[aerochivija]

Uz „Gorski vijenac“, nekako prirodno, nadovezuje se i delo Marka Miljanova Popovića, „Primjeri čojstva i junaštva“. Nekoliko odlomaka ovde postavljenih, kao i u slučaju „Gorskog vijenca“, neka samo budu razlog za čitanje cele knjige, priložene uz ovu poruku.


Јунаштво је сачувати себе од других, а чојство је сачувати друге од себе.


Милован Јаничин Вујошевић, из Брскута, река је:
“Ја сам, тако ми душе, свакога чоека мога на мејдан добит!”
Питали су га:
“Како, стрико Миловане?”
Милован:
“Ласно, душе ми! Он се наиједи, па ме псује, скачући и дрктећи од иједа! Ја не говорим ништа. Кад сјутрадан, он ка квасан, стиди се и каје од својије ријечи! Ето, ја добио, а он изгубио!”

***

Марко Ђељошев, Затрепчанин, сједио је на Корита Отска, код убла, ђе стока воду пије. Код њега је било још дружине. Један сирома, по имену Пој Уља, вадио је воду из убла, да му пије стока. Марко с дружином ругали су се сиромау и дражили га. Он, пошто му досадише ругањем, оном штругљом којом је воду вадио и стоци сипа, удари Марка у главу, те крв низ њега проточи. Други су кћели да га убију, но Марко не даде, говорећи:
”Не би ли се ми сиромау ругат; што смо тражили, оно смо и нашли!”
И тако Пој Уља остаде неизмлаћен тојагама, као што ћаше да бјеше ударио најгорега, но уби најбољега, те му проби ка мајчино млијеко!

***

Два Зећаниина, један од браства Лајковића а други Кликовац, чували су годинама овце заједно на Цијевну. Љубили су се као два брата. Послије виђе Лајковић да није Кликовац добар чоек ни вјеран друг. Рече му:
“Нијесам мога промислит да можеш такав бит; али нећу ти ништа друго рећ ни учињет, тек само сломићу они ваган из којега смо заједно јели двадесет година, да се не трује ко од њега, ка што си ти отрован!”
И тако сломи ваган и бачи га у воду Цијевну, ради знака ништавне љубави.

***

Века Илинчића — онога који не уби Перуту Дрљевића — уби Ровчанин Радован Кукорога, па утече. Ровчани уфатише Радована и даше га Морачанима, ка зликовца да га убију, ма Морачани га не убише, но га поведоше а Века мртвога понесоше код Илинке, мајке Векове, ту да га убију и Века освете ђе му мајка гледа. Мишљау: лакше ће јој срцу да будне кад ће гледат ђе јој Веков крвник мре.
Рекоше јој:
“Ево крвник Веков, да га овђен убијемо!”
Илинка на брзу руку узе комат љеба, даде му говорећи:
“Јеђи, Радоване, па иди дома! Ја кад не гледам Века живога, нећу ни да гледам тебе мртвога!”
Па се окрену на Морачане и рече им:
“Немоте га који убит!”
Љеб му је дала на брзу руку за знак да не уитају и да га не иубију, јер на со и љеб није обичај нитко да убије.