Parčence duše - prateća tema uz: http://www.sk.co.yu/forum/showthread.php?t=12858

[Mrka Kapa]

Ali, bio je tako velik da su se mnogi koji ga nisu poznavali plašili; jednog dana su Plejade, Atlasove kćeri, ugledale Oriona kako dolazi i pobegle tako hitro da su se pretvorile u golubice. Možete da pronađete čak i mesto na kome su osvetlile nebo, malo ispred Oriona. On ih još uvek sledi, i njegov pas, Sirijus, koji nosi čuvenu pseću zvezdu, stoji uz njega; ali Plejade nikada ne dozvoljavaju Orionu da ih uhvati u njihovom dugom putu kroz nebeska prostranstva. Plejade su tako lepe da morate na naučite kako da ih nađete, i ovo sazvežđe od šest treperavih zvezda, ’roj svitaca upetljanih u srebrno tkanje’ će vas odvesti do pojasa moćnog Oriona, nebeskog diva.

[Covenant]

Delfinov dar

Bio sam na dubini od 12 metara, potpuno sam. Znao sam da ne bi trebalo da idem sam, ali sam se osećao sposobnim i upravo sam iskoristio pogodne uslove. Struja nije bila jaka, a voda je bila tako topla, bistra i privlačna. Kada sam osetio grč, odjednom sam shvatio koliko sam bio nepromišljen. Nisam se preplašio, ali su me potpuno presekli grčevi u stomaku. Pokušao sam da skinem pojas sa tegom, ali me je toliko jako bolelo da nisam uspeo da nađem kopču. Počeo sam da tonem. Uplašio sam se, nesposoban da se pokrenem. Mogao sam da vidim merač i znao sam da će mi uskoro nestati kiseonik. Pokušao sam da izmasiram stomak. Nisam imao ronilačko odelo, ali nisam mogao ni da se ispravim niti rukama doprem do zgrčenih mišića.
Pomislio sam da ne mogu tako da se prepuštam i da nešto moram da uradim. Nisam mogao tek tako da umrem, a da niko ne zna šta mi se dogodilo. U mislima sam dozivao “Neka mi neko ili nešto pomogne!”
Potpuno sam se izgubio. Odjednom sam osetio da mi nešto prolazi ispod ruke. Uplašio sam se da nisu ajkule. Osetio sam pravi užas i beznađe. Međutim, nešto mi je gurnulo ruku nagore. U mom vidnom polju pojavilo se neko oko - najčudesnije oko koje sam ikad mogao da zamislim.Kao da se smešilo.Bilo je to oko jednog delfina. Gledajući to oko, znao sam da sam nekako bezbedan.
Pomerio se još malo napred, podvijajući se i postavljajući svoje leđno peraje ispod moje ruke, tako da sam ga lako obgrlio. Opustio sam se, zagrlio ga i osetio olakšanje. Osećao sam da mi ta životinja daje sigurnost, da me izbavlja i podiže ka površini. Grčevi u stomaku su nestali dok smo se podizali i bezbedno sam se prepustio. Nekako sam se osećao da me on i izlečio.
Kada smo isplivali na površinu, poneo me je ka obali. Doveo me je u toliko plitku vodu da sam počeo da se brinem da se ne nasuče, pa sam ga pogurao u dubinu. Tu je stao, čekao i posmatrao me, prosto mislim da je nekako želeo da vidi da li sam dobro.
Kao da sam započeo novi život. Kada sam skinuo pojas sa tegom i bocu sa kiseonikom, skinuo sam sve sa sebe i nag se vratio u okean kod delfina. Osećao sam se tako lakim, slobodnim i živim da sam samo želeo da se igram u vodi na suncu i da uživam u toj slobodi. Delfin me je prihvatio na svoja leđa i igrao se sa mnom. Primetio sam da je tamo bilo još mnogo delfina, ali su oni bili podalje od nas.
Posle izvesnog vremena vratio me nazad na obalu. Tada sam bio jako umoran, skoro da sam pao u nesvest. Delfin je opet iz plićaka proveravao da li sam dobro. Zatim se okrenuo na stranu i gledao me jednim okom. Gledali smo se, čini mi se, dugo, skoro beskonačno, skoro u transu, dok su mi kroz glavu prolazile misli o prošlosti. Onda je odjednom pustio glas i otišao da se priključi ostalima. I svi zajedno su otišli.

