Bila dva brata zajedno u kući, pa jedan sve radio, a drugi jednako besposličio i gotovo jeo i pio. I bog im da te steku u svačemu: u govedima, u konjima, u ovcama, u svinjama, u čelama i u svemu drugome. Onaj koji je radio jednom pomisli u sebi: »Što bih ja i za ovog lenjivca radio? Bolje da se odelim, pa da za sebe radim, a njemu šta drago!« I tako jedanput reče svome bratu:
»Brate, nije pravo, ja sve radim, a ti ni u čemu ne pomažeš, nego samo gotovo jedeš i piješ. Ja sam naumio da se podelimo.«
Ovaj ga stane odvraćati:
»Nemoj brate, ta dobro nam je obojici, ti imaš sve u rukama- i svoje i moje, a ja sam zadovoljan kako god ti uradiš.«
Onaj drugi ostane pri svome, i tako se privoli i ovaj, pa mu reče:
»Kad je tako, da ti je prosto, eto deli sam kako znaš.«
Onda onaj podeli sve po redu, pa svak svoje uzme preda se. Neradin uzme za stoku govedara, za konje konjušara, za ovce ovčara, za koze kozara, za svinje svinjara, a za čele kovandžiju, pa im reče:
»Ostavljam sve svoje dobro na vama i na bogu.«- pak stane živeti kod kuće kao i pređe.
A onaj drugi brat trudio se oko svoga dobra sam kao i pređe, čuvao i nadgledao, ali napretka nikakva nije video, nego sve propast, od dana na dan sve gore, dokle tako ne osiromaši da već nije imao ni opanaka, nego išao bos. Onda reče u sebi: »Idem k bratu svome da vidim kako je u njega.« I tako idući, naiđe na livadi na stado ovaca; kad tamo, a kod ovaca nema čobana, nego jedna prelepa devojka sedi pa prede zlatnu žicu. On, nazvavši joj »pomoz bog«, zapita je čije su joj ovce, a ona mu odgovori:
»Čija sam ja, onoga su i ovce.«
»A čija si ti?«
Ona mu odgovori: »Ja sam tvoga brata sreća.«
Onda se on ražljuti, pa joj reče: «A da gde je moja sreća?«
Devojka mu odgovori: »Tvoja je sreća daleko od tebe.«
»A mogu li je naći?«- zapita on, a ona mu odgovori: »Možeš, potraži je.«
Kad on to vidi i čuje da su ovce brata njegova dobre da ne mogu bolje biti, ne htedne dalje ni ići da gleda drugu stoku, nego odande upravo otide k bratu. Kad ga brat ugleda, ražali mu se i zaplače:
»Kamo se od toliko vremena?«- pa videći ga gola i bosa, odmah mu da jedne opanke i novaca.
Posle toga, pošto su se nekoliko dana počastili, digne se onaj brat da ide kući svojoj. Kako dođe kući, uzme torbu na rame i u nju hleba, i štap u ruke, pa pođe u svet da traži svoju sreću. Putujući tako, dođe u jednu veliku šumu i, idući kroz nju, nađe jednu sedu matoru devojčuru pod jednim grmom gde spava, pa izmahne štapom pa je opali po stražnjici, a ona se jedva digne i jedva otvori oči od krmelji, pa mu progovori:
»Moli se bogu što sam zaspala, a da sam budna bila, ne bi ti dobio ni tih opanaka.«
Onda joj on reče:
»A ko si ti da ja ne bih dobio ovih opanaka?«
A ona mu odgovori:
»Ja sam tvoja sreća.«