar zajamči da im radžini doglavnici neće ništa učiniti, robovi podigoše kavez u kome je besneo radža i ponesoše ga tamo gde im ribar beše naredio. Došavši do morske obale, oni krenuše prema pećini u kojoj je pre mnogo godina ribar našao novorođenče.

[Ulmawen]

Mundang Vangi je bio besan i istovremeno je drhtao od straha pri pomisli na to šta može Kajman da učini s njim. Vikao je izgubljenim glasom:
- Pustite me! Robovi moji, ne slušajte toga čoveka! Ja, vaš radža, obećavam da ću vas obasuti dragocenostima! Pustiću vas sve na slobodu. Moći ćete da odete kud god želite!
Ali robovi nisu obraćali pažnju na radžu. Oni su činili samo ono što im je nalagao ribar.
Kad uneše kavez u pećinu, Kajman se obrati radži Mundangu Vangiju i reče:
- Postoji li na svetu tako svirep otac koji je naredio da se ubije njegov novorođeni sin i baci u more? Jesi li čuo za takvog?
Radža Mundang Vangi se razbesne još više i ništa ne odgovori ribaru.
Jedan od robova, sin starog roba koga je radža pogubio, progovori:
- Svirepi otac o kome ti govoriš je glavom i bradom Mundang Vangi! Radža je predao svog sina mom ocu i rekao mu: "Karno, odnesi novorođenog princa na morsku obalu. Tamo ga ubij, a leš baci u vodu". Moj otac je odneo novorođenče, ali nije imao srca da ga ubije. Rastrzavan strahom i sumnjama, obratio se Kjaju Belorongi. Bog mora mu je odgovorio: "Radžin robe, ti nemaš tako svirepo srce kao tvoj gospodar. Ostavi dete u prvoj pećini na koju naiđeš". I moj otac je poslušao Kjaja Belorongu...
- A ja sam našao mališana u pećini, poneo ga kući i vaspitavao kao rođenog sina - nastavi ribar priču roba. Zatim se opet obrati radži Mundangu Vangiju: - A ko je hteo da baci u kavez svog ponovo pronađenog sina da bi ga tigrovi rastrgli ?
- Upravo radža Mundang Vangi! - uzviknu mladi rob.
Radža je već bio van sebe od besa. Usta mu se pokriše penom, a oči izgledahu kao da će svakog časa iskočiti iz duplji. Zavijao je i urlao poput tigra. Najzad se opruži na pod kaveza i izdahnu.
Ribar svom posinku dade ime Bravidžija Tijung Vanara. Sada je on već mogao da vlada državom umesto Mundanga Vangija. Radžine sinove iz drugog braka - Raden Tandurana i Arju Babangana - izgna van granice zemlje. Zbog toga izbi bratoubilački rat, ali Bravidžija Tijung Vanara uspe da savlada svoje neprijatelje.
Bravidžija ne vladaše dugo, jer se Raden Tanduran vrati s ogromnom armijom i ponovo osvoji zemlju.
Sa svim robovima svog oca, Bravidžija Tijung Vanara ode u šumu. U toj šumi ne beše nikakvog voća osim madža-drveća, koje rađaše gorke plodove. Dok življahu u šumi, hraniše se samo tim plodovima. Tamo Bravidžija Tijung Vanara osnova državu, kojoj dade ime Madžapahit, jer u tim šumama beše mnogo madža-drveta sa gorkim plodovima.
Tako postade velika država Madžapahit.

[Covenant]

Svetlost na kraju sveta

Ostrvo,sijajuće i sjajno
Večno stoji,u moru samo
Od kamena i peska i uvala
Ostrvo drveća lišeno

Ostrvo malo.Tačka u moru širokom
Od sve zemlje poslednje
Putnik na usamljenom ostrvu je
Poslednji,usamljeni čovek

Od Bogova je tu,nikad da ne ode
Život ceo da ostane
Kazna za večnost,briga o večnom svetlu

Svetionik visok i sjajan
Beo,što stoji na kraju sveta
Brodove i mornare štiti
Od kamenja koje ih razbiti može

Ne dolazi ništa,ipak
Iz blistavog mora plavog
More koje se proteže široko
Sve je što čovek vidi

Jednog dana na litici visoko,ipak
Ptica zakriči i slete
Albatros koji pogledom seče
Zašto?Zbunjen duboko

Čuvar koji je poslat?
Od Bogova prokletstvo poslato
Stojeći,kričeći u njega gleda
Otet koji mu je život

Godine svake dolazi da ga gleda
Iznad njega stvorenje
Prokletsvo ne,već uspomena
Koja ga je volela žene

Pod zvezdama u noći
Legao bi i gledao dugo
Prema mesecu i zvezdama
Umiruću izmaglicu sunčevu

Vreme i svetlost Orionova
Ispuni radošcu čoveka našeg
Medju zvezdama vidi ljubav svoju
Sećajući se glasa njenog

Sijanje zvezda iznad
U srce ga dira i dotiče
Ona negde od gore ga gleda
I zna da se nikad rastati neće

Dan dobar,dan loš
Ludilo,sunce i vrelina
Gledajući preko mora zamišlja zemlju
Albion njegov voljen
Litice bele,trava zelena
Igraju se i trče deca
"Moja zemlja" zaplaka on
Tako daleko....