Elizabet Gavejn

[aerochivija]

Након војничког слома 1915, услед напада немачких, аустроугарских и бугарских трупа, Војска Краљевине Србије и велики број цивила били су принуђени да се преко сурових планинских терена Албаније повлаче на југ. На јадранској обали Албаније, савезнички бродови су сачекивали и преживеле транспортовали на грчко острво Крф, у Бизерту у Тунису, и на многа друга места, на лечење и опоравак.
Тако је настала песма "Креће се лађа француска":

Креће се лађа француска

Сиње је море је широко,
широко, плаво, дубоко.
Крај му се не да видети,
не могу мисли допрети...

Лађа се креће француска,
са пристаништа солунска.
Транспорт се креће Србади,
Србади, браћа, рањени.

Сваки се војник борио,
у рову славу славио.
Срећан се Богу молио,
да би се кући вратио.

Радости нема ни за трен,
Наиђе швапски сумарен.
Сви моле светог Николу,
Његову силу на мору.

Путујем тужан, жалостан,
помислих: "Боже, нисам сам!"
И моја браћа путују,
Да са мном заједно тугују.

Бродови који су превозили избегле били су мета непријатељских подморница ("сумарена") и авиона, који су их немилосрдно потапали. Са острва Крф, сви они за које је процењено да им нема спаса, превожени су на острво Видо. Преминули су сахрањивани спуштањем у море. Ово страдање је опевао Милутин Бојић песмом „Плава гробница“.

Милутин Бојић
Плава гробница

Стојте, галије царске! Спутајте крме
моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе
ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан
хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до
брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће
моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к'о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек
утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ
црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

[aerochivija]

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне
поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

Опорављени војници су наставили да се боре на Солунском фронту, са само једном жељом: да што пре победе и врате се својим домовима и породицама.
Песма Власислава Петковића-Диса „Међу својима“ и народна, песма српског војника - "Тамо далеко", вероватно најбоље опевају ту чежњу.

Владислав Петковић - Дис
МЕЂУ СВОЈИМА

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис'о да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља, која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. Идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: "Нека живе деца."

Улазиш у собу. Сузе већ те гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
"Мама, зашто плачеш? Је л' писао тата?"

У велике патње, невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди...
Напољу је видно, као пред свитање.
К'о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.


ТАМО ДАЛЕКО

О, зар је морала доћ,
Та тужна несрећна ноћ,
Када си, драгане мој,
Отиш'о у крвав бој?

Тамо далеко,
Далеко од мора,
Тамо је село моје,
Тамо је Србија.

Тамо где тиха
путује Морава,
тамо ми икона оста
и моја крсна слава

Тамо далеко,
Где цвета лимун жут,
Тамо је српској војсци,
Једини био пут.

Тамо далеко,
Где цвета бели крин,
Тамо су животе дали
Заједно отац и син.

Без отаџбине, далеко,
На Крфу живех ја,
Али сам поносно клиц'о:
"Живела Србија!"

Шапчанин Влада Станимировић, сведок страдања избеглих, аутор је потресних стихова уписаних на споменик подигнут онима који су заувек остали тамо далеко:

На хумкама у туђини
Неће српско цвеће нићи.
Поручите нашој деци:
Нећемо им никад стићи.

Поздравите отаџбину,
Пољубите родну груду.
Спомен борбе за Слободу
Нека ове хумке буду.

Осим огромне уметничке, ове песме имају ретко виђену хуманистичку вредност. Њихови стихови певају о сопственим страдањима, тузи, чежњи за родним крајем, жељи за слободом. У њима нема ни најмањег трага мржње према непријатељу, нити жеље и позива на освету.

[Mrka Kapa]

