Краљ Никола Петровић Његош
ОЛИВЕРА
Вратима је Смедерева
испред сунца првих зрака
изјахала на хатове
чета једна од јунака.
Од копаља и сабаља,
златног руха и рахтова,
посула се Смедереву
јасна св'јетлост по зидова.
Три стотине коњаника
подранило путовати
пут срећнога Дренопоља;
султанови то су свати -
синоћ дошли; код старога
књаза били на вечеру,
а јутрос му одведоше
красну кћерку Оливеру.
Нико свате не испрати.
Град је нијем, пјесме није;
над градом се само сјетно
алај-барјак Ђурђев вије.
Под барјаком деспот оста;
без ријечи сједи, гледа,
док сватова зорна чета
не ишчезну из догледа,
па ка' рањен лав ће јекнут'
са врх града, скрај барјака,
гласом кога појачава
родитеља туга јака:
"Ох, гдје ће ми д'јете моје,
куда пође, боже свети,
зар се смије оцу кћерца
уграбити и отети?
О господе, ако те је,
види је ли право ово?
Јест, ка' није, бабо ми га
заслужио на Косово.
Ох, изда' је господара,
издао је отаџбину,
пак траг му је дочекао
срам овакви и судбину.
Грозно плаћам гријех оца,
на мој дом се правда свети,
чим ми султан Оливеру
може повест и отети.
Оливеро, што дочеках!
Оливеро, срце моје,
да се тужно твоји дани
у харему турском броје!
О како бих срећан био
да сам тебе удомио
за владара или књаза,
који би ти мио био,
у хришћанском каквом двору,
гдје стидљивост и ред влада
а ти оде у харему
под насиљем гдје част пада.
Што је жена на те стране,
жена једног турског цара?
Робље то је доведено
у кревет му са пазара.
Без пор'јекла, ка' живинче,
без заносног идеала,
у жиле се чије није
крв племићка заиграла.
Тамо моја Оливера
број робиња умножиће,
и принцеза тамо српска
ка' робиња друга биће.
Куку, чедо, грдно ли је
за Србију и за мене,
да ти младој живот тамо
у харему турском вене.
Из средине народа те
освојеног султан узе,
не мога те Србин бранит',
а ја ево роним сузе
од срамоте и од јада.
Бога молећ' да ме није,
чим остарах и остадох
и без тебе и Србије.
О господе, тугу моју
и срам српски што ће спрати,
кад морасмо одиву нам
невјерноме цару дати!
Ти, Дунаве, водо хладна,
што бедем ми града мијеш,
с бојом твојом плавом мене
ти не тјешиш, но се смијеш
и ругаш се млакавости
срца мога, мојој моћи,
гдје не могу ни народу,
ни дјетету свом помоћи,
Клетво строга, суминуј ме,
стара клетво, клетво строга,
ја и српски народ са мном
већ исписмо срџбу Бога
за грехове почињене
за потомства, за неслогу,
да зар Србу Срб доскочи,
зашто, рашта, вај по Богу?!
О господе, у којега
ми имамо тврду вјеру;
за потоњу жртву прими
кајања нам — Оливеру!"