Očiju uplakanih i crvenih
On hita preko mora
Igrajući se sa sudinom svojom
Kući svojoj

U moru dubokom i plavom
Izbacila ga voda
Probudjen viče,od znoja hladan
Albion...to je san...

[Covenant]

(nastavak)

Život je na ostrvu takav
Patnje i iskušenja život
Dan dobar,dan loš
A nekim danima i nada je čak...

Svetlost na kraju sveta
Blistavo u daljini gori
Obasjava čoveka svetlosti zlatni sjaj
U patnji svojoj

Pedeset godina stoji i čeka
U patnji koja obuzima ga
Sećajući se noći jedne
Uz smešak mali

Kosa njena,duga i crna sija
Lepota tamna očiju njenih
Meka koža i zagrljaj topli
Uspomena ne umire nikad...

Godinama beše to,seća se jasno
Zivot koji je živeo jednom
Beskrajna ljubav ,za životom želja
Obećali su jedno drugom

Ljubav i smeh,pak
Poput kratkog su uzdaha bili
Noći jedne mračne,dušu njenu dotakla je
Smrti senka…

Bogovi sažaljenje osećaju
I svetlost čoveku daju
Žena tvoja videti te može
Za jednu noć samo...

Čovece mladi razmisli dobro
Cena za to postoji
Brinuti se za svetlost na kraju sveta
Gde ti ostati moraš

Od ljubavi i svega udaljen biti moraš
Sam moraš biti
Na ostrvu malenom,ostrvu što sija
U sredini mora

Čuvaću svetlost za noć jednu
Sa ženom koju volim...
Zarida čovek,očiju suznih
Za Bogove iznad

Noći te beše
Ljubav se vratila njegova
U ruke njegove se baci,polako padoše u krevet
U ljubavi i žudnji dubokoj
Utopljen svako,u zagrljaju svom...

Ljubavlju ispunjena,noć je duga bila
Svet za njih postojao nije
Pod svetlošću blistavom probudi se on
Ljubav i život njegov otišli su bili

Na noge je skočio,u more je gledao
Svetionik na kamenu
Cena koju je platio
Da večno živi sam..

Pedeset godina je prošlo
Duše jedne još video nije
Ali sa njim ljubav njegova je tu
U svakom malom snu..

My Dying Bride

Pesma sa albuma Light At The End Of The World - Svetlost na Kraju Sveta

Lyrics by Aaron Stainthorpe


Zaista sam se potrudio da prevedem kako valja,ne zamerite mi ako negde zvuci previse plasticno ne poznajem engleski bas toliko dobro

[Ulmawen]

Tctctc.. Metal od malih nogu.

[bobi]

Covenant kaže:

(nastavak)
Zaista sam se potrudio da prevedem kako valja,ne zamerite mi ako negde zvuci previse plasticno ne poznajem engleski bas toliko dobro

Daj Bože da ti je plastičan prevod, inače će se desiti:


-------------------------------------------------------------------------
Vesti:
Izvor B92:

Neverica zbog obdaništa:

Još uvek se ne zna uzrok ponašanja dece i njihovih vaspitača u obdaništu koje je obolelo od bolesti čije poreklo još nije utvrđano.
Nadležni misle da je reč o novom virusu koji ubija apetit i za sada se rešenju problema ne nazire kraj.
Da potsetimo, deca su pre izvesnog vremena prestala da jedu i da se interesuju za bilo kakav vid zabave; postala su akutno depresivna i nemaju interesovanja za ništa drugo sem da gledaju u zemlju pognute glave. Iz nezvaničnih izvora saznajemo da su deca saopštila vaspitačima zašto ne žele da jedu i izgubila interesovanje i da se tom prilikom virus proširio i na vaspitače, kao i na prvu interventnu medicinsku ekipu koja je došla i posedevši malo sa decom, takođe sela na pod i zagledala se u prazno.
Vlada je za 14 sati sazvala hitnu sednicu i po očekivanjima analitičara biće proglašeno vanredno stanje.
Kasnije ćemo uključiti prof. dr Bobana Krsmanovića koji i sam tvrdi da je bolovao od iste bolesti.

Šalim se... dobar je prevod... Keep it up