Kastor i Poluks, zvezdana braća
grčki mit

Među zvezdanim slikama na nebu može se naći jedna zvana ’Gemini’, odnosno Blizanci. Stari Grci su nekada verovali da su dva brata po imenu Kastor i Poluks zaista stavljeni među zvezde. Nekada su živeli u Sparti; njihova majka je bila ljupka Leda, a jedna od njihovih sestara prelepa Helena, čije je zarobljavanje izazvalo čuveni Trojanski rat.
Ova braća su bila privržena jedan drugom kako to samo blizanci mogu biti, i nikada nisu bili viđeni daleko jedan od drugog. Njihova ljubav prema sestrama je bila velika, i kada je Helena bila zarobljena od strane dva ratnika, ova braća su je pronašla i vratila u kuću njihove majke.
Kastor je veoma voleo konje. Mogao je da ukroti i najdivljijeg konja ikada uhvaćenog, i vodi ga sa sobom kao psa čim bi mu svojim magičnim dodirom pokazao ko je gospodar. Mogao je da jaše bolje no iko drugi u kraljevstvu, jer ga nijedan konj još nije zbacio sa sebe.
Poluks je bio isto tako poznat u boksovanju i rvanju. Učio je mladiće mnogim trikovima uz pomoć nogu i ruku, i bio je prvak u svim igrama.
Dva brata su bila ponosna što su mogla da idu sa drugim herojima u potragu za zlatnim runom. Kada je slatka Orfejeva muzika stišala divlju oluju koja se digla na moru i zapretila da potopi Arga, zvezde su se pojavile nad glavama Kastora i Poluksa, jer je njihova međusobna ljubav bila dobro znana bogovima Olimpa koji su i poslali ovu oluju.
Kada bi se čudni plamenovi, koji se nekada u olujama pojavljuju na jarbolima i jedrima brodova, pojavili na drugim brodovima posle ovog čuvenog putovanja Arga, mornari bi uvek povikali: „Gledajte zvezde Kastora i Poluksa!“

[Mrka Kapa]

Njihova međusobna ljubav ih je učinila poznatijima više nego bilo šta drugo. Kada je napokon Kastor ubijen u velikoj bici, Poluks se molio Jupiteru da mu dozvoli da ponovo bude zajedno sa bratom. Molitva mu je uslišena. Nedugo potom, govore nam pesnici, zvezdana slika Blizanaca se pojavila na nebu, i dva brata su ostala tu zauvek, posmatrajući zemlju ne bi li pomogli ostalima da budu verni do samog kraja.

[Iris]

ORION

O sazvežđu Orion ispričane su mnoge legende, ali najlepše su one koji potiču iz Grčke mitologije. Orion, lep, snažan i vešt lovac je, kaže se, bio najbolji prijatelj Artemide, boginje lova, te su često lovili zajedno. Osvojen njenom lepotom pokušao je da joj se udvara, ali ga je ona odbila. Kaže se potom da je Orion zamrzeo Artemidu, i da je želeo da joj se osveti tako što će ubiti sve divlje životinje na svetu. Negde se može pročitati i da je Artemidu izazvao na duel, da se pokaže ko je bolji lovac. Šta god da je bio povod, Artemida se naljutila i na velikog Oriona poslala škorpiju koja ga je i usmrtila. Na drugom mestu se kaže i da se rodila ljubav između Oriona i boginje Zore Eos, a škorpiju je na njega poslala Geja, boginja Zemlje, koju je na to nagovorio Apolon. Orion je opisan i kao gorostasan lovac koji je tokom pet godina progranjao sedam kćeri Atlanta i okeanide Plejone. Nesrećnim devojkama se smilovao Zevs, i premestio ih na nebo gde su postale Plejade (Vlašići). No ni tu nisu umakle ovom lovcu. I Orion je postao sazvežđe koje ih i dalje juri kroz nebo a blizu je i sazvežđe Velikog Psa sa karakterističnom zvezdom Sirijus, njegov verni pratilac u lovu. Ali i Oriona i dalje prati sazvežđe Škorpije od koga će lovac zauvek bežati - ova dva sazvežđa se nikada na nebu ne mogu videti u isto vreme jer Orion pripada zimskom nebu a Škorpija letnjem.

[Iris]

Deo sazvežđa poznat kao "Pojas Oriona" čine tri zvezde - Alnitak, Alnilam and Mintaka. Imena sve tri zvezde su arapskog porekla a Alnilam znači "niska bisera", što ih fantastično opisuje. Pojas je u vikinškoj Skandinaviji bio poznat kao preslica boginje Freje a u finskoj mitologiji je identifikovan sa kosom Väinämöinena, glavne ličnosti nacionalnog epa Kalevala.
Stari Egipćani su sazvežđe povezivali sa Ozirisom, bogom života, smrti i podzemlja a Aboridžani iz Australije ga zovu Julpan i vide ga kao kanu. I kod nas je Orion poznat kao Lovac, i najkarakterističnije je sazvežđe koje se može videti na nebu tokom jasnih zimskih noći.

