[Ulmawen]

A on mu odgovori:
»Usud veli: oca i matere ne poštuješ, nego im bacaš za pećku da jedu; a da ih metneš u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da daš, ne bi ti čeljad ni pola toliko jela, a otac i mati bi ti se upokojili.«
Kad domaćin to čuje, kaže ženi, a ona odmah umije i očešlja svekra i svekrvu, pa ih lepo preobuče, a kad dođe veče, domaćin ih posadi u začelje i prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da. Od toga časa ne mogaše čeljad ni polak jesti koliko su donde jela, a sutradan i otac i mati prestave se. Onda mu domaćin da dva junca, a on mu zahvali pa pođe kući. Kad dođe u svoj zavičaj, stanu ga sretati poznanici i pitati:
»Čija su ti to goveda?«
A on svakome odgovaraše:
»Braćo, Milice, moje sinovice.«
Kako dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti:
»Daj mi, brate, Milicu da je moja. Vidiš da nemam nikoga.«
A brat mu odgovori:
»Dobro, brate, evo ti Milice.«
On uzme Milicu pa je odvede kući, i posle toga steče mnogo, ali je za sve govorio da je Miličino. Jedanput iziđe na njivu da obiđe žito, a žito lepo, ne može lepše biti. Na to udari onuda jedan putnik, pa ga zapita:
»Čije je to žito?«
A on se prevari, pa reče: »Moje.«
U koji mah on to reče, žito se upali i stane goreti, a on, kad to vidi, potrči za čovekom:
»Stani, brate, nije moje, nego je Milice, moje sinovice.«
I tako se žito odmah ugasi, i on s Milicom ostane srećan.