Prikaz jedne poruke
Stara 18.8.2007, 3:49   #220
aerochivija
Veteran
 
Član od: 19.3.2006.
Poruke: 498
Zahvalnice: 1.236
Zahvaljeno 762 puta na 295 poruka
Određen forumom Re: Parčence duše - prateća tema uz: http://www.sk.co.yu/forum/showthread.php?t=12858

Издање: Радоје Р. Домановић, Целокупна дела, књига друга
Издавачко предузеће «Народна просвета», Београд

Редакциони одбор:

Др. Владимир Ћоровић, професор Университета и Члан Српске Краљевске Академије
Јеремија Живановић, Ректор Више Педагошке Школе
Павле Стевановић, Хон. Професор Университета
Урош Џонић, Управник Университетске Библиотеке и Хон. Професор Университета
Стеван Јелача, Професор књижевности Iii Беогр. Гимназије


Радоје Р. Домановић
САН ЈЕДНОГ МИНИСТРА (1902)


И сами министри су, Боже ми прости, кажу, људи, као и сви други. И они морају јести, пити, спавати, као и ми смртни, само им, како веле, иде теже од руке да мисле, али та се простачка, ниска способност и не тражи за тако високе положаје.

*
Господин министар Н. (шта се кога тиче име!) седео је у својој канцеларији заваљен у мекој наслоњачи и, како је земља била у невољи, то је могао мирно и спокојно да размишља да ли да вечера кечиге печене на жару, или пржене. Како се већ смркавало, то се после дужег размишљања одлучи за прво, и диже се да мало прође по чистом ваздуху, колико тек ради бољег апетита. И шта би? Бар се не може рећи (а има злих језика који хоће свашта да говоре) да у земљи ништа не ваља, не ваља просвета, не ваља привреда, бедно финансиско стање, не ваљају економске прилике, не ваља... Може се ређати до миле воље шта све не ваља, али се код министарских апетита мора стати, он је исправан.
Елем, господин министар Н. прошетао је, пио пива, вечерао печене кечиге и залио црним, добрим вином, а кад је тако лепо и савесно испунио дужност према својој отаџбини, легао је у постељу блажен, задовољан, и заспао са срећним осмехом на устима, као човек кога никаква брига и мисао не узнемирава.

*
Али сан, и не знајући, можда, да је господин Н. министар, усуди се да узнемири његово господство, и пренесе га у далеку прошлост његове младости.
Сања.
Зимња ноћ. Ветар напољу фијуче, а он као у истој маленој, влажној соби где је као ђак становао. Седи за својим ђачким сточићем. Поноћ превалила. Наслонио се главом на десну руку, а у левој му књига, коју је до малочас читао. Пред њим мала лампа, у којој је већ догорео гас, те чкиљи, пршти и дими слаби пламичак, који се готово једва и види кроз поцрнело стакло. У соби хладно, те је огрнут својим поабаним зимским капутом. Седи тако непомично, поглед му упрт у једну тачку, а мисао га носи у далеку будућност.
Размишљао је о своме раду у будућности. Био је решен да сав свој век посвети племенитом, тешком раду и делима, да се бори за правду и слободу, да жртвује све, па и живот, ако затреба за срећу и добро своје земље, за интересе опште. Пред собом је гледао дуги низ година, које ће он испунити корисним напорним радом, осећао је да ће моћи остварити своје идеале, и да је у стању да савлада све препоне које му год стану на пут, на тај пут врлине, са кога никад неће скренути.

Poslednja ispravka: aerochivija (18.8.2007 u 3:56)
aerochivija je offline   Odgovor sa citatom ove poruke