[Mrka Kapa]

Zašto reke imaju zlatni pesak

grčka priča

Jednom je siromašni seljak po imenu Gordije rešio da povede svoju porodicu na praznik u gradu. Nije imao konja, ali je njegova volovska zaprega mogla da vuče teška kola sasvim dobro. Privezao je volove za kola, poseo ženu i sina na sedište, i krenuo niz put.
Kada je stigao blizu grada, prestonice Frigije, pomislio je da će biti bolje ako bi hodao pored kola i vodio volove. To je i učinio. Kako se približavao gradu, čuo je sve glasniju graju na pijaci. Požurio je svoje volove da bi saznao o čemu se radi. Morao je da se popne nazad u taljige da bi izbegao masu ljudi koja ga je pratila, i tako se dovezao do velikog hrasta na gradskom trgu.
Tako je veliku dobrodošlicu ovaj siromašni seljak dobio!
„Stiže naš kralj!“ vikali su svi. „Rečeno nam je da će on doći danas, kolima koje vuku volovi, i evo ga!“
Gordije nije mogao da veruje ovome što je čuo. Ali glavni u toj gužvi doneo je krunu, stavio je na njegovu glavu i proglasio ga kraljem, te se on složio da će učiniti sve što može da bi opravdao ovoliku čast.
Hrast blizu koga se zaustavio rastao je ispred hrama. Gordije je ispregao volove, uzeo težak konopac i zavezao kola za orah velikim čvorom. Iz hrama je tada izašao sveštenik i objavio da ko god uspe da odveže taj čvor postaće kralj cele Azije. Dugo vremena potom niko nije uspeo da razveže taj čvor. Ali, jednog dana u Frigiju je stigao Aleksandar Veliki i , ne uspevši da ga odveže, izvadio je svoj mač i zadao takav udarac da je presekao magični čvor.
Ukratko pošto je napustio Frigiju, Aleksandar Veliki je vladao celom Azijom kao kralj, i možda je njegov način na koji je „razvezao“ čvor bio jedini pravi. Gordijeve čvorove ipak trebamo preseći ako se ne daju razvezati.

[Mrka Kapa]

Mali dečak koji se vozio u Gordijevim kolima bio je Mida. Posle smrti svog oca, Mida je postao kralj Frigije. Bio je ljubazan i pravedan prema narodu, kao što je verovatno i Gordije bio, inače ne bi izabrali njegovog sina kao kralja.
Jednog dana, dok je Mida još uvek bio kralj, neki ljudi su pronašli starca kako luta šumom. Šuma mu je bila nepoznata i on je izgubio svoj put. Mida ga je prepoznao čim su ga seljaci doveli u palatu. To je bio Silen, učitelj čija je slava obišla ceo svet. Mida je ugostio Silena sa velikim poštovanjem. U njegovu čast priredio je desetodnevne igre u palati. Jedanaestog dana Mida ga je odveo u kuću njegovog najčuvenijeg učenika. Taj učenik nije bio običan smrtnik, kako priča kaže. Ime mu je bilo Bahus. Mida mu je ispričao sve o nalaženju Silena, a Silen sve o prijatnom vremenu koje je proveo u palati. Tada je divni Bahus rekao Midi da može da zatraži šta od hoće kao nagradu.
Gordije, Midin otac, je uvek želeo da ima više novca, iako je postao kralj i imao više zlata nego što su on i njegova dobra kraljica mogli da potroše. Tako je i Mida želeo više bogatstva. Celog svog života, još od one vožnje na očevoj zapregi, imao je prilike da vidi zlata i dragulja u dovoljnoj količini da mu postane svejedno. Ali ne, kada ga je Bahus upitao šta želi, Mida je rekao: „Neka se sve što dotaknem pretvori u zlato.“
Da ste vi bili tamo i da vam je bio ponuđen izbor, šta biste poželeli? Možete li da kažete? Nikad ne žudite za stvarima tako luckasto kao kralj Mida, jer je zbog njih upao u nevolju – vidite i sami.
Nakon što je izrekao želju, kralj Mida je uskočio u svoju kočiju i krenuo ka kući. Čim je stopalima dotakao pod kočije, ona se pretvorila u čisto zlato. Uzde u njegovim rukama su bile od zlata. Vratio se u svoju palatu, a ljudi su mislili da to mora da je Apolon sišao sa neba u sjaju svoje slave. Njegova žena ga je dočekala u dvorkoj palati. Jedan jedini dodir ju je pretvorio u zlato. Niotkuda pomoći, niotkuda spasa! Mida je izašao u vrt i posegao za jednom voćkom na drvetu. Ništa sem zlata čim ju je dodirnuo. Zlato, zlato, zlato! Kako je mrzeo da ga makar ugleda! Njegova hrana i piće su bili zlatni. Njegovi prijatelji, njegov dom, čak i jastuk su postali hladno, tvrdo zlato.

