U filmu „Kum III“, Albino Lučani, odnosno Papa Jovan Pavle I
http://en.wikipedia.org/wiki/Pope_John_Paul_I govori Majklu Korleoneu kako je Hrist dve hiljade godina oko hrišćana, ali nije ušao u njih.
Čini mi se da slična priča važi i za Njegoša i „Gorski vijenac“ - dugo su oko nas, ali su slabo u nama.
Pošto su sve naše poruke, kao i ovi redovi namenjeni vama, deco, nadam se i želim da o svemu što budete čitali dobro razmislite, da imate sreću da vam neko dobro objasni ono što ne razumete, i da drugima prepričavate ove redove zato što su na vas uticali da budete dobri, i još bolji ljudi, a ne zato da biste „ispali pametni“ u društvu.
Neću govoriti o istorijskim događajima opevanim u „Gorskom vijencu“, jer ih je ovo delo nadraslo i postalo vanvremensko. Retko koristim krupne reči, ali bih se usudio da kažem da je „Gorski vijenac“ svojim najvećim delom postao univerzalni kodeks časti, slobodoljublja i čovečnosti.
Ovde ću navesti pojedine stihove iz „Gorskog Vijenca“ ne navodeći čije su to reči u samom delu. Njegoš je svoje misli izrekao kroz usta mnogih ličnosti ovog epa, a nadam se da će citati biti dovoljni da vas zainteresuju da pročitate kompletno delo, priloženo na kraju ove poruke.
Петар II Петровић Његош
Горски вијенац (делови)
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ'јездо вије.
***
Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова!
Јунаштво је цар зла свакојега,
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења.
Благо томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити..!
***
У добру је лако добро бити,
на муци се познају јунаци!
***
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.
***
Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
***
Пиј шербета из чаше свечеве,
ал' сјекиру чекај међу уши!
Страх животу каља образ често;
слабост'ма смо земљи привезани,
ништава је, него тврда веза.
Али тице те су најслабије
лови свјетлост лисичијех очих,
него орла кријући гледају.
За врснијем братом али сином
пусти гласи милост утроструче;
нађено је драже негубљена;
иза туче ведрије је небо,
иза туге бистрија је душа,
иза плача веселије појеш.