[Mrka Kapa]

Nekoliko sati kasnije podigao je ruke u nemoći, sijajući u odori od zlata, i preklinjao Bahusa da mu uzme ovaj dar. Bahus je bio ljubazan i rekao:
„Idi do reke Paktol, nađi njen izvor, zaroni u njega i kada ti je potopljeno celo telo nestaće i tvog dara.“
Siroti kralj Mida je učinio kako mu je bilo rečeno. Kada je dodirnuo vodu čudesna moć koju je imao je otišla u reku. Rečni pesak se pretvorio u zlato, i do dana današnjeg zrnca zlata se mogu naći u reci Paktol.
Posle toga, Mida je živeo na selu i oblačio kao ubogi seljak. Bio je tako zahvalan što se oslobodio užasnog dara da nije želeo da ga bilo šta podseća na vreme kada je dodirom mogao da stvari pretvara u zlato. Ali čak i na selu, žute šljive, kruške i jabuke su podsećale Midu na voće koje je dotakao u sopstvenoj bašti.

[Mrka Kapa]

Zašto jarebica ne leti visoko

grčka priča

Dedal je bio umešan zanatlija iz mnogo razloga. Jedna od prvih stvari koje je učinio da bi postao slavan je bila izgradnja lavirinta. Taj lavirint je imao toliko prolaza i krivih staza da onaj ko bi zašao u njega makar deset koraka, ne bi mogao da se vrati nazad bez pomoći.
Njega je sagradio za svog kralja, ali, pošto ga je nečim razljutio, kralj ga je zatvorio u visoku kulu. Na krovu te kule bilo je na hiljade golubova, i dok su doletali i odletali, Dedal je rekao:
„Moj kralj vlada kopnom i morem, ali ne vazduhom. Pokušaću tuda da pobegnem.“
I tako se dao na posao i počeo da pravi sebi par krila. Uzeo je dva velika okvira i prekrio ih perima. Najveća pera je zašio koncem, a manja je prilepio voskom.
Ikar, njegov sin, stajao je u blizini i posmatrao, hvatajući pera koja je vetar hteo da oduva napolje. Ali, stvarao je i nered tako što je pravio male kuglice od voska i razbacivao ih po odaji.
Čuvar kule je mislio da je smešno to što jedan mudar čovek sebi pravi ćebad od perja; Dedal nikada nije dozvolio da čuvar vidi kako su zakrivljeni i oštri uglovi okvira. Ovaj se rugao zatvorenom mudracu govoreći mu da je postao luckast zbog zatočeništva i da mu vreme prolazi u sakupljanju perja. Narod ga je sažaljevao, ne znajući da je upravo to zatočeništvo dalo Dedalu još jednu šansu da postane slavan.
Jedne tamne noći Dedal je privezao široka krila za svoja ramena, i skočivši sa prozora, otkrio je da može da lebdi kao golub, ali nije mogao da ponese i svog sina. Doleteo je nazad, savio krila i uvukao se u odaju. Sada je trebalo napraviti i par krila za Ikara.
Ubrzo pošto je bio gotov i ovaj drugi par trebalo je naučiti mladića kao mladu pticu kako se koriste krila. Puno puta bi se Ikar našao na zemlji da nie bilo Dedala da ga uhvati na vreme. Konačno je i Ikar mogao a jedri kao ptica, i da noći nisu bile tako mračne, bilo bi uživanje gledati njih dvojicu kako promiču nebom.

[Mrka Kapa]

Držeći se jedan drugog tako blizu da su im se krila skoro dodirivala, odleteli su preko polja i kuća. Pre nego što je sunce izašlo, Dedal je rekao sinu da pazi i drži se blizu njega. „Nemoj leteti preblizu suncu, jer će toplota istopiti vosak, niti prenisko, jer će vlaga otežati pera. Drži se blizu mene.“
Kada je jutro svanulo ugledali su ljude u polju kako prestaju sa radom i posmatraju ih. Pastiri su ostavljali svoja stada i trčali miljama da vide kuda idu te čudne ptice. Niko nije mogao da kaže ko su oni. Bilo je predivno biti tako slobodan i leteti tako brzo.
Ugledao ih je jedan orao i doleteo bliže. Osetili su povetarac od njegovih moćnih krila, i njihova su zalepetala brže. Orao, uplašen, okrenuo se i poleteo ka suncu. Ikar je zaboravio upozorenje svog oca i poleteo za orlom. Dedal je nastavio da leti misleći da je njegov sin pored. Gore, gore, leteo je Ikar brže nego orao i proleteo je ponosito pored njega u letu ka suncu. U sledećem trenutku osetio je kako su mu se krila olabavila i skliznula.
Tek tada je Dedal, koji je bio miljama daleko, okrenuo glavu jer je čuo dečaka kako ga doziva.
„Ikare, Ikare, gde si?“ vikao je njegov otac. Odgovora nije bilo osim gomile pera u morskoj vodi koja su pričala priču. Leteći naniže, Dedal je tražio dok nije pronašao telo i onda ga je nežno položio u zemlju, žaleći što je ikada pomislio na krila.
Zemlja na kojoj se ovo desilo je bila divlja, i samo su divlje zveri živele na njoj, pa je Dedal odleteo ka Siciliji. Tamo je sagradio hram i o njegov zid okačio svoja krila da tamo vise zauvek.

[Mrka Kapa]

Bio je tako ponosan na svoj uspeh da je verovao da niko drugi ne može da izume nešto novo. Bio je, doduše, voljan da druge podučava onom e što je znao, te je sestra, koja je živela blizu, poslala svog sina, Perdiksa, da nauči šta može.
Momčić je umeo da sluša, bio je umešan i brzo je učio, pa je uskoro mogao i sam da pronalazi.
Jednog dana, kada je Dedal polako sekao panj sekirom, dečak mu je prišao i pokazao mu kako to može da uradi brže uz pomoć testere koju je napravio. Niko pre toga nije čuo za testeru i ovo je naljutilo Dedala.
„Ko ti je rekao da napraviš ovo?“ upitao je.
„Doneo sam kući juče kičmu velike ribe koja se nasukala na obalu, i napravio ovo nalik na nju, samo od gvožđa, to je sve.“ Reče Perdiks.
Sledeći put Dedal je pokušavao da načini crtež pravilnog kruga. Trinaest puta je pokušao i nije uspeo.
„Uzmi moju gvožđuriju, ako se nećeš ljutiti“, reče Perdiks, i dodade mu drveni šestar.
To je opet bilo nešto što niko pre nije video. Ali Deda, mesto da bude ponosan na svog sestrića, naljutiose i više nego pre.
„Tvrdićeš da si veći od Dedala, koji je prvi jedrio nebom, nezahvalno momče“, rekao je njegov ujak.
„Samo sam pokušao da ti pomognem“, odgovori Perdiks.
Nedugo potom, kada su njih dvojica bili u visokoj zgradi, Dedal je gurnuo Perdiksa preko ograde. Boginja Minerva, koja je volela učenje, ugleda dečaka kako pada i pretvori ga u jarebicu pre nego što je mogao da dodirne zemlju. Za razliku od Dedala, on je zadržao svoja krila.
Perdiks, jarebica, gradi svoje gnezdo nisko na zemlji i ostaje na niskim granama. Možda se plaši da ga sledeći put niko neće spasiti pada, ako ode na visoko mesto.

[Mrka Kapa]

Mlečni put

ruska priča

Nedugo pošto je svet napravljen, Bog je stvorio prelepu devojku i poverio joj sve ptice pod kapom nebeskom. Ime joj je bilo Lindu, a ime njenog oca Uko. Poznavala je sve ptice poimence, kao i gde odlaze zimi, i slala je svako jato posebno na put.
Lindu se nežno starala o pticama, kao majka o svojoj deci, i pomagala im je kad god je mogla. Slala je olujni vetar da nosi prašinu u oči svirepih lovaca kada su hteli da love njene ljubimce. Nije onda čudno što ju je ceo svet voleo, a pogotovo oni koji su živeli na nebu.
Severna Zvezda je želeo da je učini svojom ženom. Dovezao se do Ukove palate u sumormoj kočiji koju je vuklo šest crnih konja, a u kočiji je bilo deset lepih poklona. Ali, Lindu ga nije volela.
„Ti si uvek na jednom mestu, i ne možeš se pomeriti sa njega,“ rekla je. „Vrati se u svoju kulu-stražaru.“
Potom je došao Mesec, vozeči srebrnu kočiju koju je vuklo deset sivih konja, i doneo je dvadeset poklona. Ali, Lindu nije volela Meseca.
„Menjaš svoje lice prečesto u odnosu na svoju putanju, i to mi nikada neće odgovarati,“ rekla je.
Mesec se odvezao sa najzužnijim izrazom lica. Jedva da je otišao kad se pojavio Sunce. Vozio se u zlatnoj kočiji u koju je bilo upregnuto dvadeset zlatnocrvenih konja, i doneo je trideset poklona. Ali sva njegova blistavost je bila uzaludna, jer Lindu reče:
„Ne volim te. Pratiš istu stazu dan za danom, kao i Mesec. Ja volim promenu doba, promenu vetra, sve što se menja.“
Utom zlatnocrveni konji odvezoše kočiju i Lindu osta sama sa svojim pticama.
Na kraju se pojavio i Severno Svetlo došavši iz svog doma u zemlji ponoći u dijamantskoj kočiji koju je vuklo hiljadu belih konja. Bio je tako veličanstven da je Lindu izašla na vrata da ga dočeka. Njegove sluge su nosile puna kola zlata i srebra, bisera i dragulja u njenu kuću. Zavolela je ovog udvarača odmah.

[Mrka Kapa]

Ti ne putuješ istom stazom svaki put kao drugi. Izlaziš kad ti je volja i odmaraš kad želiš. Svaki put nosiš novu odoru, i voziš se u novoj kočiji sa drugim konjima. Ti ćeš biti moj verenik.“
Tako je Lindu načinila svoj izbor.
Vest je objavljena celom svetu, i gosti su dolazili sa sve četiri strane neba i zemlje da pozdrave Lindu i Severno Svetlo. Dogovoreno je da venčanje bude kada ptice odlete na jug. Severno Svetlo se vratio u svoj dom u ponoćnim zemljama, uveren da Lindu njega voli najviše.
Potok koji je padao sa više od stotinu stopa sa planine poslao je Lindu svadbeni veo. Kralj Mraz joj je poslao čipku tako finu da ju je mogao uništiti dah letnjeg povetarca, te su je sklonili na kocku leda. Ptice su joj donele odoru od leptirovih krila mekšu od svile i lepšu od somota. Sandale su joj bile od krila medonosne pčele, jače nego jelenska koža i hitrije od divoloze.
Proleće je prošlo. Leto je došlo i otišlo. Ptice su odletele na jug, i Lindu je čekala da se vrati Severno Svetlo. Sneg je već svetlucao na zemlji, ali nije bilo topota kopita njegovih hiljadu belih konja da razbiju mir ponoćnog vazduha. I proleće je došlo, ali Severno Svetlo nije.
Lindu je počela da očajava, i od njenih suza nastajali su izvori u dolinama Zemlje. Ptice su letele oko njene glave i odmarale joj se na ramenima. Pokušale su da je uteše na stotinu načina, ali Lindu nije obraćala pažnju na njih. Tada su one odletele i lutale po čudnim mestima, gradeći gnezda tamo gde ih nikada pre nije bilo. Mnoga jaja su se izgubila, i mnogi ptići ukradeni jer Lindu nije bila u blizini da pomogne svojim pticama.
Konačno je Uko čuo njihovu tužnu pesmu i ugledao bol svoje kćeri. Ukovo srce je uvek bilo veselo a ruke prepune posla i nije mogao da primeti šta muči Lindu. Naredio je Četvorici Vetrova da je nežno podignu i donesu njemu u nebesku palatu.

[Mrka Kapa]

Ona je stavila svoj svadbeni veo, obukla zaleđenu čipku i odoru od leptirovih krila, i četiri jaka vetra su je podigla sa zemlje. Ptice pevalice su se okupile oko nje i pevale najslađe pesme. Sa svojim belim nevestinskin velom koji je klizio daleko za njom kroz vazduh i srećnim osmehom na usnama, Lindu je jedrila nebom ka Ukovoj palati. Tamo sada živi, srećna kao i njen otac. Njen beli veo se prostire sa jednog kraja neba na drugi, i ko god podigne pogled ka Mlečnom Putu ugleda devojku u svojoj nevestinskoj opremi.
Otuda ona upravlja svojim pticama. Otuda ona maše svojom belom rukom u pozdrav Severnom Svetlu i hiljadama njegovih konja koji galopiraju nebom. Zaboravila je na njegovu neljubaznost i svoju tugu. Severno Svetlo je još uvek voli, ali je toliko promenljiv da nije u stanju da održi obećanje. Uko je dao Lindu mesto na nebu i zanimanje. Zauvek lepa i zauvek mlada, nikada se ne menjajući, ona se večito smeši promenljivom Severnom Svetlu.

[Mrka Kapa]

Iris, princeza duge

grčka priča

Kraljica Junona je bila žena Jupitera, velikog kralja. Živela je sa svojim mužem u jednoj od palata u nebeskim oblacima, osvetljenih mesecom i zvezdama noću i suncem preko dana.
Junona je imala puno sledbenika koji su bili voljni da ispunjavaju njene zahteve, ali najviše os svih volela je prelepu počasnu pratilju, princezu Iris. Niko se nije usuđivao da koristi dugu, osim Iris, jer ju je njoj poklonio sam Jupiter. Kad god bi Iris hitala da obavi neki posao za kraljicu Junonu, isplovila bi iz palate u kočiji koju su vukla dva pauna, i kad bi poželela, vozila bi se celom dugom.
Zamislite prelepu Iris, obmotanu vunenim oblacima kako jezdi ovom divnom stazom ka nebesima! Zar to ne bi bio lep prizor?
Jedared ju je Junona poslala čak u zemlju snova Halkioni, kćeri Eola, donese san o njenom mužu, koji je bio daleko na moru.
Iris je volela da pomaže nesrećnim smrtnicima, i suze su joj navrle na oči kada je videla koliko ova usamljena žena želi da vidi onog koga vilo svim srcem.
Oblaci su upili suze sa Irisinih obraza, i brzo se pripremili da prihvate njen most od duge koji se protezao od Zemlje snova do čudesnih Bašti bogova. Obmotala se u oblak uzet sa zalaska sunca i, penjući se u kočiju, dala znak svojim pticama i hitro se odvezla dole, dole do maglovitih kapija zemlje Kralja Sna.
Pre nego što je stigla do kapija, morala je da se proveze kroz polja maka, crvenih kao sunčev zalazak koji je upravo napuštao nebo, jer mak donosi san ljudima u Zemlji Snova.

[Mrka Kapa]

Somnus, Kralj Sna, živeo je u dubokoj, tihoj pećini, tako tamnoj da nikada nije videla dugu ili sunce. Nije bilo kapija; mekane crne šljive i zastori su služili kao vrata. Tu u carstvu Snova Iris je videla oko sebe čudesne, predivne snove.
Bilo je tu snova dece o igračkama, slatkišima i igranju; snova muškaraca i žena o svemu onom što su priželjkivali; snovi, snovi posvuda. Li Iris nije volela tamu ništa više nego vi, te je brzo dala zahtev Kralju Snova da pošalje najbolji mogući san Halkioni. Potom se okrenula i odvezla preko duge nazad u sjajnu palatu u oblacima. Čim je sišla sa duge, ova je izbledela, ali dok se još uvek pomalo nazirala, san je došao Halkioni, i Iris je bila srećna.
Iris je najviše volela vodu, od svih zemaljskih stvari. Uvek je nosila lančić od kišnih kapi mesto bisera i oblak mesto odore. Imala je vojske pored obale svake reke. Ljudi su te vojnike zvali biljkama, ali njihovi mačevi su uvek bili isukani za Iris, i njihove ponosite glave su bile okupane u njenim omiljenim bojama.
Kada vidite grupicu biljaka zbijenu uz vodu, sa svojim mačolikim listovima uperenim ka nebu, i velikim plavim cvetovima nalik na krunu, setite se da je to cvet koji je Iris volela.

[zidan grobar]

PRANJE RUKU

Pranje ruku je dosta lako,
objasniće nam Una, kada se peru i kako.

Prljavim rukama nikad ne treba jesti,
toga se seti pre nego što ćeš za sto sesti!

Posle vršenja nužde, pranje ruku postane navika laka,
bez obzira da li je bilo piškenje ili kaka!

Kada je još važno da pereš ruke, reći ću ti sada:
pa posle igranja u pesku ili nekog rada!

Toplom vodom i sapunom rastajemo se sa masnoćom,
tako oprane ruke će odisati mirisom i čistoćom.

Obavezno treba brisati ruke peškirom,
a može i maramicom ili rol-papirom!